Велимир Бата Живојиновић — разлика између измена
Пређи на навигацију
Пређи на претрагу
нема резимеа измене
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
{{quote|„Ја и нисам глумац, ја сам знак. Неки теоретичари тврде да су филмски и телевизијски глумци знаци... Ми смо знаци, па од нас могу да направе знак питања и знак чуђења. Не знам да ли сам у томе успео. Када би постојао неки рецепт за то, ја бих се још мало потрудио.”}}
{{quote|„[[w:Сергеј Бондарчук|Сергеј Бондарчук]], једини човек на свету који има Оскара и Орден Лењина, био је мој кунак, што на руском значи побратим. Знали смо се од раније, и живели смо осамнаест месеци у истој соби док смо снимали [[w:Битка на Неретви (филм)|Неретву]]. Он, [[w:Борис Дворник|Борис Дворник]] и ја. Врло често ме питају да ли сам имао у животу неки узор, а ја кажем — Бондарчук. Његови људски квалитети су такви да ја то никада нећу моћи да постигнем, а његова улога у филму ''Човекова судбина'' мени је била неки показатељ, неки врх. Дружећи се са њим желео сам да будем као он. Бондарчук је тада припремао ''Ватерло'' са [[w:Род Стајгер|Род Стајгер]]ом, и ту је требало да играм [[w:Наполеон|Наполеон]]овог посилног. То што нисам моја је грешка. Тада сам се приватно избрукао као никада у животу. Али, пустимо то. Побратима сам дочекао како доликује, овде у мојој Кораћици. Обојица са супругама, његова [[w:Ирина Скобцева|Скобцева]] и моја Лула. Тада сам испекао вола. И наравно, били смо у кондицији, пили смо добро домаће вино. Кад је то поодмакло, каже он да мора нешто да ми призна. Кажем:
{{quote|„Превише смеха је комедија, превише суза је трагедија... Права мера је уметност.”}}
{{цитат|Без икаквог претјеривања, могу рећи да је Бата најзначајније име које се појавило у нашој кинематографији. Недосегнут глумац. Наше вријеме ће апсолутно моћи да се чита криз његове ликове. Прошао је епоху која ће се по њему памтити.|'''[[w:Вељко Булајић|Вељко Булајић]]''', [[w:Редитељ|редитељ]] (2010)}}<br />
{{цитат|Бата је глумац који се може сагледати само у светским размерама. У нас, он је, хвала Богу, успео да добије место које заслужује и да на крају постане жива легенда. Са Батом сам нажалост играла мало, али и то је било више него довољно за једно драгоцено искуство. Била сам фасцинирана са којом је лакоћом радио оне сцене у филму
{{цитат|Свака улога је добијала на томе што ју је Бата тумачио. Српско глумиште нема много својих Парнаса, непролазних, који дају печат свом времену. Један од Парнаса је свакако Бата Живојиновић. Врх. Громада. Иначе, човек огромног срца, саткан од доброте, козер, духовит, образован. Човек који воли људе, који хоће да помогне и кад му то не траже. Нема никога ко му се обратио, коме није, колико је могао, помогао. Никоме није рекао не. Такав је он човек. Од свега тога није имао никакве користи, него само главобоље и проблеме. Баш због тога што је такав, њему се верује и зато су његови ликови толико уверљиви.|'''[[w:Вук Драшковић|Вук Драшковић]]''', [[w:
{{цитат|Бата Живојиновић је један од највећих глумаца које је наша земља икада имала... Бата је био омиљени глумац у мојој породици, као мачо, муж, супруг, партизан. Али био је он и сплеткарош, издајник, лопов. Гледала сам Бату поново и поново у различитим периодима своје младости. Живо се сећам његових филмова
{{цитат|Кад говорим о Бати Живојиновићу, говорим заправо о својој младости. Био је један од најбољих глумаца оног времена и није било могуће снимити ниједан филм без њега. Већ је био легенда или ступ на коме је почивала југославенска кинематографија. Питам се како би изгледала
