Ајванхо

Ајванхо је познати роман шкотског књижевника Валтера Скота, написан 1819. године.

• Међутим, неизбежно општење између господара земљишта и угњетених нижих бића која су ту исту земљу обрађивала довело је постепено до стварања једног наречја које је представљало неку мешавину француског и англо-саксонског, а на коме су они могли међусобно да се споразумевају; одатле се затим поступно развијао наш данашњи енглески језик, у коме су се тако срећно измешали говор победилаца и говор побеђених; овај се доцније богато користио примесама из класичних као и других језика којима говоре народи на југу Европе. (глава I)
• Био је то један месингани прстен, сличан псећој огрлици, залемљен тако да не може да се отвара, широк толико да не омета дисање, али толико јак да би само турпијом могао да се скине. (глава I)
• "Како ти називаш ове гроктаве животиње које јуре око нас на четири ноге?" упита Вамба.

"Свајн, лудо, свајн", одговори свињар, "то зна свака луда."

"Е па, свајн, то ти је чисто саксонска реч"; одврати будала, "али како ти називаш крмачу кад је одеру, изваде јој дроб, расплате је и обесе за ноге као каквог издајника?"

"Порк", одговори свињар.

"Врло ми је мило што и свака луда зна", рече Вамба, "а чини ми се да је порк чисто норманско-француска реч; и тако, док живинче живи и док га чува и негује саксонски роб, оно носи своје саксонско име, али оно постаје Норманин и назива се порк кад се у дворници замка изнесе на гозбу међу племиће; шта мислиш ти о томе, а, пријатељу Гурте?" (глава I)

• Свила и вез красили су им одела и одавали богатство и високи положај. (глава II)
• "Кад се они који су се заклели да ослободе свети гроб виђају како путују на оваквој удаљености од краја за који су везане њихове дужности, можете ли се онда чудити што један мирољубиви сељак, као што сам ја, одбија задатак који су они напустили?" (глава II)

• Завети су чворови који нас за небо везују - они су ужад која везују жртву за рогове олтара. (глава IV)

• Било је ту величанствености, као и извесних грубих покушаја да се одаја укусно удеси; али, удобности је било врло мало, а пошто се за њу није знало, то се ни њен недостатак није примећивао. (глава VI)