Велимир Бата Живојиновић — разлика између измена

Извор: Викицитат
Садржај обрисан Садржај додат
м Ђорђе Кадијевић о Велимиру Бати Живојиновићу
м Радко Полич о Велимиру Бати Живојиновићу
Ред 27: Ред 27:
{{цитат|[[w:Амбиваленција|Амбиваленција]] би била ретка особина појединих глумаца да заправо немају својство зависности од једног одређеног профила. То је изразита особина Бате Живојиновића. Ја сам се у то уверио, он је код мене снимао различите улоге, од епизода до већих и озбиљнијих улога. Ја сам се чудио да уопште постоји такав глумац који тако равноправно може да артикулише себе као позитивца и као негативца. И наравно, у међупростору да се артикулише у низу прелазних модалитета. Дакле, није било нијансе коју од њега нисте могли добити. Било је довољно мало поразговарати са њим, и то врло једноставним језиком, без неке велике анализе, и он је схватао муњевито. У лету је схватао ствар. И могли сте бити сигурни да ћете, кад Бата уђе у кадар, добити оно што желите. И не само то - увек ћете добити и нешто приде. Било је евидентно да између Бате који игра улогу, који изговара научене и са моје стране написане речи, и онога што ради у животу, постоји један апсолутни континуитет. Не постоји никаква разлика у том валеру. То ме је просто одушевило. Гледалац не зна када Бата глуми, а када стварно реагује. То га легитимише као глумца за кога важи оно правило које су знали глумци старијих генерација. Нарочито [[w:Виктор Старчић|Виктор Старчић]], који је волео да понавља: ”Нема малих улога, има само малих глумаца”.
{{цитат|[[w:Амбиваленција|Амбиваленција]] би била ретка особина појединих глумаца да заправо немају својство зависности од једног одређеног профила. То је изразита особина Бате Живојиновића. Ја сам се у то уверио, он је код мене снимао различите улоге, од епизода до већих и озбиљнијих улога. Ја сам се чудио да уопште постоји такав глумац који тако равноправно може да артикулише себе као позитивца и као негативца. И наравно, у међупростору да се артикулише у низу прелазних модалитета. Дакле, није било нијансе коју од њега нисте могли добити. Било је довољно мало поразговарати са њим, и то врло једноставним језиком, без неке велике анализе, и он је схватао муњевито. У лету је схватао ствар. И могли сте бити сигурни да ћете, кад Бата уђе у кадар, добити оно што желите. И не само то - увек ћете добити и нешто приде. Било је евидентно да између Бате који игра улогу, који изговара научене и са моје стране написане речи, и онога што ради у животу, постоји један апсолутни континуитет. Не постоји никаква разлика у том валеру. То ме је просто одушевило. Гледалац не зна када Бата глуми, а када стварно реагује. То га легитимише као глумца за кога важи оно правило које су знали глумци старијих генерација. Нарочито [[w:Виктор Старчић|Виктор Старчић]], који је волео да понавља: ”Нема малих улога, има само малих глумаца”.
Ако усвојимо [[w:Албер Ками|Камијеву]] тезу да је људска егзистенција фундаментално апсурдна, онда је глума можда најуаутентичнији вид људског понашања. Јер сви смо ми у извесној мери глумци и антиглумци. Глумац само то тематизује на начин који је транспарентан, видљив. Бата је, мислим, више интуитивно него интелектуално постигао виртуозитет у осцилацији између те две крајности. Због тога су неизбројни валери које он реализује у артикулацијама нарочито оних профила који се налазе имеђу крајњих физиономија јунака и антијунака, позитивца и негативца, човека и нечовека, хероја и кукавице... То је свакако предмет за посебну студију којом би филмска критика и филмска теорија могле да се позабаве. Нарочито феноменологија филмске глуме у којој би Бата, са својим улогама и својим глумачким профилом, био изванредан медијум. - ''(2010.)''|'''[[w:Ђорђе Кадијевић|Ђорђе Кадијевић]]''', [[w:Редитељ|српски редитељ]], [[w:Сценариста|сценариста]], [[w:Историчар уметности|историчар уметности и]] [[w:Ликовни критичар|ликовни критичар]]}} </br>
Ако усвојимо [[w:Албер Ками|Камијеву]] тезу да је људска егзистенција фундаментално апсурдна, онда је глума можда најуаутентичнији вид људског понашања. Јер сви смо ми у извесној мери глумци и антиглумци. Глумац само то тематизује на начин који је транспарентан, видљив. Бата је, мислим, више интуитивно него интелектуално постигао виртуозитет у осцилацији између те две крајности. Због тога су неизбројни валери које он реализује у артикулацијама нарочито оних профила који се налазе имеђу крајњих физиономија јунака и антијунака, позитивца и негативца, човека и нечовека, хероја и кукавице... То је свакако предмет за посебну студију којом би филмска критика и филмска теорија могле да се позабаве. Нарочито феноменологија филмске глуме у којој би Бата, са својим улогама и својим глумачким профилом, био изванредан медијум. - ''(2010.)''|'''[[w:Ђорђе Кадијевић|Ђорђе Кадијевић]]''', [[w:Редитељ|српски редитељ]], [[w:Сценариста|сценариста]], [[w:Историчар уметности|историчар уметности и]] [[w:Ликовни критичар|ликовни критичар]]}} </br>

