Нада Маринковић (Карловац, 25. новембар 1921 — Београд, 17. октобар 1998) била је југословенска новинарка, књижевница, чланица Удружења новинара Југославије, Удружења књижевника Југославије, почасни члан Удружења књижевника Индонезије и кмерских писаца (Камбоџа), као и чланица Европског друштва културе.
Усамљеност – то је последње уточиште, тврђава оних који немају храбрости да приме нове обмане.[1]
”
„
Замршено клупко-живот! Ништа није извесно. Кажу да су планови-снови разборитих људи, али нема сигурних планова упркос разборитости; не знаш шта је иза окуке, какво јутро ће осванути... Како да схватимо свемир, како да схватимо свет, када нисмо у стању да схватимо ни сами себе?! Ипак, видиш, то ВРЕМЕ СТРАСТИ једино је што у нашим животима заиста вреди. Бар закратко успињеш се на врхове, корачаш по облацима, дотичеш звезде и у самом си врлу живота. Али, то пенушање, та тачка кључања, тај крајњи узлет-не могу да трају![2]