{{цитат|Данас је тешко замислити да је постојало време кад Бате Живојиновића није било. Да су постојали филмови, па чак и читава кинематографија, а да на платну није било Бате. На срећу, то није дуго трајало: Бата се појавио на време — пре више од тридесет година — и с платна не силази до дан-данас, ма шта да се тих година догађало са југословенском кинематографијом и са самим глумцем. Због тога уопште не мора да изгледа као реторика шаљива упадица једног југословенског критичара који је приметио да петнаестак последњих [[w:Филмски фестивал у Пули|пулских фестивала]], који се одржавају сваке године, протичу у знаку једне те исте дилеме: коме дати [[w:Златна арена|
{{цитат|После толико филмова које смо заједно урадили, мислим да је он апсолутно верно одиграо улоге које сам написао. Имао сам осећај потпуног задовољства док сам га гледао у филмовима као што су: ''[[w:И Бог створи кафанску певачицу|
Посебно ми је прирастао за срце филм ''[[w:Крај рата|
Он поклања пажњу свему што је у вези с улогом, од ципела, чарапа и панталона до блузе, фризуре и шешира. Он потпуно улази у лик. Рецимо, за улогу путујућег каубоја у филму ''[[w:Пас који је волео возове|
Као што рекох, поред тога што му је господ Бог подарио невероватну меру раскошног талента, он је сваку своју улогу, а имао их је неколико стотина, спремао и тако се уживљавао у њу као да му ја прва, једина и најбоља.|'''[[w:Гордан Михић|Гордан Михић]]''', [[w:Сценариста|сценариста]] (2010)}}<br />
{{цитат|Он је један јак човек, мудар, умиљат кад хоће. Некад и није тако сладак, уме да буде оштар, понекад груб. Али ја му страшно верујем, знам да ће ми много помоћи. Он се ослања на свој инстикт и зато у тренутку кад стане пред камеру постаје моћан. Он је мајстор крупног плана. Он је и господин и сељак и зликовац и интелектуалац, он се трансформише у бескрај. У томе му нема премца у нашем филму. Бата може да се пореди само са светским глумцима какав је, рецимо, [[w:Џек Николсон|Џек Николсон]].|'''[[w:Неда Арнерић|Неда Арнерић]]''', [[w:српски глумац|српска и југословенска глумица]] (2010)}}<br />
{{цитат|За моју генерацију и мене био је више од глумца, био је Бата — увек нешто што је превазилазило једну глумачку судбину, нека врста иконе времена једне државе, једног великог система, једне идеологије. Био је први међу једнакима. Али је уливао највише поверења у сусрету са народом. Био је народни посланик партије на власти, и то на јакој власти. У време кад је нас неколико одлучило да сними филм ''[[w:Лепа села лепо горе|
{{цитат|Избор Бате за улогу Гвоздена у филму ''[[w:Лепа села лепо горе|
{{цитат| [[w:Живојин Павловић|Жика Павловић]] и ја били смо заједно на [[w:Универзитет уметности у Београду|Примењеној академији]] и много смо причали о
Оно што је разликовало Бату од других тадашњих глумаца је то што је умео да раздвоји позоришну глуму од филмске. Знао је шта је то микроглума, а микроглума је врхунски квалитет филма, јер камера бележи израз очију, неприметне покрете на гркљану, на вилици итд. Бата је био међу заиста реткима на
Међу натуршчицима била је у ''[[w:Повратак (филм из 1966)|
Бата се сасвим уклопио у тај миље, као неко ко се вратио са робије и одмах суочио са ништавилом. ''[[w:Повратак (филм из 1966)|
Бата је имао ореол. Још у Ваљеву причао ми је песник [[w:Петар Пајић|Пера Пајић]] виц. Последње речи [[w:Адолф Хитлер|Адолфа Хитлера]] биле су: ’Убијте Бату Живојиновића’.|'''[[w:Љубомир Поповић|Љуба Поповић]]''', [[w:Списак српских сликара|српски сликар]] (2010)}}<br />