{{цитат|
Мој први сусрет са Батом био је пре пола столећа. Још сам био на љубљанској Академији, а он је већ био познати глумац. Добио сам позив од [[w:Вељко Булајић|Вељка Булајића]]
за [[w:Битка на Неретви (филм)|”Неретву”]] и био запањен откуд уопште знају за мене. Отишао сам на снимање и, морам да признам, имао сам велику трему коју иначе немам ни на даскама ни пред камером. Тамо ме је сачекао Бата и увео у филм. Ту је била цела свита познатих глумаца, и словеначки [[w:Лојзе Розман|Лојзе Розман]], али ме је баш Бата увео у екипу. Још прве вечери частио ме је вечером. Сећам се, јели смо неке пастрмке. Волели смо обојица да цугнемо и од тада се нисмо раздвајали двадесет четири часа. Волео је увек добро да попије и поједе, прави гурман, тачно је знао где је добра кафана и право друштво. Само, пазио је да не попије сувише, јер се то одмах некако чује. Водио је рачуна и о мени, опомињао ме је: " 'Ајде смањи мало, Словенац. Шта радиш, бре, који ти је? ". Рекох: " Добро, бре, шта је деци вина? ". А он: " Знам ја, бре, кад почнете ви [[w:Словенија|Словенци]], онда то није деци него литар ".

Велики шмекер. На снимању где је он атмосфера је била увек на нивоу, без нервозе, онако професионално. Био је тачан ујутру, на шминки први, помагао је чак и шминкерима. И на сету увек први.

Много сам од њега "куповао" на тим снимањима. На пример, радио је очима фантастично. Погледа као у камеру, али то није у камеру него мало у страну, тачно где треба. Наравно, ништа од тога не примети неизвежбано, око. Оно што код њега плени је невероватна природност, опуштеност, животност, што је и специфичност његове глуме. Највећи домен великих глумаца је да им гледалац верује.

Још нешто сам од њега научио. Каже: " Немој док снимаш увече гледати материјал ". Ја питам: ” Зашто, поправићу ”. А он: " Е видиш, то ти је грешка. Поправићеш оно што је било јуче, а то се неће римовати са оним што је данас. Додај само оно шта мислиш да ти треба. Немој ништа него да будеш нормалан, шта нормалније то боље. А најважнија је камера. Запамти, камера ти је као љубавница ". Питам: ” Зашто љубавница? ". ” Па код жене нема врдања него оно што она каже, а код љубавнице имаш један други однос, кажеш јој и оно што рођеној жени не би рекао. Жени не мораш, али камери мораш све да кажеш ".

