Као и сви људи са ових простора, носим у себи неколико идентитета - Шумадинца, Србина, Југословена, Балканца, Француза, Босанца, Европејца и грађанина света - и због тога се сматрам богатијим и слободнијим него раније.
Нико не бира уместо тебе, бираш сам. Бираш у сваком тренутку, бираш сада. Све што се догађало и што ће се догађати јесте и биће само последица твог избора: на погрешном, на страшном, на краљевском путу, или на путу за губилиште, ти си ковач своје судбине, свој сопствени демијург и џелат, онај који постојање ставља пре суштине, а суштину изнад свега другог. Испуњаваш собом своју личну судбину, својим заблудама, страдањима и патњом, понеким јауком и понекад песмом захвалницом.
Ко у уметности не иде на све или ништа, добије ништа. Ко се препусти овим крајностима, постаје ништа. Ко себе не излаже свим напетостима свих крајности, већ је ништа.
Мало касније напустио сам школску књижевност да бих се читавим бићем посветио правој књижевности. Нисам је сматрао занимањем већ позивом, вештином која замењује религију, политику и стварни живот.
Тајне службе и београдска чаршија два су тесно повезана механизма, да не кажем организма, које свака власт подмазује и храни да би преко њих дискредитовала политичке противнике, још више праве критичаре. Тајне службе не могу без чаршије која представља њихову критичну масу у јавности, чаршија не може без тајних служби које је снабдевају темама и жртвама којима ће се хранити.
У оно време нимало се не бих изненадио да сам остао само издавач који и не помишља да може објавити своје књиге. Нико у Београду у томе не би запазио ништа чудно.
Било је јасно да комунизам неће дуго. Требало је онеспособити цензуру, припремити јавност за слободно друштво и правну државу, избећи опасну патетику национализма. Нисам био једини који је то радио али сам се осећао врло усамљеним. Данас схватам зашто.
Поред основног либералног и прозападног опредељења, имали смо и три битне тачке у нашем програму за државу Србију: мир са собом, мир са суседима, мир са светом. Нисмо могли бог зна шта урадити усред пакленске дреке милошевићевских медија и помахниталих националиста који су се припремали за рат и пљачку. Тада су српска политичка и културна елита доживеле историјски пораз од кога се нису опоравиле.
Исте сам године остао без оба занимања, нисам могао њима хранити своју породицу. То нико није приметио у главном граду који је дрхтао од ратне грознице и националних фантазама. Морали смо отићи.
Остало ми је да напишем писмо Ивану Ђурићу: Драги пријатељу, победиле су наше идеје али у рукама хомункулуса Слободана Милошевића и устима ученика Добрице Ћосића, а то је горе од пораза. Али можда је паметније да ово писмо упутим неком непознатом у будућности.