{{цитат|Бата Живојиновић је, онако како га ја видим, нека врста персонификације југословенског филма. Та фигура, та личност, апсолутно је нераздвојива од југословенске кинематографије, и као такав, Бата ће остати у историји. Он је [[w:Клинт Иствуд|Клинт Иствуд]] нашег екрана. Када је 1986. била велика изложба југословенског филма у [[w:Центар Жорж Помпиду|
{{цитат|[[w:Амбиваленција|Амбиваленција]] би била ретка особина појединих глумаца да заправо немају својство зависности од једног одређеног профила. То је изразита особина Бате Живојиновића. Ја сам се у то уверио, он је код мене снимао различите улоге, од епизода до већих и озбиљнијих улога. Ја сам се чудио да уопште постоји такав глумац који тако равноправно може да артикулише себе као позитивца и као негативца. И наравно, у међупростору да се артикулише у низу прелазних модалитета. Дакле, није било нијансе коју од њега нисте могли добити. Било је довољно мало поразговарати са њим, и то врло једноставним језиком, без неке велике анализе, и он је схватао муњевито. У лету је схватао ствар. И могли сте бити сигурни да ћете, кад Бата уђе у кадар, добити оно што желите. И не само то — увек ћете добити и нешто приде. Било је евидентно да између Бате који игра улогу, који изговара научене и са моје стране написане речи, и онога што ради у животу, постоји један апсолутни континуитет. Не постоји никаква разлика у том валеру. То ме је просто одушевило. Гледалац не зна када Бата глуми, а када стварно реагује. То га легитимише као глумца за кога важи оно правило које су знали глумци старијих генерација. Нарочито [[w:Виктор Старчић|Виктор Старчић]], који је волео да понавља:
Ако усвојимо [[w:Албер Ками|Камијеву]] тезу да је људска егзистенција фундаментално апсурдна, онда је глума можда најуаутентичнији вид људског понашања. Јер сви смо ми у извесној мери глумци и антиглумци. Глумац само то тематизује на начин који је транспарентан, видљив. Бата је, мислим, више интуитивно него интелектуално постигао виртуозитет у осцилацији између те две крајности. Због тога су неизбројни валери које он реализује у артикулацијама нарочито оних профила који се налазе имеђу крајњих физиономија јунака и антијунака, позитивца и негативца, човека и нечовека, хероја и кукавице... То је свакако предмет за посебну студију којом би филмска критика и филмска теорија могле да се позабаве. Нарочито феноменологија филмске глуме у којој би Бата, са својим улогама и својим глумачким профилом, био изванредан медијум.|'''[[w:Ђорђе Кадијевић|Ђорђе Кадијевић]]''', српски [[w:Редитељ|
{{цитат|
Мој први сусрет са Батом био је пре пола столећа. Још сам био на љубљанској Академији, а он је већ био познати глумац. Добио сам позив од [[w:Вељко Булајић|Вељка Булајића]]
за ''[[w:Битка на Неретви (филм)|
Велики шмекер. На снимању где је он атмосфера је била увек на нивоу, без нервозе, онако професионално. Био је тачан ујутру, на шминки први, помагао је чак и шминкерима. И на сету увек први.
Много сам од њега
Још нешто сам од њега научио. Каже:
И стварно, постоји неки еротски однос према камери. То ми глумци знамо. Кад камера почне да ради, ми то некако сами осетимо, има неко унутрашње око, то је као нека пријатна стварчица која нас слуша, која нам улази у душу. А ми добро знамо да је душа сакривена. Глумац не сме да крије, он мора да даје, као Бата. Гледалац то осећа и зато му верује.
