Ајванхо — разлика између измена

Пређи на навигацију Пређи на претрагу
15.945 бајтова додато ,  пре 14 година
нема резимеа измене
Нема описа измене
:Погинућу и ја! (глава XXXI)
*Лудачка прилика Саксонке Улрике дуго се видела на високом месту које је била изабрала. Млатарала је рукама у дивљем усхићењу, као да владарски управља огњем који је сама поджегла. Најзад, са ужасним треском сруши се читава кула и она нађе смрт у пламену који је уништио и њеног тиранина. (глава XXXI)
*Свињар је у трен ока био на коленима пред ногама свога господара. - "Ти више ниси феудални роб", рече Седрик додирнувши га палицом. "Ти си пуноправан слободан човек у граду и ван града, у шуми као и у пољу. Поклањам ти једно имање од око тридесет хектара у мојим поседима у Валбрахему, од мене и од мојих, теби и твојима, сада и заувек; и проклетство божје на главу ономе ко ово порекне!" (глава XXXII)
*Опет хајдуци устадоше на ноге и одадоше исту грубу пошту смрти као што су малочас указали лепоти - тихо појање и погружени корак свештеника потсети их на њихове другове пале у минулом окршају. Али таква сећања не трају дуго код оних који воде опасан и пустолован живот, и још пре но што звуци посмртних песама изумреше у ветру, хајдуци опет бејаху запослени поделом плена. (глава XXXII)
*"Он је већ твој", рече Локсли, "и то је његова срећа! Јер би иначе тиранин почаствовао највишу грану овога храста, са свима његовим слободним другарима које би смо могли да сакупимо, и који би висили око њега густо као жир. - Он је твој заробљеник, и безбедан је иако је убио мога оца."
:"Де Браси", рече витез, "слободан си - одлази. Онај чији си заробљеник, сматра за недостојно да се свети ситном злобом за оно што је прошло. Али, пази се у будућности да ти се не догоди најгоре. Морисе де Браси, велим ти, пази се!" (глава XXXII)
*Затим Локсли приступи подели плена, и изврши то са најпохвалнијом непристрасношћу. Једна десетина целокупне пљачке била је издвојена за цркву и у побожне сврхе; затим је један део одвојен за неку врсту јавне благајне; један део намењен је удовицама и деци палих другова или да се потроши на службе божје за душе оних који за собом нису оставили породице. Остало је раздељено међу хајдуке, према њиховом рангу и заслузи; а суд старешине, у свима спорним питањима која би искрсла, изрицан је веома мудро и био примљен са највећом послушношћу. Црни Витез није нимало био изненађен видевши како се људи у једном тако безаконом стању међу собом опходе тако исправно и правично; и све остало што је приметио повећа његово мишљење о правичности и здравом разуму њиховог вође. (глава XXXII)
*"Доиста, пријатељу", рече фратар стегнувши своју велику песницу, "распалићу ти једну шамарчину."
:"Ја не примам такве дарове", рече витез, "задовољавам се тиме да твој шамар примим као зајам, али ћу ти га вратити са интересом и то са тако великим интересом какав је икад твој заробљеник исцедио у своме послу." (глава XXXII)
*"Онај који добро чини, а има неограничену моћ да чини зло, заслужује похвалу не само за учињено добро, него и за пропуштено зло." (глава XXXIII)
*"Велим вам", рече де Браси мргодно, "да ми је он поклонио живот. Истина, он ме је удаљио од себе, и одбио је понуђену му заклетву вазалне верности. Стога му не дугујем ни помоћ ни послушност - али ја нећу дићи руку на њега." (глава XXXIV)
*"Ако много говориш, нећеш избећи грех" (глава XXXV)
*"Не замери ми ако се помало хвалишем. Ти знаш какав сам живот ја водио, пазећи на сваку запету у правилима нашег реда, борећи се са отеловљеним и неотеловљеним ђаволима као добар витез и одани свештеник, обарајући лава који риче, који тумара тражећи кога ће да прождере, где год сам се са њим сусрео - баш онако како нам је свети Бернард прописао у четрдесет петој глави наших правила: Ut leo semper feriatur. Али, светога ми храма, ревност у којој су изгарали моје биће и мој живот, да, и сами нерви и мождина мојих костију, та ревност више не постоји - самим ти се светим храмом кунем да, сем тебе и неколицине који су још задржали стару строгост реда, ја не видим више браће коју моја душа може да загрли под тим светим именом. Шта кажу наша правила, и како их се наша браћа придржавају? Они не би смели да носе никакве таште и светске украсе, ни перјаницу на шлему, ни злато на узенгијама или узди; али ко јје још тако нагиздан и тако сјајан као сиромашни војници храма? Њима је статутима забрањено да лове једну птицу помоћу друге, да убијају животиње стрелом или арбалетом, да дувају у ловачки рог, или да ободу коња да би појурили дивљач. Али сада, у лову или у соколарству, и у свакој доконој забави у шуми или на реци, ко је тако хитар као храмовници у свима тим безумним вештинама? Забрањено им је дачитају што друго сем оно што им старешина допусти, или да слушају шта се чита, сем оних светих ствари које се могу рецитовати гласно за време часова окрепљења; али, гле! њихове уши су окренуте беспосленим минстрелима, а њихове очи проучавају празне романе. Наређено им је да искорењују магију и јерес. Али, гле: они су се одали проучавању проклетих кабалистичких тајни Јевреја и магије незнабожачких Сарацена. Била им је прописана једноставна храна: корење, чорба, каша, месо само трипут недељно, јер стална масна храна претставља бешчасно кварење тела; а, пази, њихови столови угибају се под изврсним јелима! Њихово је пиће имало да буде вода; међутим, да пије као храмовник, то је хвалисање сваког бекрије! И сам овај врт, овако испуњен чудним биљем и дрвећем донесеним из источног поднебља, пре доликује харему каквог неверничког емира него башти коју хришћански калуђери треба да посвете гајењу овога домаћег варива. И, о Конраде! добро би било кад би се попуштање дисциплине чак и на томе зауставило! Ти добро знаш да је нама било забрањено да примамо оне побожне жене, које су нам се у почетку придружиле као сестре нашег реда, јер, каже четрдесет шеста глава, стари непријатељ је, помоћу женског друштва, многе одвукао са правога пута који води у рај. Шта више, у последњој глави, која претставља завршни камен у чистој и неокаљаној науци коју је наш блажени оснивач прописао, забрањено нам је да пружимо, чак и нашим сестрама и мајкама, нежни пољубац. Стид ме је да говорим - стид ме је да мислим о покварености које су на нас навалиле као бујица. Душе наших чистих оснивача узнемирене су чак у уживању самога раја. Видео сам их, Конраде, у привиђању ноћном. Њихове светачке очи лиле су сузе због грехова и лудости њихове браће, и због страшне и стидне раскоши у којој живе. "Боманоаре", рекоше они, "ти спаваш, пробуди се! Кал је у згради храма дубок и страшан као онај који за собом оставља траг куге по зидовима заражених кућа из старога доба. Борци крста који би требало да избегавају поглед жене као очи аждаје, живе у јавном греху, и то не само са женама своје расе, него и са ћерима проклетих пагана, и још проклетијих Јевреја. Боманоаре, ти спаваш; устај, и освети нашу ствар! Побој грешнике, мушке и женске! Узми мач Финесасов!" Привиђења нестаде, Конраде, али кад се пробудих, ја сам могао да чујем звекет њихових панцира, да видим лепршање њихових белим огртача. И ја ћу да радим по њиховој речи, х о ћ у да очистим зграду храма! И нечисте каменове у којима је куга извадићу и избацити из зграде."
:"Па ипак, размисли, часни оче", рече Мон Фичет, "мрља се временом и обичајем дубоко утиснула; твоја реформа треба да буде исто толико обазрива колико је правична и мудра."
:"Не, Мон Фичете", одговори строго старац, "она мора да буде оштра и изненадна - наш ред се налази на судбоносној прекретници своје судбине. Уздржљивост, самопрегор и побожност наших претходника створили су нам моћне пријатеље - наша уображеност, наше богатство, наша раскош, подигли су против нас моћне непријатеље. Ми морамо да одбацимо та богатства која претстављају искушење за кнежеве - ми морамо да оборимо ту уображеност, која претставља увреду за њих - ми морамо да реформишемо слободу понашања, која претставља срамоту за читав хришћански свет! Или - запамти моје речи - ред храма биће потпуно уништен - и за његово место неће се више знати међу народима." (глава XXXV)
*Јеврејин клече и у знак поштовања пољуби земљу, затим се диже и стаде пред храмовнике руку скрштених на груди, главе оборене на прса у свој понизности оријенталског ропства. (глава XXXV)
 
