Danijel i ja idemo peške ka Domu Sindikata Bulevarom, i prolazimo pored kafea na ćošku sa Takovskom/Kneza Miloša. Vidim devojku koja sedi sama u bašti, deluje da nešto uči, sretnu nam se pogledi. Prođemo mi. Nakon jedno 5-6 metara, čujem iza sebe: ‘Izvinite, izvinite!’ – okrenem se i vidim da nam je ta ista devojka pritrčala. Kaže ona: ‘Ja sam ostavila stvari u bašti kafića, vi ste Kristina, jel’ da?’. Ja sa poluosmehom klimnem glavom, a ona će na to, vrlo jasnim tonom punim saosećanja i jasnog značenja: "Jel’ mogu ja vas samo da zagrlim?
”
„
Mi smo došle u Beograd, jedno dva-tri meseca provele u potpunoj depresiji. U to vreme su naši bili u Španiji mama, tata i Anja. Mi smo sedele u našem stanu na Vračaru i blejale u jednu tačku...
