”Југословенски кларинетиста број један, Миленко Стефановић свирао је солистичку партију Обрадовићевог концерта технички бриљантно и изражајно продубљено.” (Б[ранко] М. Д[рагутиновић], Politika, 15. мај 1964)
“Virtuosity with the clarinet
[...] a remarkably virtuoso performer” (D. A. W. M., The Daily Telegraph, November 2, 1965)
"Outstanding clarinet
[...] the musical event of the evening was Milenko Stefanovic's performance of Mozart's Clarinet Concerto. The soloist's breath control, tonal quality and mastery of phrase and paragraph were such that the work seemed to be taking shape on the spot. I have heard a few outstanding performances of this work, but never one so inspired as this." (Geoffrey Crankshaw, Music and Musicians, June 1967)
“Clarinetist of sensitive gifts
[...] an artist endowed with unusually comprehensive and sensitive gift of interpretation” (D. A. W. M., The Daily Telegraph, November 24, 1967)
“Clarinet player of wide range
[...] an outstanding musician" (The Yorkshire Post, October 28, 1968)
“the most outstanding Yugoslavian clarinet professor of our day“ (Allan Ware, The Clarinet journal, Vol. 15, No. 3, May-June 1988)
“We say sincerely and cordially ’Bravo!’ to the clarinetist Milenko Stefanovic for his rhythmically exceptional and precise, differentiated in sound, musically faultless and technically virtuous-brilliant interpretation of Copland’s Concerto solo part.“ (Borba)
„
„Исконска музикалност
Сусрет с кларинетистом Миленком Стефановићем, иначе редовним професором Факултета музичке уметности у Београду, био је музички догађај који се може издвојити по глазбеној вриједности и специфичној умјетничкој снази. С једне стране овај солистички рецитал представио је сам инструмент - кларинет у пуној љепоти и осебујности његова карактеристичног звука што у посљедњих неколико година нисмо имали прилике на такав начин и у таквој пуноћи доживјети. С друге стране квалитета овог концерта огледа се у остваривању правог, зрелог и саживљеног умјетничког приступа изабраним дјелима те у мајсторском предавању глазби. Такав начин резултирао је изванредном сензибилношћу и до крајњих граница ослобођеном музикалношћу. Управо та исконска музикалност постала је најекспониранијим и најекспресивнијим елементом репродуктивног глазбеног израза овог умјетника.
Миленко Стефановић извлачи из кларинета неслућено богатство финих нијансирања која и у piano и у forte динамици одишу пуноћом и племенитошћу тона. Сам кларинет открива се у широкој лепези разноликих звучних боја при чему глазбене мисли слиједе логичан унутрашњи развој. Изражајна динамичка ступњевања у свом протјецању постају богате градације које се доимају ширином, опсегом и снагом. И свугдје где се пружала могућност за богату распјеваност мелодијских линија Стефановић је остварио префињено обликовање и нијансирање.
Стална присутност емотивног нерва дала је, особито у спорим ставцима, посебну топлину и изражајност. Брзи ставци захтјевних, па и виртуозних кретања реализирани су рутинском вјештином и посебном лежерношћу која и овдје у први план ставља доживљај и интерпретацију. Техника најситнијих детаља постаје мање наглашено средство у функцији широких лукова доживљајне сфере.”
Ведрана Милин
(Слободна Далмација, 12. март 1986)
”
„
„Романтична распеваност
Концерт загребачког квартета „Клима“ са солистом Миленком Стефановићем, својим програмом је објединио дела XIX (Брамс, Дебиси) и XX века (Славенски), доносећи их кроз романтичарско-интимистичко испевавање [...]
Утолико је приступ квартета „Клима“ имао чвршће аргументе за своју смелу, особену и надахнуту концепцију. Тумачење Брамсовог квинтета издваја се, с тиме да је мајсторију уроњавања у рафинирано ткање гудача, кларинетиста Миленко Стефановић остварио готово као неку дематеријализовану вокалну линију, чиме је Брамсов лиризам добио нову поетско-звучну димензију.
Интернационалност једне манифстације не мери се само бројем иностраних гостију, већ квалитетом извођења којим се управо обезбеђује интернационални ниво. А интерпретација Брамсовог квинтета заслужује да путем грамофонског снимка обиђе свет.”