И стварно, постоји неки еротски однос према камери. То ми глумци знамо. Кад камера почне да ради, ми то некако сами осетимо, има неко унутрашње око, то је као нека пријатна стварчица која нас слуша, која нам улази у душу. А ми добро знамо да је душа сакривена. Глумац не сме да крије, он мора да даје, као Бата. Гледалац то осећа и зато му верује.
Концентрацију коју има на - нема нико. Између два кадра сипа вицеве, зафркава се, само је њему до зезања, каже: ” Мораш да си опуштен, релаксиран, да се истопи она грчевитост. Али за десет секунди зна да се поново врати у улогу. Та трансформација, то је код њега нешто невероватно. И кад нисам имао посла долазио сам на сет да га гледам, и некако купим ту тајну ”.

Постали смо блиски пријатељи. Доста је пријатељстава у овом рату изгубљено, ми нећемо доживети да све то некако опет дође на своје, или ће доћи за педесет или сто година, када нас не буде било. Биће ово ипак нека заједница, а како ће се звати, потпуно је свеједно.

Кишобран мог покојног оца остао је код Бате, као неки симбол. Ишао сам за [[w:Београд|Београд]] преко [[w:Дубровник|Дубровника]]. Тата ме је возио на аеродром, падала је нека киша, и он ми да тај кишобран а ја све са тим кишобраном... Кад сам стигао у Београд јаве ми да је отац несрећно погинуо. Бата ​​је то већ знао. На аеродрому ми изјави саучешће, ја њему поклоним онај кишобран и кажем: "Ово ми је од ћалета, он те је јако волео, па нек' остане код тебе". Нисам знао, и сада не знам, шта је порука тога, али ми се чинило да тај кишобран припада Бати. Нека геста, можда сулуда, смешна, необична, а мени драга. Тако да мој ћале сада живи с тим кишобраном код Бате. - ''(2010.)''|'''[[w:Ратко Полич|Радко Полич]]''', [[w:Словенија|словеначки и југословенски глумац]]}} </br>


{{цитат|Први пут смо се упознали на [[w:Филсмки фестивал у Пули|Пулском фестивалу]], мислим 1969., гдје сам био с ”Гравитацијом” Бранка Иванде, као почетник, студент друге године Академије. Он је већ био највећи [[w:Југославија|југославенски]] филмски глумац. Без обзира на то што је већ био легенда, био је страшно једноставан и присан, волео да се дружи са свима, па и непознатим филмским глумцима. Први пут смо заједно играли код његовог друга са класе [[w:Бранимир Тори Јанковић|Торија Јанковића]] филму [[w:Звезде су очи ратника|”Звезде су очи ратника”]]. Играли смо браћу, ја сам био партизан, а Бата онај други.
{{цитат|Први пут смо се упознали на [[w:Филсмки фестивал у Пули|Пулском фестивалу]], мислим 1969., гдје сам био с ”Гравитацијом” Бранка Иванде, као почетник, студент друге године Академије. Он је већ био највећи [[w:Југославија|југославенски]] филмски глумац. Без обзира на то што је већ био легенда, био је страшно једноставан и присан, волео да се дружи са свима, па и непознатим филмским глумцима. Први пут смо заједно играли код његовог друга са класе [[w:Бранимир Тори Јанковић|Торија Јанковића]] филму [[w:Звезде су очи ратника|”Звезде су очи ратника”]]. Играли смо браћу, ја сам био партизан, а Бата онај други.

Верзија на датум 16. мај 2015. у 20:42

Велимир Бата Живојиновић, (Кораћица под Космајем, 5. јун 1933), српски и југословенски глумац.

Цитати


Други о Велимиру Бати Живојиновићу

„Без икаквог претјеривања, могу рећи да је Бата најзначајније име које се појавило у нашој кинематографији. Недосегнут глумац. Наше вријеме ће апсолутно моћи да се чита криз његове ликове. Прошао је епоху која ће се по њему памтити. - (2010.)


„Бата је глумац који се може сагледати само у светским размерама. У нас, он је, хвала Богу, успео да добије место које заслужује и да на крају постане жива легенда. Са Батом сам нажалост играла мало, али и то је било више него довољно за једно драгоцено искуство. Била сам фасцинирана са којом је лакоћом радио оне сцене у филму ”Пас који је волео возове”, оне вратоломије на рингишпилу, на коњу и са магарцем, уопште свуда где је одбијао дублера. Он има неког спортског духа у стварању филма. То ради са радошћу и просто сам имала утисак да се тада добро забавља. Лакоћа и велика доза хумора коју носи у посао прија партнерима и целој екипи. Све то улепшава рад на филму, који је за мене лично, једна досадна технологија. Друго што ме је фасцинирало је, како је он лако заборављао све оне филмове који су били испод његових могућности. Умео је, што ја кажем, да се провуче кроз лош филм ”као пас кроз росу”, да га се једноставно ”отресе” и да се ништа од тога на њега не прими. Зато је он увек остао на врху. - (2010.)


