Радислав Крстић
Радислав Крстић (15. фебруар 1948) је бивши генерал Војске Републике Српске који је учествовао у рату у Босни и Херцеговини током распада Југославије.
Цитати[уреди]
„Кад се наше возило нашло у близини зграде „Техничког прегледа“, на нас су муслиманске снаге отвориле ураганску ватру. Чим је запуцало, осетио сам погодак у кук, а кад сам се хтео сагети, погодили су ме у десну подлактицу. Док је трајала пуцњава, један војник пао је мртав по мени. Возач је био погођен у грудни кош и ногу. Ипак, нас је некако извуако до бензинске пумпе у Славиновићима, гдје је изгубио свест. Видио сам како њихови војници из ровова убијају војнике који су искакали из камиона и бежали према неким обектима. Лежали смо у јарку сакривени, преко ока сам видио 15 до зуба наоружаних војника, који су нам псовали мајку четничку. Гледали су како тихо умиремо, један од њих је кренуо ножем према према нама. Неко из његове групе је добацио: “Хајде, пусти их, видиш да љиди умиру“. Један је добацио: “Закољи четника“. Клекнуо ми је на груди, ухватио ме за косу, потом је десном руком извадио пиштољ, гурнуо ми цев у уста и опалио. То му није било довољно, неко време ме гледао док умирем. Нисам могао више да га гледам, окрену сам главу, ударио ме три пута у десну страну вилице и једном у груди. Као да ми је Бог шапнуо да се направим мртав, одглумио сам мртвачке трзаје и оставили су ме. Возач поред мене је одглумио да је мртав и њега нису дирали.Ту смо остали све док није дошло санитетско возило. Питатли су: “Ако има неко жив, нек се јави“. Јавили смо се па шта нам буде. Одвели су наз до Дома за незбринуту децу и поставили их око нас - да нас не би снајперисти побили. Остаће ми пријатно сећање на једног малишана који ме одозго гледао својим жалосним окицама, помиловао ме по коси и рекао ми: “Чико, биће све добро, биће све добро“.”