Х. Медић
(Политика, 31. октобар 1983)
”
„
„Сјајно усаглашавање
По свом изражајном и техничком домету, кларинетска уметност Миленка Стефановића представља посебан квалитет у нашој средини. Потпуно довршена у оба ова домена, она своје изазове тражи у посебним програмима, какав је био и реситал посвећен француским ауторима.
[...] Са осећањем за танане стилске валере и за типично француски вид виртуозитета, сентименталности, лакоће, фриволности и духовитости, Стефановић је досегао до суштинских вредности и порука сваког дела понаособ. Усклађен рад на микро и макро плану, на детаљу и на целовитој форми, довео је до финог засвођавања у Сонати Камија Сен-Санса, до јасног развоја у изразу, динамици и темпу у Сонатини Артура Хонегера, духовитог контраста између сентименталности и сарказма у Сонати Франсиса Пуланка и до јединствене атмосфере у Првој рапсодији Клода Дебисија. Осмишљен приступ донели су и Solo de concours Месажеа и Интродукција и рондо Видора, дела која презентирају искључиво виртуозитет и која су, суверено изведена, са тим одликама имала лепу функцију у целокупном програму.
Цео концерт протекао је у складној и инспиративној сарадњи пијанисткиње Зорице Димитријевић-Стошић, која је у свим делима пронашла праву улогу кроз однос између правог пијанистичког захвата са једне стране и одличног камерног контакта са солистом. Дугогодишња сарадња између ово двоје уметника и, рекли бисмо, усклађене уметничке природе, довеле су до сјајног усаглашавања у обликовању музичке мисли и јединственог приступа и израза.”
Снежана Николајевић
(Политика, 18. јун 1985)
”
„
„Један нови звук
На другом концерту Сарајевске филхармоније којим је дириговао Јулио Марић, послије дужег времена, сарајевској публици представио се кларинетиста Миленко Стефановић, личност већ двије и по деценије присутна на југословенској и међународној концертној естради.
[...] У два стилски сасвим различита дјела, овај умјетник, уз истанчану музикалност, изванредну артикулацију и сигурну интонацију, наступио је и као умјетник широког интерпретативног дијапазона. Ако је у популарном Веберовом Кончертину у Ес-дуру демонстрирао све атрибуте изврсног дувача, у Дебисијевој Рапсодији, рафинирано, са најтананијим динамичким нијансама градио је деликатно звуковно ткиво великог мајстора музичког импресионизма.”
Дивна Перван
(Ослобођење, 11. октобар 1984)
”
„
„ Стефановић Миленко, кларинетиста
[...] Контрола даха, тонски квалитети, мајсторство фразе и бриљантна техника стапају се код Стефановића у крајње доживљену музику из које се извођач рађа као стваралац.”
Р.[оксанда] Пеј.[овић]
(Музичка енциклопедија, III, Загреб, 1977)
”
„
„ Уметност Миленка Стефановића
[...] овај врсни уметник (уз клавирску сарадњу Зорице Димитријевић-Стошић), пружио [нам је] - као и увек до сада, уосталом - пуно уметничког уживања својим технички дотераним, тонски племенитим, надахнутим и вибрантним тумачењем дела.
[...] и ако је Стефановић, увек танан, суптилан и вибрантан у моделирању детаља, умео у дугом даху и са чврстом унутарњом концентрацијом да изваја крупне целине облика Веберовог и, нарочито, Брамсовог дела, он је, интерпретирајући минијатуре и слободно грађене композиције из другог дела програма, знао да открије драж супротстављања различитих, час ћудљиво разиграних, час лелујаво меких, час згуснуто експресивних, час играчко раздраганих расположења [...]”
М. Раденковић
(Политика, 8. март 1977)
”
„
„Мајсторство интерпретације
Међу српским и југословенским уметницима - онима са врха - кларинетиста Миленко Стефановић један је од запажених. Његови рецитали... дочекују се са интересовањем, колико, првенствено, због мајсторства његових интерпретација, толико и због изузетне пажње коју поклања избору програма. Иако литература за његов инструмент није ни приближно тако богата као за виолину на пример, Стефановић увек излази на подијум са зналачки и укусно стилизованим програмом, поклањајући, уз стандардна дела прошлости, увек изузетну пажњу и савременој литератури и никада, при томе, не заборављајући ни нашу, југословенску.
Тако је било и на његовом рециталу, 3. марта у дворани КНУ (четврти концерт претплатног циклуса "Интернационалних мајстора") [...] слушали смо [...] и "Девет игара" за соло кларинет Дејана Деспића, посвећених Миленку Стефановићу, овом приликом изведених први пут.
