Велимир Бата Живојиновић

Велимир Бата Живојиновић, (Кораћица под Космајем, 5. јун 1933), српски и југословенски глумац.

Цитати

„ Ја и нисам глумац, ја сам знак. Неки теоретичари тврде да су филмски и телевизијски глумци знаци... Ми смо знаци, па од нас могу да направе знак питања и знак чуђења. Не знам да ли сам у томе успео. Када би постојао неки рецепт за то, ја бих се још мало потрудио. ”

Други о Велимиру Бати Живојиновићу

„Без икаквог претјеривања, могу рећи да је Бата најзначајније име које се појавило у нашој кинематографији. Недосегнут глумац. Наше вријеме ће апсолутно моћи да се чита криз његове ликове. Прошао је епоху која ће се по њему памтити. - (2010.)”

— Вељко Булајић, редитељ

„Бата је глумац који се може сагледати само у светским размерама. У нас, он је, хвала Богу, успео да добије место које заслужује и да на крају постане жива легенда. Са Батом сам нажалост играла мало, али и то је било више него довољно за једно драгоцено искуство. Била сам фасцинирана са којом је лакоћом радио оне сцене у филму ”Пас који је волео возове”, оне вратоломије на рингишпилу, на коњу и са магарцем, уопште свуда где је одбијао дублера. Он има неког спортског духа у стварању филма. То ради са радошћу и просто сам имала утисак да се тада добро забавља. Лакоћа и велика доза хумора коју носи у посао прија партнерима и целој екипи. Све то улепшава рад на филму, који је за мене лично, једна досадна технологија. Друго што ме је фасцинирало је, како је он лако заборављао све оне филмове који су били испод његових могућности. Умео је, што ја кажем, да се провуче кроз лош филм ”као пас кроз росу”, да га се једноставно ”отресе” и да се ништа од тога на њега не прими. Зато је он увек остао на врху. - (2010.)”

— Светлана Бојковић (српска и југословенска глумица)

„Свака улога је добијала на томе што ју је Бата тумачио. Српско глумиште нема много својих Парнаса, непролазних, који дају печат свом времену. Један од Парнаса је свакако Бата Живојиновић. Врх. Громада. Иначе, човек огромног срца, саткан од доброте, козер, духовит, образован. Човек који воли људе, који хоће да помогне и кад му то не траже. Нема никога ко му се обратио, коме није, колико је могао, помогао. Никоме није рекао не. Такав је он човек. Од свега тога није имао никакве користи, него само главобоље и проблеме. Баш због тога што је такав, њему се верује и зато су његови ликови толико уверљиви. - (2010.)”

— Вук Драшковић (српски писац и политичар)

„Бата Живојиновић је један од највећих глумаца које је наша земља икада имала... Бата је био омиљени глумац у мојој породици, као мачо, муж, супруг, партизан. Али био је он и сплеткарош, издајник, лопов. Гледала сам Бату поново и поново у различитим периодима своје младости. Живо се сећам његових филмова ”Валтер”, ”Диверзанти”, ”Крвава бајка”, ”Узаврели град”, ”Неретва”, ”Сутјеска”, ”Скупљачи перја”, ”Мајстор и Маргарита”... То су све филмови који су на мене оставили дубок утисак. Из Југославије сам отишла 1985. године. Желела сам да некако побегнем од те историје, да створим сопствену историју. Живим ван земље већ тридесетак година али тек сада видим да је та историја нешто што не може да се ”дилитује”, да се избрише, да је она део мене, део мог порекла, што свакако утиче на оно што радим. У последње време сам извела неколико радова под називом ”Балкан еротика”. То су радови који су у директној вези са нашом историјом, са мојим партизанским пореклом и филмовима у којима се то осећа. У свему томе има Бата своју улогу. Размишљала сам дуго са ким бих могла да га упоредим. Шта мислите о Роберт де Ниру? Мислим да је де Ниро најбоље поређење. - (2010.)”

— Марина Абрамовић (српска уметница перформанса)

„Кад говорим о Бати Живојиновићу, говорим заправо о својој младости. Био је један од најбољих глумаца оног времена и није било могуће снимити ниједан филм без њега. Већ је био легенда или ступ на коме је почивала југославенска кинематографија. Питам се како би изгледала ”Козара” без Бате, без оне главне сцене у филму кад руком задржава шиљак. Свугде је стварао пријатеље и сви су га вољели. Сјећам се ”Сељачке буне” и никада нећу заборавити како је живо донео један хисторијски лик из XVI стољећа. Није се знало ко боље јаше, Бата или наш стари каскадер Криштоф, у сцени битке, на том коњу са исуканом сабљом. После, кад сам почео радити америчке филмове и серије, предложио сам Бату редатељу серије ”Вјетрови рата” за улогу партизанског вође у једној од епизода. Серија је била међу најскупљима осамдесетих година и коштала је сто десет милиона долара; била је то ужасна свота у то вријеме. Бата је дошао и одиграо маестрално улогу партизанског капетана који прихвата неке одбегле логораше из Аушвица. Американци су били јако задовољни. Такве улоге биле су му већ у крви. Доживљавао је партизанског вођу као себе самог, њему је, у ствари, тада требало дати Партизанску споменицу, јер је прошао и доживио цијелу ту ослободилачку борбу. - (2010.)”

