Slobodan Radošević
Slobodan Radošević (14. februar 1920 — 31. mart 1997) bio je srpski pesnik.
Citati[uredi]
„Puna je Srbija varoši i sela,
Voćnjaka, šuma, rudnika i njiva,
Velelepnih zgrada, nakita,odela,
Ali vera nije, kao nekad,živa.”
„Najzad,evo,Majko,nema tebe davno,
Niti ruke tvoje lampu da zapali;
U kući i raki k’o pak’o je tavno,
Kraj šporeta hladnog plače otac stari.”
„Zbogom stara dušo,ratniče srpske vojne:
Ostaju za tobom zlosute albanske gore,
Solunske nedopričane povesti bojne,
Skadar i Bojana,Lješ,Valona,Krf i More.”
„Šta su ljudi drugo nego senke blede,
Fatamorgana na pustinjskom pesku,
Sudbinu magle što životom slede,
Da najzad nestanu u jednome blesku?”
„Gore lepe,gore srpske
Šta ste jutros šumorile?
Studenico tužna,
Šta su tvoje vode žuborile?
Što Rastkova majka duge kose umrsila,
Brišuć,bolna,bujice od suza?
Što Nemanja vapije u dvoru?”
„U Kadzdanu zvono,kada padne veče,
Podrhatava krepko,s puno milog zova.
Dok molitva mlada kapelicom teče,
Nudeć mira duši,toplog blagoslova.”
