Milan Veruović
Milan Veruović (11. april 1971) je nekadašnji pripadnik obezbeđenja Zorana Đinđića, koji je ranjen prilikom atentata 12. marta 2003. godine ispred zgrade Vlade Republike Srbije, o čemu je zajedno sa novinarom Nikolom Vrzićem napisao knjigu Treći metak: politička pozadina ubistva Zorana Đinđića u kojoj poriče zvaničnu verziju atentata na Đinđića, a koja je kasnije opovrgnuta i objašnjena od balističara Ministarstva unutrašnjih poslova.
Citati[uredi]
„Zanimljivo je da je uviđaj napravljen prema izjavama optuženih za ubistvo premijera. Ne znam zašto i kome ja nisam bio relevantan sagovornik ili svedok?!”
„U vreme atentata ostali smo bez komunikacije sa Bezbednosno-informativnom agencijom i morali smo da radimo po sopstvenom nahođenju. Na dan ubistva premijera, pre dolaska do zgrade, Vlade radio-vezom pokušao sam da ostvarim vezu sa ljudima koji su radili na obezbeđenju zgrade, konkretno sa Milanom Koprivicom, ali se on ni na tri poziva nije odazvao, što se ranije nije dešavalo. Tako se dogodilo ono što nije smelo - da su u vreme dolaska premijera ulazna vrata broj pet bila zaključana.”
„Više je nego čudno da se ignoriše iskaz nas četvorice koji smo bili neposredno uz premijera, da nisu ispaljena samo dva, već da je ispaljen i treći hitac. Taj podatak, međutim, niko nije uvažio, iako smo svi mi iz premijerovog ličnog obezbeđenja svedočili da su se čula tri hica.”
„Apsurd je to što uopšte mi imamo ubistvo, a nemamo motiv ubistva. Da mi možda treba da tražimo motiv ubistva u, kako sam čitao u nekim novinama, konfuziji jedne kriminalne grupe koja se uplašila borbe protiv organizovanog kriminala koja je bila najavljivana zadnjih godinu i po dana, koja nije bila ništa novo. Znači, konfuzija te grupe je za mene totalno neprihvatljivo kao motiv da ubiju premijera, čoveka koji se bavio politikom. Ako neka mafija i ima razloga nekog da ubije, onda su to sudije, onda su to tužioci, onda je to policija, onda su to ljudi koji se direktno 'bave' njihovim poslom. Mislim da je motiv tog ubistva upravo njegov politički rad i njegova ideja o Srbiji, koja je bila možda različita od nekih drugih stavova, možda nekih većih institucija, nekih država možda, ne znam koga.”
„Verujem da su u atentatu na premijera Đinđića učestvovala dva snajpera i da su dva metka ispaljena iz Ulice admirala Geprata, a smrtonosni po Đinđića iz zgrade u Birčaninovoj broj 6, iz suprotnog smera. A tokom istražnog postupka nije urađena rekonstrukcija zločina.”
„Dok sam stajao u holu ispred sudnice, pre početka samog suđenja, prišao mi je jedan od službenika suda i preneo mi poruku koja je, po meni, zvučala... Ja ću vam je reći, pa vi sami procenite kakva je: Rekao mi je da mi je Zvezdan Jovanović poručio da ga ne gledam za vreme suđenja i skrenuo mi pažnju da ga ne gledam 'mrko'.”
„Mislim da će se ponovo morati razmotriti i sam uviđaj. Jer, ako neko nešto hoće da zataška, onda to uradi na samom početku. Zato nije dovoljno da nas osmorica kaže da je bilo tri pucanja, a dovoljno je da novinar Miloš Vasić izađe i obrazloži teoriju po kojoj je to što smo mi čuli bio eho. Mnogo je neobjašnjenih stvari: od nepostojanja premijerove krvi sa lica mesta, do razlike u mojoj i njegovoj ulaznoj rani. Veliki problem će jednog dana imati balističari kada budu morali da objasne uviđaj. A možda i Tužilaštvo koje je napisalo ovakvu optužnicu koja ima neodlučnost i o tome da li je premijer bio okrenut leđima ili licem ka vratima.”
„To je još jedna u nizu neistinitih teza koje nam se serviraju. Ne samo posle 'Limesa', nego i pre toga, Zoran Đinđić je razmišljao i vodio računa o svojoj bezbednosti. Štaviše, zahtevao je upravo suprotno od onoga što se sada tvrdi – tražio je da se o njegovoj bezbednosti vodi računa 'dubinski', i to kroz nadležne institucije. Sada vidim da smo 12. marta ostavljeni bez zaštite, i premijer je ubijen iako sam svesno pokušao da žrtvujem sebe kako bih spasao njega. To je bio moj zadatak koji nisam obavio do kraja. Danas, kad njega više nema, smatram da je moj zadatak da istrajem u otkrivanju istine o njegovoj pogibiji. Dosta je bilo laži.”
„Niko nije odgovarao zato što su oni koji su morali da snose odgovornost za ubistvo premijera, bili sakriveni iza onih koji su radili ono što nije bilo njihov posao. Goran Petrović je na mesto šefa DB-a postavljen po preporuci Bebe Popovića, kome je zaduženje bilo da se bavi odnosima s medijima. A kriterijum za odabir Petrovića – prema Bebinim rečima – bilo je to što Goran Petrović čita novine i knjige. O kakvoj odgovornosti, onda, uopšte možemo da pričamo?”
„S obzirom na to da je na mene pucao pripadnik MUP-a Srbije država mora da snosi i preuzme odgovornost za to, jer sam u to vreme bio pripadnik policije, a to sam i sada.”