„Свака улога је добијала на томе што ју је Бата тумачио. Српско глумиште нема много својих Парнаса, непролазних, који дају печат свом времену. Један од Парнаса је свакако Бата Живојиновић. Врх. Громада. Иначе, човек огромног срца, саткан од доброте, козер, духовит, образован. Човек који воли људе, који хоће да помогне и кад му то не траже. Нема никога ко му се обратио, коме није, колико је могао, помогао. Никоме није рекао не. Такав је он човек. Од свега тога није имао никакве користи, него само главобоље и проблеме. Баш због тога што је такав, њему се верује и зато су његови ликови толико уверљиви. - (2010.)


„Бата Живојиновић је један од највећих глумаца које је наша земља икада имала... Бата је био омиљени глумац у мојој породици, као мачо, муж, супруг, партизан. Али био је он и сплеткарош, издајник, лопов. Гледала сам Бату поново и поново у различитим периодима своје младости. Живо се сећам његових филмова ”Валтер”, ”Диверзанти”, ”Крвава бајка”, ”Узаврели град”, ”Неретва”, ”Сутјеска”, ”Скупљачи перја”, ”Мајстор и Маргарита”... То су све филмови који су на мене оставили дубок утисак. Из Југославије сам отишла 1985. године. Желела сам да некако побегнем од те историје, да створим сопствену историју. Живим ван земље већ тридесетак година али тек сада видим да је та историја нешто што не може да се ”дилитује”, да се избрише, да је она део мене, део мог порекла, што свакако утиче на оно што радим. У последње време сам извела неколико радова под називом ”Балкан еротика”. То су радови који су у директној вези са нашом историјом, са мојим партизанским пореклом и филмовима у којима се то осећа. У свему томе има Бата своју улогу. Размишљала сам дуго са ким бих могла да га упоредим. Шта мислите о Роберт де Ниру? Мислим да је де Ниро најбоље поређење. - (2010.)


„Кад говорим о Бати Живојиновићу, говорим заправо о својој младости. Био је један од најбољих глумаца оног времена и није било могуће снимити ниједан филм без њега. Већ је био легенда или ступ на коме је почивала југославенска кинематографија. Питам се како би изгледала ”Козара” без Бате, без оне главне сцене у филму кад руком задржава шиљак. Свугде је стварао пријатеље и сви су га вољели. Сјећам се ”Сељачке буне” и никада нећу заборавити како је живо донео један хисторијски лик из XVI стољећа. Није се знало ко боље јаше, Бата или наш стари каскадер Криштоф, у сцени битке, на том коњу са исуканом сабљом. После, кад сам почео радити америчке филмове и серије, предложио сам Бату редатељу серије ”Вјетрови рата” за улогу партизанског вође у једној од епизода. Серија је била међу најскупљима осамдесетих година и коштала је сто десет милиона долара; била је то ужасна свота у то вријеме. Бата је дошао и одиграо маестрално улогу партизанског капетана који прихвата неке одбегле логораше из Аушвица. Американци су били јако задовољни. Такве улоге биле су му већ у крви. Доживљавао је партизанског вођу као себе самог, њему је, у ствари, тада требало дати Партизанску споменицу, јер је прошао и доживио цијелу ту ослободилачку борбу. - (2010.)


„Данас је тешко замислити да је постојало време кад Бате Живојиновића није било. Да су постојали филмови, па чак и читава кинематографија, а да на платну није било Бате. На срећу, то није дуго трајало: Бата се појавио на време - пре више од тридесет година - и с платна не силази до дан-данас, ма шта да се тих година догађало са југословенском кинематографијом и са самим глумцем. Због тога уопште не мора да изгледа као реторика шаљива упадица једног југословенског критичара који је приметио да петнаестак последњих пулских фестивала, који се одржавају сваке године, протичу у знаку једне те исте дилеме: коме дати ”Златну арену” за најбољу мушку улогу - Бати Живојиновићу или неком другом. - (1990.)

