Чедомир Јовановић

„Тражили смо да изађе и каже: “Ми смо власт, а не Мирко Марјановић"

Он је рекао да је то нелегитимно. То је био потпуни шок за мене. Уместо да ситуацију стабилизујемо тако што ћемо убрзати неке процесе и народу показати да се десило управо оно што је желео, Коштуница је почео да повлачи ручну и тако да деморалише своје људе и да даје шансу и наду онима који су поражени.”

„Екстремисти смо били ми који смо тражили да се та ситуација рашчисти

до краја, ми који смо тражили да се разреше дужности Небојша Павковић и Раде Марковић, да се распусти Скупштина и прогласи привремена влада која ће организовати изборе у наредна три месеца. Све је то Коштуница одбио, и не само да је одбио, него је рекао да ће се томе супроставити.”

„Радници су почели да прихватају приватизацију. Говорили су да је

добра и питали ако уместо њиховог прво може да се спроведе у неком другом предузећу. Научили су шта значи транспарентно. Тада на сцену ступа Коштуница, који људима говори да су промене заправо безакоње, приватизација пљачка, борба против криминала сарадња са мафијом.”

„Повремено цитирам реченицу Хуга Прата, коју је изговорио Корто

Малтезе одговарајући гаврану са рамена на питање; “Корто шта ће рећи људи?". Више се не сећам теме, али је одговор као писан за мене: “Кога брига шта ће рећи. Ако се тиме баве више нису људи”.”

„Ми смо постали таоци власти која више говори о рушењу Шилерове

него Вуковара и Сарајева, власти која више говори о смрти Душана Спасојевића и Милета Луковића, него Славка Ћурувије и Ивана Стамболића.”

„Радомир Марковић је, настојећи да обезбеди статус сведока

сарадника, проговорио о својим дугим, ноћним сусретима са Милошевићем и Павковићем. Испричао је да ни за њега ни за Павковића нису били проблем састанци са Милошевићем, већ позив у шетњу око куће.”

„Током тог разговора Буш саопштава Коштуници да очекује Милошевићеву

екстрадицију. Причу о хашкој рупи на својој свирали Коштуница није понудио Бушу. Оставио ју је за само наше уши. Тако се понаша и данас. Док се, забринут за националне интересе мршти, његови сарадници својим саговорницима објашњавају да се послови завршавају испод стола. Како далеко од изборног питања “Ко сме да вас погледа у очи?"”

„Милошевић ми је поставио последње питање које сам могао и

замислити: “Шта је то било са твојим аутомобилом? У новинама читам: бомба. Шта каже полиција? Ко је то урадио? Каква је ово земља, људи се свађају и убијају уместо да се договарају и раде?””

„Милошевић је са презиром говорио о Коштуници. У једном тренутку

је поставио питање које је уједно било и одговор: “Зашто Коштуница вечерас није дошао овде, ако је то могао у октобру прошле године, када је знао да му од разговора са мном зависи функција председника, зашто није дошао сада, када зна да од овог исхода зависи судбина земље?"”

„Милошевић је позвао Миру, рекао јој да је сада ситуација потпуно

другачија, да има нову гаранцију. Она се понашала као да је друга жена. Тридесетак минута пре тога она му је сугерисала да је боље да изврши самоубисво. Сада је рекла: “Морам да ти спремим ствари”, питала је коју торбу да узме. “Као да идем на пут”, рекао је.”

„Свет поздравља екстрадицију Милошевића Хагу. Ми тиме шаљемо поруку

да се Србија променила, а председник државе каже - то је државни удар! Сутрадан је настао потпуни хаос.”

„Касније смо открили да је одмах после сусрета са мном, Спасојевић

разговарао телефоном са Ненадом Опаћићем, криминалцем из Новог Сада и Душаном Маричићем Гумаром, командантом ЈСО-а. Рекао им је да се видео са мном: ”Долазио је Мали, претио ми је". Транскрипти тих разговора накнадно су објављени у Времену. Они жестоко компромитују Коштуницу, кога Спасојевић наводи као јединог човека на чији захтев су спремни да зауставе побуну. А што се тиче Коштунице, он није имао никакву дилему. Целом друштву, а пре свега Спасојевићу и Легији, он је одговорио на конференцији за новинаре, бранећи синдикална права ЈСО-а.”

