Београд — разлика између измена

Извор: Викицитат
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
мНема описа измене
Ред 1: Ред 1:
Цитати о Београду, главном граду Србије.
Цитати о Београду, главном граду Србије.


{{цитат|''Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, сазидах га и просветих пресветој Богоматери.''|[[Стефан Лазаревић|Деспот Стефан Лазаревић]]<br /> (при проглашењу Београда за престоницу 1405. године)}}
{{цитат|Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, сазидах га и просветих пресветој Богоматери.|[[Стефан Лазаревић|Деспот Стефан Лазаревић]]<br /> (при проглашењу Београда за престоницу 1405. године)}}
{{цитат|''Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.''|[[Иво Андрић]]}}


{{цитат|Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.|[[Иво Андрић]]}}



{{цитат|''Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,<br>
{{цитат|Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,<br>
са Авалом плавом у даљини, као брег.<br>
са Авалом плавом у даљини, као брег.<br>
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,<br>
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,<br>
Ред 14: Ред 15:
и понавља, као дан и детињи плач.<br>
и понавља, као дан и детињи плач.<br>
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,<br>
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,<br>
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.''|[[Милош Црњански]]<br>
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.|[[Милош Црњански]]<br>
(Ламент над Београдом)}}
(Ламент над Београдом)}}


{{цитат|''Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може се сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно.''|[[Душко Радовић|Душан Радовић]]}}
{{цитат|Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може се сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно.|[[Душко Радовић|Душан Радовић]]}}

{{цитат|Добро јутро, Београде!|[[Душан Радовић]]}}


{{цитат|Београд није у Београду, јер Београд, у ствари, и није град - он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари.|[[Момо Капор]]}}
{{цитат|Добро јутро, Београде!|Душан Радовић}}


{{цитат|[[w:Херцеговина|Херцеговина]] је матица српства, у сваком случају испред [[w:Београд|Београда]] и [[w:Шумадија|Шумадије]].|[[Момо Капор]]}}
{{Википедија|Београд}}
{{Википедија|Београд}}



Верзија на датум 30. јануар 2012. у 21:04

Цитати о Београду, главном граду Србије.

„Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, сазидах га и просветих пресветој Богоматери.”

— Деспот Стефан Лазаревић
(при проглашењу Београда за престоницу 1405. године)

„Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.”


„Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,

са Авалом плавом у даљини, као брег.
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
У Теби нема бесмисла, ни смрти.
Ти сјајиш као ископан стари мач.
У теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
и понавља, као дан и детињи плач.
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,

Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.”

— Милош Црњански
(Ламент над Београдом)

„Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може се сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно.”

„Добро јутро, Београде!”

„Београд није у Београду, јер Београд, у ствари, и није град - он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари.”

Херцеговина је матица српства, у сваком случају испред Београда и Шумадије.”