== Главе XXXVI-XL ==
*"Немој да мењаш своју мудру и нужну одлуку", рече Малвоазен, "жене су само играчке са којима се забављамо у нашим доконим часовима - жеља за славом је озбиљно животно занимање. Нека пропадну и хиљаду таквих трошних играчака као та Јеврејка пре но што твој мушки корак застане у сјајној каријери која лежи пред тобом!" (глава XXXVI)
 
*"Не одређуј цену за моје избављење, господине витеже - не продаји једно дело племенитости - заштити потлачено створење из милосрђа, а не себичне користи ради." (глава XXXIX)
*"Никад, Ребека!" рече храмовник гордо. "Ако се ја одрекнем свога реда, то ћу учинити само тебе ради. Ако ти одбијеш моју љубав, славољубље ће ми остати; ја нећу да будем изигран на све стране" (глава XXXIX)
 
== Главе XLI-XLIV ==
*"Добро и мудро говориш, храбри Робине Худе", одговори му Вилфред тихо, "и знај, сем тога, још нешто: они који се шале са величанством, чак и онда кад је он најрасположенији, играју се са лављим младунчетом, које и на најмање изазивање употребљава и зубе и шапе!" (глава XLI)
 
*Тек у доба владавине Едварда Трећег, на лондонском двору говорило се мешовитим језиком, сада названим енглески, и тек тада непријатељко разликовање Нормана и Саксонаца изгледа да је сасвим ишчезло. (глава XLIV)
 
[[Категорија:Валтер Скот]]
64

измене

Мени за навигацију