„Истовремено полиција хапси два човека испред стана Душана

Михајловића, која су се налазила у аутомобилу са цивилним таблицама, иако је возило регистровано на Војску Југославије. Одводе их на саслушање. Јавља се потпуковник Војне службе безбедности Живковић и захтева да му се омогући преузимање Џека Самарџије и Лорана Милића Лоцка, са образложењем да су то његови људи из војне службе. Он је касније, 2003. ухапшен и процесуиран пред Војним судом под оптужбом да ради за руску обавештајну службу... Пресуда никада није саопштена. Два приведена сарадника војне службе су се у Сабљи нашли на потерницама полиције, које је расписала због њиховог учешћа у извршењу најтежих кривичних дела. Чињенице су јасне и поражавајуће: они који су у новембру 2001. били припадници војне безбедности, у марту 2003. били су на потерници као припадници земунског клана.”

„Зоран је дошао у четири поподне, сачекао сам га на аеродрому... Сео

је у кола, питао шта се дешава. Кажем, добили смо поруку да дођемо у Кулу. Пита на кога можемо да рачунамо у полицији, ја кажем “Има нас пет". Капира... Седамо у хеликоптер, односно оно што је од њега после свих ратова остало. Зоран коментарише: “Био си оптимиста кад си рекао да нас има пет". Нама се журило без обзира на маглу и ноћ, без обзира на чињеницу да је посада без неопходне опреме за лет у условима смањене видљивости. Нису вредела упозорења. Ипак, били смо принуђени да се вратимо са пола пута. Захваљујући невероватним напорима пилота избегли смо несрећу. Једва смо се спустили... Сећам се да Зоран у том тренутку рекао “Замисли да овако погинемо".”

„У време самог краја протеста излази часопис “Репортер" са листом

од 362 полицајаца које наводно тражи Трибунал. Списак је стигао преко сарадничког линка војне службе у Бањалуци. Како је направљен? Тако што је копирана листа одликованих, рањених или погинулих војника и полицајаца. Хиљаде других припадника МУП-а и војске, милиони грађана то не знају... Све лажи објављене у тој првој години наше власти, почеле су у том тренутку да добијају пуни смисао. Кроз пример бањалучког Репортера ми смо први пут схватили да нас кроз медије, у ствари, руше службе безбедности. Све афере које су нас пратиле, као и оне које су нас тек чекале, су производ система који се после Слободана Милошевића, против политике која је мењала земљу и тај систем, са нама обрачунавао на исти начин.”

„Окружиле су нас беретке са чарапама преко лица. Неко лишће је по

њима. Ништа не говоре. Држе пушке уперене у нас. Како смо дошли у Кулу, тако су нас пушкама раздвојили. Мене на једну страну, Зорана на другу. "Не можете ви заједно". У том тренутку је Зоран председник Владе, док сам ја шеф парламентарне већине. То је права слика наше власти.”

„Били смо у МУП-у када је стигла службена белешка о пресретнутом

телефонском разговору између Куле и Палате федерације. Саговорник из Палате федерације је саговорнику у Кули рекао да “морају још мало да издрже, да смо донели одлуку да склонимо Петровића и Мијатовића, и да је сада најважније да они инсистирају на оставци Михајловића, јер ћемо га се одрећи када се постави питање- или Михајловић или цела Влада."”

„Стиже Легија у МУП и обраћа ми се с врата: “Нисам ни морао да

долазим да бих знао да си ти ту". Гледа плакат са фотографијама убијених особа, за чијим убицама полиција трага, нудећи 300.000 марака за сваку информацију која би допринела разрешењу убиства. На фотографијама је двадесетак људи. Легија гледа Славка Ћурувију, Ивана Стамболића, Милана Пантића, Павла Булатовића, ... и каже: “О, ја бих одавде могао да изађем као богат човек".”