— Мирон Черњенко, председник Савеза филмских критичара Русије


„Он је један јак човек, мудар, умиљат кад хоће. Некад и није тако сладак, уме да буде оштар, понекад груб. Али ја му страшно верујем, знам да ће ми много помоћи. Он се ослања на свој инстикт и зато у тренутку кад стане пред камеру постаје моћан. Он је мајстор крупног плана. Он је и господин и сељак и зликовац и интелектуалац, он се трансформише у бескрај. У томе му нема премца у нашем филму. Бата може да се пореди само са светским глумцима какав је, рецимо, Џек Николсон. - (2010.)


„За моју генерацију и мене био је више од глумца, био је Бата - увек нешто што је превазилазило једну глумачку судбину, нека врста иконе времена једне државе, једног великог система, једне идеологије. Био је први међу једнакима. Али је уливао највише поверења у сусрету са народом. Био је народни посланик партије на власти, и то на јакој власти. У време кад је нас неколико одлучило да сними филм ”Лепа села лепо горе”, мени је запала дужност да разговарам са Батом за улогу Гвоздена, која му је била некако и намењена. Пошто је филм имао доста политичких теза, мене је јако занимало како ће он реаговати. Кад је прочитао сценарио позвао ме је телефоном и рекао: ”Бог те, ово је један јако добар сценарио! Ово може да буде један велики филм српске кинематографије”. Прошло је од тада доста времена и тај филм, који је пун симбола, стварно је заузео веома значајно место. Бата је том улогом завршио један лик који га је пратио током целе каријере, лик ратника, партизана, борца против фашизма, народног хероја. - (2010.)


„Избор Бате за улогу Гвоздена у филму ”Лепа села лепо горе” био је логичан, органски. Бата је човек који припада неким друачијим временима. Направио је од Гвоздена заиста невероватну улогу. Бата је најспецифичнији човек с којим сам радио. Има много великих глумаца и највећи део њих ради за себе, а Бата је човек који ради за филм, за екипу. Он схвата да је филм колективна уметност, ваљда је зато социјалиста. - (2010.)


„Бата Живојиновић је, онако како га ја видим, нека врста персонификације југословенског филма. Та фигура, та личност, апсолутно је нераздвојива од југословенске кинематографије, и као такав, Бата ће остати у историји. Он је Клинт Иствуд нашег екрана. Када је 1986. била велика изложба југословенског филма у ”Центру Жорж Помпиду”, у чувеном ”Бобуру”, позвао ме је директор тамошњег филмског програма, Жан Лу Пасек, да за изложбу направим плакат. Ставио ми је на располагање масу фотографија, разноразних кадрова, глумаца... Требало је да сложим тај феномен, југословенски филм представити једном једином иконом и ја сам се, без предомишљања, одлучио за кадар великог скока из филма "Три" Саше Петровића. Бата просто искаче из кадра у том филму. Ја сам учинио да он искаче из тог плаката... просто вам скаче за врат. Та енергија, дакле, ако хоћете, нека агресивност тог скока учинила ми се врло погодном да пренесе дух нашег филма, који је више обојен том виолентном, него рецимо сентименталном страном. - (2010.)


