Књига о Милутину

Аутор: Данко Поповић

Ласно је убити принца и једну жену

• Не волим да се Босанци напразно јуначе, да убијају принчеве и жене, а после, гузицу устрану па наша сељачија данак да плаћа, па је л' тако? Ако си Србин и сељак, ниси стока, не волиш да те неко прави лудим.
• Спреми ми белу торбу, - кажем жени - двоје ланене гаће, двоје чарапе, ко и досад кад сам полазио у ратове. А жао ми жене - ни са њом нисам средио. Болесна је. Деца се у њој не примају. Троје је родила, а ниједно се није одржало.

Мајка ми певца испекла, по обичају, ко да ћу на свадбу, а три дана сам косио на сирћету и на перју белог лука - ал, ајд, кад је таки обичај да Србин добро једе кад у рат и у смрт полази.

• Синовче, да ти себи не наудиш што се дружиш са мном, знаш како је.

Да се ми о Турке не огрешисмо

• Шта ће с нама бити до послетка? - питам Младена, а он ме, душа наша, вако загрли. Очију ми, школац, у Бечу школе учио, ал загрли Милутина. Мени мило, што да кријем, мило ми, загрли ме студент, мене, обичног сељака. И прича. Пун је вере и лепоте.
• Откуд ја то могу да знам? Ваљда за то има људи разборитијих од мене, људи на положајима, ваљда се зна ко је за шта надлежан. Са мном разговарај о орању и о сетви, и о рогатој стоци.
• Је ли, бре, Милутине, - повуче ме опет Василије за рукав и заустави, и у очи ми се загледа - да се ми о Турке не огрешисмо?

Ја га гледам, да није шенуо - како ми можемо о Турке, наше старе злотворе, да се огрешимо. А он, вако, трља браду. Ми смо, каже, против Турака грдно ратовали ал, руку на срце, ваког јада и срама од њи не видесмо - показује на једно детенце убијено, женско, заголићено, да бог опрости, на једној му ножици чарапа, дебела, од вунена сељачка плетива, пуна крви, а рој мува зукти око њега. Дете базди, божију ти мајку, дете убили, муве га напале, а оно заголићено и базди, еј, базди. А дете женско и заголићено. А подаље, нема ни десетак корачаја, виси жена - млада, витице јој низ груди, а груди раскопчане и види се да је осрамоћена, на једној јој се нози, да простиш, гаће задржале, да бог опрости, а ја се мислим: мора да је ова жена мајка оне девојчице, сличе једна другој ко јаје јајету. Па се мислим: да л' се у овај злочин умешаше они што говоренашим језиком, божију ти мајку?! Василије иде за мном, гурка ме и опет приупиткује: Да л' смо се ми о Турке огрешили?

Перорез

• Бог и душа, волео би да смо ми Шумадинци угледни по чему смо и били,, по дебелим свињама и биковима, по сувој шљиви и ракији.
• Један из Загреба, Србин, распричао се: није Србима у Аустрији ништа лакше и лепше него Србима у Србији. И тамо Србе прогњају. Апсе. Насрћу на куће и имовину. Лупају излоге, растурају радње занатлијама и трговцима, Србима.

Не сме се апсити домаћин

• Боже, мислим се, свака ли уштва пандурска мисли да може везати човека и домаћина; они, богати, заборавили да су наши стари владаре убијали и протеривали, а пандуре везивали, у свињце затварали, сплачинама ранили и појили, па најпослије церићем у потиљак.
• Уђем у начелство, како доликује - на мени све ново, ко да ћу на причес. Гуњ од сукна. Опанци нови, шес реди каиша. Прави Шумадинац.
• А што се моје капе тиче, није баш за скидање подесна - покажем му ја шајкачу. Ова капа је војничка, кажем, под њом сам ја све ратове ратовао ко и моји стари. Нама је, госн начелниче, вака капа на глави да је не би морали скидати и кад треба и кад не треба.

Поред ватре, увече, без ведла

• Е, имала би ја да лелечем и нарићем за већим јадом, ал ћутим. А то што је Милутин умро, и време му је. Руку на срце, није ни имао зашто да живи.
• Лука опет о освети, а мене, поштено да ти кажем, жив срам поједе, немам чим да послужим људе, на ваки дан, да попију Милутину за душу.
• ... све ја тако, волим ја што је он дошо и што Милутина има ко да жали, вако, насамо, кад дође и седне поред ватре, увече, без ведла.