Вијетнам
Вијетнам је најисточнија земља Индокинеског полуострва у Југоисточној Азији.
Цитати
[уреди]„У августу 1945. године, капитулацијом јапанских снага пред совјетском армијом и савезничким снагама, окончан је светски рат. Пораз немачких и нипонских фашиста био је почетак великог слабљења капиталистичког система. После велике победе Совјетског Савеза, многе народне демократије угледале су светлост дана. Социјалистички систем више није био ограничен унутар граница једне земље. Почињала је нова историјска ера у свету. Имајући у виду ове промене, у Вијетнаму, Индокинеска комунистичка партија и Вијет Мин позвали су целу вијетнамску нацију на општу побуну. Свуда су људи устали у телу. Непрекидно су се низале демонстрације и демонстрације силе. У августу је избила револуција која је неутралисала збуњене Нипонске трупе, збацила про-јапанске феудалне власти и поставила народну власт у Ханоју и широм земље, у градовима као и на селу, у Бац Боу као иу Нам Бо. У Ханоју, главном граду, 2. септембра је формирана привремена влада око председника Хо Ши Мина; представила се нацији, прогласила независност Вијетнама и позвала нацију да се уједини, да буде спремна да брани земљу и да се супротстави свим покушајима империјалистичке агресије. Рођена је Демократска Република Вијетнам, прва народна демократија у југоисточној Азији. Али империјалисти су намеравали да сабију републикански режим у корену и поново трансформишу Вијетнам у колонију. Једва да су прошле три недеље када је 23. септембра 1945. године француски експедициони корпус отворио ватру у Сајгону. Целина је требало да се одвија девет година по цену невиђеног херојства и усред незамисливих потешкоћа, да би се завршила блиставом победом нашег народа и поразом агресивних империјалиста код Диен Биен Пхуа. ... Никада раније није било толико страних трупа на тлу Вијетнама. Али никада раније, Вијетнамски народ није био толико одлучан да устане у борбу за одбрану своје земље. (Во Нгујен Ђап)”
„Нашу историју ове године видимо у Вијетнаму. Људи тамо умиру; људи по имену Фернандез и Зајац и Зелинко и Маријано и Мекормик. Ни непријатељ који их је убио, ни људи за чију су се независност борили да спасу никада их нису питали одакле су они или њихови родитељи. Сви су били Американци. За слободне људе и за Америку су дали све од себе, дали су своје животе и себе. Елиминишући то исто питање као тест за имиграцију, Конгрес се доказује да смо достојни тих људи и достојни наше сопствене традиције као нације. (Линдон Џонсон)”