— Бранко Лустиг (хрватски и холивудски филмски продуцент, добитник два ”Оскара”)

„Данас је тешко замислити да је постојало време кад Бате Живојиновића није било. Да су постојали филмови, па чак и читава кинематографија, а да на платну није било Бате. На срећу, то није дуго трајало: Бата се појавио на време - пре више од тридесет година - и с платна не силази до дан-данас, ма шта да се тих година догађало са југословенском кинематографијом и са самим глумцем. Због тога уопште не мора да изгледа као реторика шаљива упадица једног југословенског критичара који је приметио да петнаестак последњих пулских фестивала, који се одржавају сваке године, протичу у знаку једне те исте дилеме: коме дати ”Златну арену” за најбољу мушку улогу - Бати Живојиновићу или неком другом. - (1990.)”

— Мирон Черњенко (Председник Савеза филмских критичара Русије)

„Он је један јак човек, мудар, умиљат кад хоће. Некад и није тако сладак, уме да буде оштар, понекад груб. Али ја му страшно верујем, знам да ће ми много помоћи. Он се ослања на свој инстикт и зато у тренутку кад стане пред камеру постаје моћан. Он је мајстор крупног плана. Он је и господин и сељак и зликовац и интелектуалац, он се трансформише у бескрај. У томе му нема премца у нашем филму. Бата може да се пореди само са светским глумцима какав је, рецимо, Џек Николсон. - (2010.)”

— Неда Арнерић (српска и југословенска глумица)

„За моју генерацију и мене био је више од глумца, био је Бата - увек нешто што је превазилазило једну глумачку судбину, нека врста иконе времена једне државе, једног великог система, једне идеологије. Био је први међу једнакима. Али је уливао највише поверења у сусрету са народом. Био је народни посланик партије на власти, и то на јакој власти. У време кад је нас неколико одлучило да сними филм ”Лепа села лепо горе”, мени је запала дужност да разговарам са Батом за улогу Гвоздена, која му је била некако и намењена. Пошто је филм имао доста политичких теза, мене је јако занимало како ће он реаговати. Кад је прочитао сценарио позвао ме је телефоном и рекао: ”Бог те, ово је један јако добар сценарио! Ово може да буде један велики филм српске кинематографије”. Прошло је од тада доста времена и тај филм, који је пун симбола, стварно је заузео веома значајно место. Бата је том улогом завршио један лик који га је пратио током целе каријере, лик ратника, партизана, борца против фашизма, народног хероја. - (2010.)”

— Драган Бјелогрлић (српски и југословенски глумац)

„Избор Бате за улогу Гвоздена у филму ”Лепа села лепо горе” био је логичан, органски. Бата је човек који припада неким друачијим временима. Направио је од Гвоздена заиста невероватну улогу. Бата је најспецифичнији човек с којим сам радио. Има много великих глумаца и највећи део њих ради за себе, а Бата је човек који ради за филм, за екипу. Он схвата да је филм колективна уметност, ваљда је зато социјалиста. - (2010.)”

— Срђан Драгојевић, редитељ

„Први пут смо се упознали на Пулском фестивалу, мислим 1969, гдје сам био с ”Гравитацијом” Бранка Иванде, као почетник, студент друге године Академије. Он је већ био највећи југославенски филмски глумац. Без обзира на то што је већ био легенда, био је страшно једноставан и присан, волео да се дружи са свима, па и непознатим филмским глумцима. Први пут смо заједно играли код његовог друга са класе Торија Јанковића филму ”Звезде су очи ратника”. Играли смо браћу, ја сам био партизан, а Бата онај други.

Осјећам да сам филмски глумац постао тек у својим четрдесетим годинама, кад сам схватио да стојим пред камером једноставан, концентриран и точан. Бата је то био од самог свог почетка, одувијек. Он има ту једноставност, природност, спада у оне глумце попут Хемфрија Богарта или Џона Вејна, који се ријетко када мијењају али им се мијењају лица, и то је за мене права филмска глума. Узмите само Бабајину ”Брезу”. Сензационалан филм и сензационалан Бата. Тим пре што кајкавски није његов језик, али је толико ушао у тај кајкавски да је то било боље од било ког Кајкавца. Затим у филму ”Живот је леп” Бора Драшковића, који је ремек-дјело југославенског филма, гдје је играла цела плејада фантастичних глумаца, на челу са Батом. Сјећам се главне сцене у том филму, у коме Бату убија несрећни младић Вита, кога играм ја. Ту је Бата почео разбијати столове и столице, што уопће није било предвиђено књигом снимања и није било договорено с редатељем, али је Бата и даље разбијао и испало је сензационално, па је велики мајстор Боро Драшковић, пустио целу ствар. Зашто је разбијао? Изазивао је мене да реагујем и, када се то стварно догодило, убиство је изгледало много увјерљивије. Бата је, раме уз раме са

Павлом Вуисићем, највећи глумац Јужних Славена. - (2010.)”

— Раде Шербеџија (хрватски, српски и југословенски глумац)

„Дакле, памтим добро Бату Живојиновића, као изванредно убедљивог Толу Дачића у драматизацији мог романа ”Корени”, изведеној на сцени Београдског драмског позоришта. Памтим га као једног озбиљног глумца, који је дисциплиновано слушао свог редитеља и оставио на мене утисак човека будућности. Али оно што особито ценим код Бате Живојиновића, као несумњиво великог глумца и несумњиво главног протагонисте српског филма, јесте што је представио српски народ; то заслужује највеће поштовање. Бата је јунак српског филма. Оно што посебно ценим код њега је, што поред свог дара, има и једно социјално биће, једну социјалну интелигенцију, народност, доброту, бригу за људе. Дубоко поштовање заслужују његова озбиљност живљења и одговорност за свој народ. Била би срећа ако би младима служио за пример. - (2010.)”

— Добрица Ћосић (српски писац и политичар)