Лукијан Мушицки
Лукијан Мушицки (27. јануар 1777 — 15. март 1837) је био српски владика и песник.
Цитати[уреди]
„Видевши многе народе, градове,
И школе, нраве, својему народу на
Стократну ползу, сребровласи,
Мили Обрадовић навек усну.
У Белом Граду, новом позоришту
Мишица серпских, куд га нам приведе
Из Треста љубав топла к својим,
Камен га с натписом краснопростим
Покрива дично: Серпскемуњегове
Здје кости леже: род је свој љубио.
Движе се ум и серце добрих,
Сви благодарности свете полни.”
„Державин, спутник верни Хорацијевbr />
И стрелотечна Пиндара, душе мој,br /> По среди нас у Шишатовцу!br /> Бриге некњижне отвергни црне.br />
Које нам власе рано посребрише,br /> И лака крила свезаше мислима,br /> Под којим серпски лавр нам вене.br /> Истини другови наши туже,br />
За гласом чезну серпскога варвита!br /> Више се пењи славе на лествицу.br /> Препона тму тих љутих сеци,br /> К дверма бесмертија спеши бодро.”
„Да грозна серпском духу позоришта!
О мати беде, вечеро кнежева!
Уви, Лазаре, што ти рече!
Подиже неверу поред себе,
А благородну низврже душу, ах,
На вечно Сербом жалосну пагубу!
Он рече. Уста Милош, духа
Храброшћу, душе красотом, дика
Свег серпског рода; прси му с' волнују,
У духу расте намера гигантска.
Јунак не трпи подлу љагу.
Одлази. Ждрал нам га верни чека.”