Концентрацију коју има на — нема нико. Између два кадра сипа вицеве, зафркава се, само је њему до зезања, каже:
Постали смо блиски пријатељи. Доста је пријатељстава у овом рату изгубљено, ми нећемо доживети да све то некако опет дође на своје, или ће доћи за педесет или сто година, када нас не буде било. Биће ово ипак нека заједница, а како ће се звати, потпуно је свеједно.
Кишобран мог покојног оца остао је код Бате, као неки симбол. Ишао сам за [[w:Београд|Београд]] преко [[w:Дубровник|Дубровника]]. Тата ме је возио на аеродром, падала је нека киша, и он ми да тај кишобран а ја све са тим кишобраном... Кад сам стигао у Београд јаве ми да је отац несрећно погинуо. Бата је то већ знао. На аеродрому ми изјави саучешће, ја њему поклоним онај кишобран и кажем:
{{цитат|Бата има једну врсту позитивне енергије коју скоро заразно преноси на околину, нарочито на партнере. То из њега навире као лава, он је човек вулкан, вулкан који за собом вуче целу екипу. Има једна дивна прича која се везује за Бату коју ми је причао један други велики глумац. Каже:
{{цитат|''[[w:mk:Црвениот коњ (филм)|
Са снимања ''[[w:mk:Црвениот коњ (филм)|
{{цитат|У ''[[w:Балкан експрес|
{{цитат|Са Батом сарађујем од филмова ''[[w:Сок од шљива|
А да има и слуха и глас, схватио сам кад је требало да пева шлагер
{{цитат|О Бати Живојиновићу говорити, Бату Живојиновића гледати, слушати, души је драго, што би рекла [[w:Исидора Секулић|Исидора Секулић]]. Зашто? Зато што је Бата истовремено један велики остваривач улога и један једини лик. Оно што је у његовом свакодневном животу егзистенцијално то се прелива у његов уметнички живот, у његове различито профилисане улоге. Бата располаже једном врстом фотогеније не да би се исликавао и одсликавао него да би на екрану живео један свој дубоки живот. Он не студира улоге, он не буба улоге, он не учи улоге. Он је у тим улогама од самог свог почетка, јер оне припадају његовој животној и уметничкој егзистенцији. То је занимљив и велики феномен.
Поред тога, Бата Живојиновић има једну врсту чародејства, он осећа сељачке ликове, типове, профиле у једној врсти рустикалне поетике. Нигде у нашем филму није тај сељак наш добио такву апотеозу у наизглед обичном, малом материјалу, у ситном дијалогу, ситној судбини, ситном неком детаљу из свакодневног живота, који се пришљамчи или шуња или приудене у те његове карактере. Али, са Батом нема шале. Он ради озбиљно, он ради непрестано, он иза себе има километре путовања и километре меланхоличних улазака и излазака из личности, из типова, из модела наше неизоставне и наше непрегледне свакодневне животне и људске судбине. Људска судбина, како би рекао [[w:fr:André Malraux|Малро]], јесте оно што Бату заокупља, што га чини артистички, али и етички одговорним.|'''[[w:Милосав Буца Мирковић|Милосав Буца Мирковић]]''', српски [[w:Есеј|
{{цитат|Увек сам имала утисак да Бату познајем дуже него што сам га познавала и да сам играла са њим више него што јесам. Такав утисак ствара он сам. Знам га од своје петнаесте године али сам први пут играла са њим у филму ''[[w:И Бог створи кафанску певачицу|
{{цитат|Ни једна теорија, хладна дистанцирана, не може да зароби значај који Бата има за историју југословенске кинематографије. Спискови филмова, набрајање улога, цитирање реплика, подсећање на омиљене сцене, копање по његовој богатој филмографији за неким мање слављеним, а пажње вредним ролама — све је то маргинално пред дубоким трагом који је Бата оставио у нашој кинематографији, а ваљало да би га опишемо.Како? Напросто, Бата је у нашем филму више од глумца. Он је [[w:Кинематографија|кинематографија]] лично.|'''[[w:Димитрије Војнов|Димитрије Војнов]]''', српски [[w:Драматург|
{{цитат|Бата Живојиновић je у филмску уметност крочио скромном улогом (ако нас сећање не вара од само неколико кадрова) у филму ''[[w:Песма са Кумбаре|
Сваком послу, и количински замашној улози у [[w:Столе Јанковић|Јанковићевом]] ''[[w:Трен
Живојиновић је неосетно, у колективној свести поштовалаца филма, постао један од симбола нашег времена, глумац у чијем лику је многа савремена филмска тема исказала своју драматичност.|'''Милан Влајчић''', српски [[w:
{{цитат|За ову нашу земљу Србију кажу да пати од кратког памћења када су историјски догађаји и култура у питању. Бата нас је све зезнуо и траје већ два века. Оно што му никада није недостајало јесте тај мангупски, шмекерски приступ. Одувек је био мангаш са [[w:Београд|београдског]] асфалта.