Амбиваленција би била ретка особина појединих глумаца да заправо немају својство зависности од једног одређеног профила. То је изразита особина Бате Живојиновића. Ја сам се у то уверио, он је код мене снимао различите улоге, од епизода до већих и озбиљнијих улога. Ја сам се чудио да уопште постоји такав глумац који тако равноправно може да артикулише себе као позитивца и као негативца. И наравно, у међупростору да се артикулише у низу прелазних модалитета. Дакле, није било нијансе коју од њега нисте могли добити. Било је довољно мало поразговарати са њим, и то врло једноставним језиком, без неке велике анализе, и он је схватао муњевито. У лету је схватао ствар. И могли сте бити сигурни да ћете, кад Бата уђе у кадар, добити оно што желите. И не само то - увек ћете добити и нешто приде. Било је евидентно да између Бате који игра улогу, који изговара научене и са моје стране написане речи, и онога што ради у животу, постоји један апсолутни континуитет. Не постоји никаква разлика у том валеру. То ме је просто одушевило. Гледалац не зна када Бата глуми, а када стварно реагује. То га легитимише као глумца за кога важи оно правило које су знали глумци старијих генерација. Нарочито Виктор Старчић, који је волео да понавља: ”Нема малих улога, има само малих глумаца”. Ако усвојимо Камијеву тезу да је људска егзистенција фундаментално апсурдна, онда је глума можда најуаутентичнији вид људског понашања. Јер сви смо ми у извесној мери глумци и антиглумци. Глумац само то тематизује на начин који је транспарентан, видљив. Бата је, мислим, више интуитивно него интелектуално постигао виртуозитет у осцилацији између те две крајности. Због тога су неизбројни валери које он реализује у артикулацијама нарочито оних профила који се налазе имеђу крајњих физиономија јунака и антијунака, позитивца и негативца, човека и нечовека, хероја и кукавице... То је свакако предмет за посебну студију којом би филмска критика и филмска теорија могле да се позабаве. Нарочито феноменологија филмске глуме у којој би Бата, са својим улогама и својим глумачким профилом, био изванредан медијум. - (2010.)


Мој први сусрет са Батом био је пре пола столећа. Још сам био на љубљанској Академији, а он је већ био познати глумац. Добио сам позив од Вељка Булајића за ”Неретву” и био запањен откуд уопште знају за мене. Отишао сам на снимање и, морам да признам, имао сам велику трему коју иначе немам ни на даскама ни пред камером. Тамо ме је сачекао Бата и увео у филм. Ту је била цела свита познатих глумаца, и словеначки Лојзе Розман, али ме је баш Бата увео у екипу. Још прве вечери частио ме је вечером. Сећам се, јели смо неке пастрмке. Волели смо обојица да цугнемо и од тада се нисмо раздвајали двадесет четири часа. Волео је увек добро да попије и поједе, прави гурман, тачно је знао где је добра кафана и право друштво. Само, пазио је да не попије сувише, јер се то одмах некако чује. Водио је рачуна и о мени, опомињао ме је: " 'Ајде смањи мало, Словенац. Шта радиш, бре, који ти је? ". Рекох: " Добро, бре, шта је деци вина? ". А он: " Знам ја, бре, кад почнете ви Словенци, онда то није деци него литар ".

Велики шмекер. На снимању где је он атмосфера је била увек на нивоу, без нервозе, онако професионално. Био је тачан ујутру, на шминки први, помагао је чак и шминкерима. И на сету увек први.

Много сам од њега "куповао" на тим снимањима. На пример, радио је очима фантастично. Погледа као у камеру, али то није у камеру него мало у страну, тачно где треба. Наравно, ништа од тога не примети неизвежбано, око. Оно што код њега плени је невероватна природност, опуштеност, животност, што је и специфичност његове глуме. Највећи домен великих глумаца је да им гледалац верује.

Још нешто сам од њега научио. Каже: " Немој док снимаш увече гледати материјал ". Ја питам: ” Зашто, поправићу ”. А он: " Е видиш, то ти је грешка. Поправићеш оно што је било јуче, а то се неће римовати са оним што је данас. Додај само оно шта мислиш да ти треба. Немој ништа него да будеш нормалан, шта нормалније то боље. А најважнија је камера. Запамти, камера ти је као љубавница ". Питам: ” Зашто љубавница? ". ” Па код жене нема врдања него оно што она каже, а код љубавнице имаш један други однос, кажеш јој и оно што рођеној жени не би рекао. Жени не мораш, али камери мораш све да кажеш ".

