Упориште

Племенити човек није потчињен својим боговима већ је раван боговима или је његова акција комплементарна божанској акцији, бијући са боговима-друговима исте битке, делећи са њима и зло и добро, и зору и сумрак, и рађање и пропаст.

Упориште — Рехабилитација структуре интегралног човека је књига Драгоша Калајића објављена 1971.

Цитати

За Цезара су говорили савременици да је имао „звездан поглед” а што евоцира светао, бескрајни, небески поглед човека, изнад света, који обухватајући свет — ствара свет; та светлост, евоцира такође и трајну, хладну светлост бића које је неумољиво и које је заправо над-људско јер неосетљиво пред болом, неуништиво пред катастрофом, немилосрдно пред слабошћу.

Он тражи „чудесне, златне таблице руна”, он свој живот саображава примерном облику оне руне која човека представља у стојећем, непомичном ставу, широм испружених руку у вис, ка Реду и светлости, као део Реда и светлости, стварајући Ред и зрачећи светлости.

Није случајно да су хипици (као крајња супротност у односу на наш тип диференцираног човека), управо (несвесно) узели ту исту руну, тај исти знак, за свој знак, али окренут наглавачке: у тој изопаченој позицији, знак изражава човека усмереног хаосу, подземљу и мраку.

Некад су наше пешчане плаже биле једно од оних чистих места природе где је се најјасније, кроз буре и бонаце, плиме и осеке, уочавао ритам таласа Реда. Данас таласи мора, враћају, избацују на плаже, људско ђубриште, делове хибридног амбијента човека, коме нема места у Реду.

Мишима није хтео покренути масе на обарање власти, већ је хтео покренути савест, пробудити вредности човека, не толико самим говором колико примером смрти, коју је себи унапред одредио. Чин Мишима циљао је […] не на један преокрет у политичком смислу, већ на исправљање човека у метафизичком смислу.

• Веродостојни европски етно-етички ентитет није заснован у оквиру ове историје већ заправо претходи историји, није објект већ субјект историје, није настајао већ је постојао, није се објашњавао већ је се објављивао, није концепт већ принцип, те стога није ни могао имати неки концептуални развој.

• Носталгија коју наш тип човека може да изражава, није дакле усмерена оном што је прошло већ оном што је трајно, те ако се трајно повлачи из сфере друштвеног у домен личног, из реалног у идеално, из стварног у могуће, то значи да и носталгија трајног, будећи вредности и могућности човека, евоцира у ствари време будуће у коме тај човек очекује да се могућности изразе, вредности загосподаре. То је носталгија будућности.

• Решење секундарних проблема, не може решити примарне проблеме, револуционисање последица не може отклонити узроке а на плану људског феномена, развој парцијалног не може досегнути оно што је у идеалном смислу интегрално. Не говори се дакле о непходности стварања нових услова или околности за овог слабог и преполовљеног човека већ о стварању односно рехабилитовању снажног и интегралног човека за ове услове или околности који ће у тој реализацији изгубити сваку моћ условљавања. Не треба тражити идеални модел за могућности живота овог човека данас, у сферама изван односно испод човека, већ у сферама изнад овог човека, у оном што је он био или што виртуално јесте, кроз једну пројекцију која прво идеално а потом и практично треба да осветли оригинални и изневерени, подбачен и издат модел интегралности: хуманитас.

• Племенити човек није потчињен својим боговима већ је раван боговима или је његова акција комплементарна божанској акцији, бијући са боговима-друговима исте битке, делећи са њима и зло и добро, и зору и сумрак, и рађање и пропаст.

• Humanitas, као израз у оквиру породице племенитих људи, није идеологија, морал или вера, већ стил живота.

• Човек и humanitas, односно човек и племенитост, у индоевропској цивилизацији нису два аутономна већ један јединствени ентитет: човек, или је племенит или није човек, те у школи humanitas, образовање има функцију само у смислу буђења, развијана и подржавања вредности које човек виртуално већ има: уместо пара верник — неверник, овде се образује пар човек или издајник.

• Наиме, у индоевропској религиозности, Сунце је само симбол принципа унутрашње светлости човека. Обожавање Сунца јесте материјални ритуал који евоцира виши смисао, односно идеју принципа светлости иманентног човеку. Отуда у индоевропској религиозности присуство идеја непомрачне, вечне светлости, јер остале религије, концентрисане на обожавање једног пуког физичког ентитета, садрже идеју о променљивости и помрачљивости сунчане светлости која се оснива управо на евиденцији зоре и сумрака, дана и ноћи.

• Европски човек, лицем или погледом усмерен Сунцу, јесте у ствари усмерен свом унутрашњем принципу светлости.