Има једна кључна реч, његова последња реч у сваком разговору:
{{цитат|Желео бих да о Бати Живојиновићу говорим веселим гласом, јер је он то заслужио. Што се популарности тиче, он је тај појам проширио. То значи бити атрактиван и привлачан а не бити површан. У томе је тајна Батине популарности. Био сам срећан што познајем човека кога воли толико људи. И он је у тој срећи уживао. Он је филмски јунак нашег времена. По мом мишљењу, најбоље улоге остварио је не у спектаклима него у мањим филмовима и мањим улогама, у скромним пројектима, рецимо са [[w:Здравко Шотра|Шотром]] и у серијама на телевизији, које су могли подједнако волети и један Србин и и један Хрват и један Кинез.
Бата је личио на човека који ни у филму ни у животу нема проблема. Таквог глумца нисам срео. Глумци обично кукају, плачу, муче се, пренемажу, исповедају се. Тако нешто никада нисам чуо од Бате. Он није мистификовао занат, схватио је на време шта је његов квалитет. Побећи на време из позоришта и остварити се на филму био је знак ваљаног избора и велике мудрости. Бата је најбољи израз нашег времена. Он има све врлине и све недостатке свог времена, и зато је његов јунак не само на филму него и у животу. Нисам се много дружио са њим. Долазио је на [[w:Радио-телевизија Србије|телевизију]] у време кад сам ја тамо био уметнички директор. Радили смо заједно неке филмове и то је за мене увек била велика радост. Онда смо помало свраћали у
Глумац увек губи у политичком ангажману, па је изгубио и Бата. Не да је он лично нешто изгубио, него је изгубио много времена, које је могао да посвети нечем другом. Било би корисније да је снимао филмове. Био је потребнији политици него она њему.|'''[[w:Мухарем Первић|Мухарем Первић]]''', српски [[w:Есеј|
{{цитат|Срећан сам што ми се пружила да га упознам. Од њега сам много научио о послу, али и неким другим стварима. Зар је мало играти поред звезде, која је са друге стране, скроман човек и изузетан другар? Највише ме је фасцинирало то, што је све радио са неком несхватљивом лакоћом. Кад смо снимали ''[[w:Партизанска ескадрила|
Кад смо снимали бекство са [[w:Мостар|мостарског аеродрома]] мислио сам да ће дублер-пилот да полети са авионом у који ускачемо нас двојица. Али Бата није хтео ни да чује за
[[w:Каскадер|дублера]]. Запрепастио сам се кад сам видео да Бата почиње да рула по писти и хвата залет. Препао сам се страшно да ће стварно да полети и да ће бити ко зна шта, али Бата се само слатко смејао. Све је испало добро да боље бити не може.
