Сава Петровић Његош

Сава Ивановић Петровић Његош (18. јануар 1702 — 9. март 1781) био је владика и митрополит скендеријско-приморски (касније титули додаје и црногорско име) од 1735. до 1781. године.

Сава Петровић Његош

Цитати

„Ми, који се обраћамо у земљи српској..” (Губернатор све Црне Горе Вукадин Вукотић & војвода Илија Радоњић & губернатор свега Грбља и Приморја Никола Лазаревић & Сава Петровић кнез Његош & војвода Нико Стијепов од Цетиња, Писмо руској царици Јелисавети Петровној, 1742. година)

„Петар Велики је послао 1711. године пуковника Михаила Милорадовића и капетана Ивана Лукачевића митрополиту Данилу и црногорским старјешинама и свом јединовјерном црногорском народу, који је јединога словеносрпскога рода и језика.” (Митрополит црногорски Сава, Писмо руској царици Јелисавети Петровној, 1743. година)

„... и нашки, по сербски, писа поп Митар Рашковић, а турски писа Каплан ага Омер-ћехаић.” (Владика Сава, Књига за Горње Додоше и Заграби До, 1. децембар 1746. године)

„пријевод са илирско (словенско?) српског језика” (Митрополит Сава, коментар на писмо римокатоличким инквизиторима у Далмацији, 1750. година)

„Нарочито је сваког саучешћа достојна српска земља која не само да је сваког свог права лишена, него и стално лежи под ногама противника, и њена страдања и уздахе тешко је описати [..] Једина слободна књажевина црногорска која је своју вјеру и храброст, као и раније, увијек готова показати цијелом нашем словеносрпском народу.” (црногорски митрополит Сава Петровић & патријарх српски Атанасије, Писмо Русији. Резиденција цетињских митрополита, Цетиње. 25. мај 1752. године)

„... ускрснути ... одавно пропалу словено српску државност [...] препоручујемо митрополитског насљедника и егзарха трона српског Василија Петровића...” (Митрополит скендеријски и приморски и Црној Гори Сава Петровић & монтенегрински народ (губернатори, сердари...), Препорука Василија Петровића руској царици Јелисавети Петровној. Монтенегро, 25. мај 1752. године)

„Од нашега славнога царства сербскога.” (митрополит Сава & митрополит Василије & црногорски главари, крај у писму млетачком дужду, 3. јануар 1757. године)

„Од времена старе господе сербске, а најпослије од г-дна Ивана Чернојевича, како је остављен аманет њихов...И прошле године бјеше се народ војени черногорски подига војеноју рукоју искат они аманат от земље и асприх оне наше старе господе сербске [...] ... иштемо од ваше високо почтене Републике помоћ да учините нашој церкви и народу черногорскому једном сумом от асрпих, како Серби Сербима и својијема сусједима..” (митрополити черногорски, и приморски и скендериски Сава и Василије Петровић, писмо рагузинском кнезу. Цетиње. 1. септембар 1763. године)

„... и драго нам је владање ваше који се ви јоште од нашега србскога језика находите...” (Митрополит скендеријски и приморски Сава Петровић, Писмо Дубровчанима. Цетињска резиденција, Цетиње, Црна Гора. 15. јун 1767. године)

„Ваша славна република зна да је све госпотство и слава сербска пала и ништа није остало..нако један цвијет на вас свијет што јоште може се сербска земља похвалити.” (Митрополит скендеријски и приморски Сава Петровић, Писмо дубровачком сенату. Катедрална митрополија, Цетиње, Црна Гора. 25. јул 1775. године)

„Чује се у цијелој Европи и до ушију долази о Вашој разборитости и бризи о светим црквама и о православљу, па се радује душа. Ради тога усуђујем се да Ваше преосвештенство узнемирим и да Вас обавијестим о општем народу славеносрпском који живи под тешким и несносним јармом турског ропства Божијим допуштењем ради наших гријехова. Ниједна епархија нема свог природног архијереја Србина, но су сви истјерани из својих пријестоља и лишени неправдом константинопољског патријарха и његових синода, а на њихово мјесто доведени Грци. За сва правила светих апостола и светаца немају никаквих права јер их лишава патријарх константинопољски, за оно што је српски национ имао још од првог светитеља Саве просвјетитеља српског како је то могуће наћи код кајита, то јест султанског секретара. Уздигните пријесто пале српске архиепископије која је од Грка лишена сваке љепоте неправедним судом константинопољског патријарха и његових синода православља. Велика владарко Јекатарина, која правилно судиш изрази мало милосрђа својега на нас несрећне архијереје српске, да Тебе имамо за Божију заступницу. Штити нас код Порте да се Грци не би мијешали у српски национ чиме ћеш нам се вјечно одужити.

Православни Божији архијереју Платоне, ако је Бог у срцу Њеног Величанства, ослободити ће нам од Грка пријесто српске архиепископије Пећке. Ако ли благоизволи Њено Величанство и Пресвети Синод те потпише вјечности ради да убудуће под Пресветим Правитељствујушћим Синодом Сверуским, да се ниједан архиепископ српски не може поставити без умољавања Њеног Величанства и пресветог сверуског Синода. Уколико буде потребе да на пријесто може доћи руски архијереј као архиепископ пећки по једнокрвљу и једнојезичју.

Из тога би могла имати велику војну чврстину Русија од српског национа, како су то имали аустријски императори у сваком рату с Портом. Томе ће се радовати сви српски архијереји и сав српски национ и на то ће се потписати с радошћу. Мени је у руке то предато од свих архијереја славеносрпских као најстаријему и никаквој власти неподлежном с мојим црногорским народом. Русија ће временом бити учвршћена крвљу српског национа, то јест најдраже јој Црне Горе.” (Митрополит скендеријски, црногорски и приморски Сава Петровић, руском митрополиту Платону. Катедрална митрополија, Цетиње. 26. фебруар 1776. године)