• У идеалном смислу, човек humanitas је у самој истини, односно, он сам је манифестација истине те се проблем трагања за истином ту поставља у терминима буђења и развијања иманентне, божанске природе самог бића човека. Очигледно је да се овде има у виду апсолутна а не релативна истина, односно истина бића а не духа. Пошто је апсолутна истина примарна и супериорна, она је самим тим потпуна и трајна, те се на плану људског осведочења она манифестује кроз манифестацију целовитости човека humanitas која изражава склад, лепоту и хијерархију целовитости највише природе односно Реда. Отуда етичко начело fides или верности, подразумева верност самом себи, односно сопственој природи или истини.

• Закон човека humanitas није закон кога човек треба да се придржава, већ закон који човек треба да подржава управо кроз верност самом себи.

• Појава писаних закона у историји Европе, означава дегенерацију или распадање оригиналног етничког corpusa, премда су они првобитно имали превасходно васпитну улогу, подржавајући оне људе који нису били у стању да из себе изразе закон, односно етички облик. Развој просеца дегенерације, имао је као последицу, и репресивни карактер „писаних закона” а fides или верност, тиме су изгубили оригинално значење да би у новим околностима изражавали не подвргавање свега самом себи већ подвргавање човека другим или различитим ентитетима.

• Заклетва, за човека humanitas, за племенитог човека је управо један религиозни чин, односно чин у коме се манифестује божанска природа таквог човека или повезаност човека и богова те зато Римљани граде храм fides уз храм највишег бога, Јупитера. Зато се у заклетви позива божанство као сведок те се и данас каже: „тако ми Бога”, а што у оригиналном смислу значи: тако ми себе. Оно што је речено, чини се не из страха од божје казне, „не из страха да би се у противном изазвао бес богова, јер тај страх не постоји, већ ради поштовања правде и верности”, односно ради поштовања самог себе (Цицерон).

• Израз „сви путеви воде у Рим”, односно у средиште света и град-симбол апотеозе вечне светлости, на плану физичке појавности, пројектује представу геометријске структуре Реда.

• За Цезара су говорили савременици да је имао „звездан поглед” а што евоцира светао, бескрајни, небески поглед човека, изнад света, који обухватајући свет — ствара свет; та светлост, евоцира такође и трајну, хладну светлост бића које је неумољиво и које је заправо над-људско јер неосетљиво пред болом, неуништиво пред катастрофом, немилосрдно пред слабошћу.

• Он тражи „чудесне, златне таблице руна”, он свој живот саображава примерном облику оне руне која човека представља у стојећем, непомичном ставу, широм испружених руку у вис, ка Реду и светлости, као део Реда и светлости, стварајући Ред и зрачећи светлости. Није случајно да су хипици (као крајња супротност у односу на наш тип диференцираног човека), управо (несвесно) узели ту исту руну, тај исти знак, за свој знак, али окренут наглавачке: у тој изопаченој позицији, знак изражава човека усмереног хаосу, подземљу и мраку.

• […] такође је важно уочити да је термин „лице”, у индоевропским идиомима првобитно означавао структуру целокупног тела пошто је „лице” (латински: facies) потицао од „чиним” (латински: facio) а што још боље осветљава везу између „личности” и оног што човек јесте у најеминентнијем и највишем смислу.

• Природа, са своје стране, премда затрована и уништена, даје нам један поуздани знак који говори довољно јасно о чудовишности света: најновије технолошке материјале, природа не усваја у своје процесе и циклусе већ их одбија као страна тела која се указују, у свој неописивој наказности, последњим купачима на крају ове сезоне без сунца, заклоњеног тешким облацима мрачног доба. Некад су наше пешчане плаже биле једно од оних чистих места природе где је се најјасније, кроз буре и бонаце, плиме и осеке, уочавао ритам таласа Реда. Данас таласи мора, враћају, избацују на плаже, људско ђубриште, делове хибридног амбијента човека, коме нема места у Реду.

• Идиотизам „јавног мњења” видео је у говору Мишима покушај харангирања и војног пуча, а у самоубиству гест очајања због неуспеха побуне. Такво објашњење тачно означава управо отуђеност људи од Традиције. На фотографији која нам показује Мишима како држи опроштајни говор, може се приметити да Мишима око чела носи онај завој који, по јапанској традицији, означава и квалификује камиказе, оне који су већ изабрали смрт уместо живота. Мишима није хтео покренути масе на обарање власти, већ је хтео покренути савест, пробудити вредности човека, не толико самим говором колико примером смрти, коју је себи унапред одредио. Чин Мишима циљао је, зар је то потребно рећи, не на један преокрет у политичком смислу, већ на исправљање човека у метафизичком смислу. Циљ чина Мишиме није дакле у револуцији околности, већ у револуцији, звезданој револуцији човека.

• Самоубиство самураја није знак слабости, већ знак снаге; тиме се изражава не разочарање људима, већ уверење да ово време има више потребе за примерима него за људима. Самоубиство самураја није тријумф смрти над животом, већ тријумф живота над смрћу, те живот, одређен принципом своје традиције, и смрти налаже облик традиције, односно дуготрајни, болни ритуал. Самоубиство самураја не произлази из празнине, већ из целовитости човека.