У
{{цитат|Одиграо je читаве друштвене слојеве добрих, лоших и обичних јунака на модеран начин који се допао публици. Красе га храброст и духовитост. Сва његова глума је трагање за сновима. Одише животним оптимизмом, и зато је постао идол маса. Натерао је чак и [[w:Јосип Броз Тито|Тита]] да заборави протокол када је пред свима причао вицеве о њему. Било је
Нисам, нажалост, много играла са њим. Први наш заједнички филм је био, данас једна готово заборављена копродукција, ''[[w:Олд Шетерхенд|
Све ово не би постигао без своје животне сапутнице Луле која је, као [[w:Пенелопа|Пенелопа]], чекала свог јунака дође као победник.|'''[[w:Јелена Жигон|Јелена Жигон]]''', [[w:српски глумац|српска глумица]] (2010)}}<br />
{{цитат|Бата Живојиновић је импресиван глумац, један од најбољих с којима сам радио. Он, напросто, одједном, осети шта треба да уради, и то боље него што сам ја замишљао!|'''[[w:de:Bernhard Wicki|Бернар Вики]]''', [[w:Редитељ|немачки редитељ]] (1972)}}<br />
{{цитат|Било је дивно радити са [[w:Џон Вејн (глумац)|Џоном Вејном]] из партизанских филмова. Почео сам припремати ''[[w:У раљама живота|
[[w:en:Tomislav Pinter|Пинтер]] је био за камером, у једном малом стану смо радили ту сцену, сликамо први мастер и долазимо на место где он треба да каже:
Он је мени после говорио да му се знало десити у Београду да уђе
Има још једна ствар везана за Бату, овога пута за [[w:Валтер брани Сарајево|Валтера]]. Већ годинама предајем на једном универзитету у [[w:Сједињене Америчке Државе|Америци]]. Увек сам имао десет-петнаест студената из [[w:Кина|Кине]]. Чим се упознамо питају ме да ли сам заиста
{{цитат|Сачекао ме је у мом првом филму. Тресла сам се као прут када сам дошла првог дана. Прво, зато што је он некако кабаст, увек ми је деловао виши него што јесте, а ја да сам мања него што јесам. Друго, он говори гласно и смеје се. Упознала сам једног нежног, увиђавног човека, све супротно од онога што сам очекивала. У том првом филму, који је звао ''[[w:Кошава (филм)|
Нећу заборавити, снимали смо на [[w:Велебит|Велебиту]] филм ''[[w:Мала пљачка влака|
{{цитат|Бата је глумац племенитог кова и ретке врсте, што се не може никако заобићи или прећутати када је реч о нашем филму, јер се у његовом досадашњем филмском ангажовању види и сажима све оно што чини једну такву сложену и значајну личност наше глумачке уметности.
За њега нема живота, нити људске радости без дубоког понирања и посматрања света у коме живи и ради кога, баш зато, вреди живети. Бата је такав у свакодневном животу, а такав је и у животу са оне стране филмске камере. Како на филму тако и у животу, и обрнуто, он живи смело и маштовито, другарски и људски, нежно и снажно, одано и истинито. Јер, само стабилна и богата личност, зрела и постојана, може тако хумано живети и стварати, као човек за човека...|'''[[w:Столе Јанковић|Столе Јанковић]]''', [[w:Редитељ|редитељ]] (1978)}}<br />
{{цитат|Први пут смо се упознали на [[w:Филсмки фестивал у Пули|Пулском фестивалу]], мислим 1969., гдје сам био с
Осјећам да сам филмски глумац постао тек у својим четрдесетим годинама, кад сам схватио да стојим пред камером једноставан, концентриран и точан. Бата је то био од самог свог почетка, одувијек. Он има ту једноставност, природност, спада у оне глумце попут [[w:Хемфри Богарт|Хемфрија Богарта]] или
{{цитат|Дакле, памтим добро Бату Живојиновића, као изванредно убедљивог Толу Дачића у драматизацији мог романа ''[[w:Корени (роман)|
{{Википедија|Велимир Бата Живојиновић}}
|