И стварно, постоји неки еротски однос према камери. То ми глумци знамо. Кад камера почне да ради, ми то некако сами осетимо, има неко унутрашње око, то је као нека пријатна стварчица која нас слуша, која нам улази у душу. А ми добро знамо да је душа сакривена. Глумац не сме да крије, он мора да даје, као Бата. Гледалац то осећа и зато му верује. Концентрацију коју има на - нема нико. Између два кадра сипа вицеве, зафркава се, само је њему до зезања, каже: ” Мораш да си опуштен, релаксиран, да се истопи она грчевитост. Али за десет секунди зна да се поново врати у улогу. Та трансформација, то је код њега нешто невероватно. И кад нисам имао посла долазио сам на сет да га гледам, и некако купим ту тајну ”.

Постали смо блиски пријатељи. Доста је пријатељстава у овом рату изгубљено, ми нећемо доживети да све то некако опет дође на своје, или ће доћи за педесет или сто година, када нас не буде било. Биће ово ипак нека заједница, а како ће се звати, потпуно је свеједно.

Кишобран мог покојног оца остао је код Бате, као неки симбол. Ишао сам за Београд преко Дубровника. Тата ме је возио на аеродром, падала је нека киша, и он ми да тај кишобран а ја све са тим кишобраном... Кад сам стигао у Београд јаве ми да је отац несрећно погинуо. Бата ​​је то већ знао. На аеродрому ми изјави саучешће, ја њему поклоним онај кишобран и кажем: "Ово ми је од ћалета, он те је јако волео, па нек' остане код тебе". Нисам знао, и сада не знам, шта је порука тога, али ми се чинило да тај кишобран припада Бати. Нека геста, можда сулуда, смешна, необична, а мени драга. Тако да мој ћале сада живи с тим кишобраном код Бате. - (2010.)


„Први пут смо се упознали на Пулском фестивалу, мислим 1969., гдје сам био с ”Гравитацијом” Бранка Иванде, као почетник, студент друге године Академије. Он је већ био највећи југославенски филмски глумац. Без обзира на то што је већ био легенда, био је страшно једноставан и присан, волео да се дружи са свима, па и непознатим филмским глумцима. Први пут смо заједно играли код његовог друга са класе Торија Јанковића филму ”Звезде су очи ратника”. Играли смо браћу, ја сам био партизан, а Бата онај други.

Осјећам да сам филмски глумац постао тек у својим четрдесетим годинама, кад сам схватио да стојим пред камером једноставан, концентриран и точан. Бата је то био од самог свог почетка, одувијек. Он има ту једноставност, природност, спада у оне глумце попут Хемфрија Богарта или Џона Вејна, који се ријетко када мијењају али им се мијењају лица, и то је за мене права филмска глума. Узмите само Бабајину ”Брезу”. Сензационалан филм и сензационалан Бата. Тим пре што кајкавски није његов језик, али је толико ушао у тај кајкавски да је то било боље од било ког Кајкавца. Затим у филму ”Живот је леп” Бора Драшковића, који је ремек-дјело југославенског филма, гдје је играла цела плејада фантастичних глумаца, на челу са Батом. Сјећам се главне сцене у том филму, у коме Бату убија несрећни младић Вита, кога играм ја. Ту је Бата почео разбијати столове и столице, што уопће није било предвиђено књигом снимања и није било договорено с редатељем, али је Бата и даље разбијао и испало је сензационално, па је велики мајстор Боро Драшковић, пустио целу ствар. Зашто је разбијао? Изазивао је мене да реагујем и, када се то стварно догодило, убиство је изгледало много увјерљивије. Бата је, раме уз раме са

Павлом Вуисићем, највећи глумац Јужних Славена. - (2010.)


„Дакле, памтим добро Бату Живојиновића, као изванредно убедљивог Толу Дачића у драматизацији мог романа ”Корени”, изведеној на сцени Београдског драмског позоришта. Памтим га као једног озбиљног глумца, који је дисциплиновано слушао свог редитеља и оставио на мене утисак човека будућности. Али оно што особито ценим код Бате Живојиновића, као несумњиво великог глумца и несумњиво главног протагонисте српског филма, јесте што је представио српски народ; то заслужује највеће поштовање. Бата је јунак српског филма. Оно што посебно ценим код њега је, што поред свог дара, има и једно социјално биће, једну социјалну интелигенцију, народност, доброту, бригу за људе. Дубоко поштовање заслужују његова озбиљност живљења и одговорност за свој народ. Била би срећа ако би младима служио за пример. - (2010.)