„Почетком 2000. године Зоран му је, размишљајући о повлачењу са

места председника, предложио да преузме странку. Лабус није одговорио одмах. Тражио је време за размишљање. После неколико дана саопштио је услов под којим је спреман да прихвати понуду- потпуно повлачење Зорана из странке, уз јавну гаранцију да неће покушати да се у њу врати. Лабус је и буквално захтевао од Зорана да за собом у Демократској странци заувек затвори врата. Успут је тражио да му Зоран обезбеди новац.”

„Да ли би било 12. марта да је као председник савезне државе,

Војислав Коштуница подржао хапшење Слободана Милошевића? Не! Да ли би било 12. марта да је прећутао екстрадицију Хашком трибуналу, уместо што ју је назвао политиком државног удара и због тога напустио коалицију? Не! Да ли би било 12. марта да је у протесту црвених беретки видео побуну, а не синдикално незадовољство? Не! Да ли би било 12. марта да је у јуну 2002. године подржао Закон о борби против организованог криминала? Не! Зато што је Зоран убијен управо због тога што је било сигурно да ће његова смрт бити и крај идеје која је много жуљала.”

„Позиција Бориса Тадића у Демократској странци била је много

другачија од моје. Он је водио рачуна о приликама у којима се повремено појављивао, избегавајући било какво јавно идентификовање са свим тешким политичким потезима и одлукама које смо доносили. Једноставно, био је ту, крај нас, као један од потпредседника”

„Ћутао је на Скупштини на којој се одлучивало о судбини странке када је

2000. године преко Слободана Вуксановића УДБА покушала да је преузме. Тадић је био тада кандидат за потпредседника, али је одлучио да не говори, иако се први пут кандидовао.”

„Други пут нас је БИА обавестила да је са породицом Веселина

Шљиванчанина у име војске и Тадића у контакт ступио Драган Шутановац, његов кум и председник Одбора за безбедност Скупштине Србије преносећи поруку: “Војска га неће хапсити. Било би добро да се слика са страним новинама у руци, као неком врстом доказа да није у земљи”.”

• Ту, у Скупштини града, Небојша Човић ме је позвао да разговарамо.

Изгледао је напето, нервозно, али другачије од људи који су нас окруживали, притом се осећајући исто као и он. Рекао сам да ћу имати времена тек током поподнева. Срели смо се наредног јутра. Примио ме у великом кабинету који га је чинио још мањим. Као да је квадратима желео да компензује сантиметре. Био је директан: “Да ли ћете ме ухапсити?”

„Убили су га они који знају куда неће да иду. Убили су га они којима

су сметале његове победе, иако их је он несебично делио са свима. Убили су га они који су, плашећи се Србије будућности, пожелели да га нема. Други су пуцали.”

„Иза Гавриловићевог убиства стоји Јовица Станишић, који је с њим

манипулисао до последњег тренутка на такав начин да га је практично учинио метом, чак и ако то није желео. Иза убиства Бошка Бухе стоји Жељко Максимовић Мака, службени убица Јовице Станишића, који је заузео место Жељка Ражнатовића Аркана, за којег је Станишић имао важније планове.”

„Грубачић је био један од најважнијих пројеката Јовице Станишића.

Користећи ВИП ЊУЗ као канал, Државна безбедност је годинама контролисано информисала дипломате. Станишић је Грубачића преузео од Војне службе безбедности, која је разбијена током ‘92. године због планиране акције "Гремлин". Иза безазлене шифре крила се идеја војног пуча упереног против Слободана Милошевића.”

„Више није тајна да је Милан Обрадовић током два месеца урнисан зато

што није прстом показао у мене или неког ко би то могао да уради уместо њега. То му је понуђено годину дана пре хапшења. И данас би водио београдску полицију да је пристао да приступи ономе што ја зовем злочиначко удружење.”

„Због тога сам пред страначку скупштину одбио сваки договор са Тадићем. Знао сам да је то заправо мој нови почетак. Да практично правим први корак после 12. марта. То сто се скупштина странке претворила у нашу Осму седницу мени није представљало проблем.”

Извор

Чедомир Јовановић, цитати из књиге