Добро познате и многоструко потврђиване одлике Стефановићеве извођачке уметности - врхунски технички квалитети и снажан изражајни потенцијал његовог музицирања - биле су и овог пута на блистави начин афирмисане [...]”
Михајло Вукдраговић
(Политика експрес, 6. март 1977)
”
„
„Звездани тренутак Миленка Стефановића
Међу многобројним домаћим и страним уметницима који учествују на овогодишњем програму "Охридског лета" приказао се својом уметношћу, као крупно име југословенске извођачке уметности, београдски кларинетиста интернационалне репутације Миленко Стефановић. Уметник изванредне музикалности, беспрекорне технике, дивног меког тона и префињене музичке културе, Миленко Стефановић донео нам је у звезданим тренуцима свог надахнутог свирања програм посвећен француској музици.
[...] Сарадник на клавиру био је млади уметник из СССР Евгениј Корољев који је са кларинетистом Стефановићем свирао срођено, музички дисао једним дахом и својом техничком перфекцијом и музикалношћу дао велики допринос успеху једне изузетне вечери. ”
Александар Обрадовић
(Политика, 6. август 1976)
”
„
„Савршена мајсторија Миленка Стефановића
Захваљујући извођачкој авантури нашег врсног кларинетисте Миленка Стефановића, до нас је допрло једно од најтежих концертних дела за кларинет, Концерт Даријуса Мијоа, једног од француске "Шесторице". Писано за Бенија Гудмена (који га никада није извео), ово дело је препуно звучног и ритмичког богатства, са изражајном солистичком деоницом у којој се бриљантно, технички савршено и садржајно богато исказала Стефановићева мајсторија.”
Милена Пешић
(Вечерње новости, 24. март 1976)
”
„
„Међу најуспелијим остварењима
[...] Миленко Стефановић је, пак, управо виртуозно изнео изузетно сложену деоницу кларинета у Мијоовом Концерту писаном у неокласичном маниру, али са елементима готово барокне китњатости... У вртлогу разноврсности ритмичких комбинација, који се поставља пред извођача, Стефановић је је беспрекорно прецизан: у тумачењу 'подлога', тематских материјала - испољила се његова музичка имагинација: у остваривању читаве гаме боје кларинета - бравурозност владања инструментом. И способност да кларинетску боју која доживљава специфичне трансформације, извуче као једну од линија, као нит која се јавља час у екстремно солистичком простору, час се утапа у општи оркестарски колорит, или се кроз њега проткива. У тој игри ритма и боје, Стефановић је остварио такву сарадњу са оркестром и диригентом, која је дала јединствен резултат. ”
М. Веселиновић
(Политика, 23. март 1976)
”
„
„Уверљиво
Распевану и разиграну музику фолклорне обојености медитеранског поднебља (а и јужноамеричког), музику пуну животног оптимизма али лирске топлине пружио нам је Концерт за кларинет и оркестар Даријуса Мијоа. Мајсторски обликован, с јарким контрастима појединих ставова, с богато коришћеном звучном палетом оркестра, ово је дело на свом београдском извођењу било 'пун погодак'. Публика га је примила одушевљено. Томе је пресудно допринео Миленко Стефановић који је деоницу соло-кларинета, писану с претензијама н врхунски виртуозитет солисте, апсолвирао музикално и технички на њему својствен суверен начин. ”
Михајло Вукдраговић
(Политика експрес, 18. март 1976)
”
„
„Концерт београдског кларинетисте Миленка Стефановића у Хрватском глазбеном заводу 29. травња
[...] тај је концерт био демонстрација великих могућности што их пружа музицирање на кларинету ако њиме барата мајстор. Технички перфектно свирање без иједног кикса, одњегован тон који је у кантилени био мекан, али пун, засићен и изражајан, па способност концертанта да парадира звучним ефектима који на том изразито монодијском инструменту омогућавају својеврсно вишегласје (Обрадовић: Микро соната за кларинет соло) биле су основне одлике Стефановићева умијећа приказане на том концерту [...] који на основу њих може бити оцијењен као музичка приредба сериозне програмске физиономије и високог репродуктивног домета.”
Андрија Томашек
(Вјесник, 1. 5. 1971)
”
“the leading clarinetist in Serbia and a prominent teacher” (John Cipolla, The Clarinet journal, Vol. 40, No. 2, March 2013).