Ајванхо

Ајванхо је познати роман шкотског књижевника Валтера Скота, написан 1819. године.

Главе I-V

• Међутим, неизбежно општење између господара земљишта и угњетених нижих бића која су ту исту земљу обрађивала довело је постепено до стварања једног наречја које је представљало неку мешавину француског и англо-саксонског, а на коме су они могли међусобно да се споразумевају; одатле се затим поступно развијао наш данашњи енглески језик, у коме су се тако срећно измешали говор победилаца и говор побеђених; овај се доцније богато користио примесама из класичних као и других језика којима говоре народи на југу Европе. (глава I)
• Био је то један месингани прстен, сличан псећој огрлици, залемљен тако да не може да се отвара, широк толико да не омета дисање, али толико јак да би само турпијом могао да се скине. (глава I)
• "Како ти називаш ове гроктаве животиње које јуре око нас на четири ноге?" упита Вамба.

"Свајн, лудо, свајн", одговори свињар, "то зна свака луда."

"Е па, свајн, то ти је чисто саксонска реч"; одврати будала, "али како ти називаш крмачу кад је одеру, изваде јој дроб, расплате је и обесе за ноге као каквог издајника?"

"Порк", одговори свињар.

"Врло ми је мило што и свака луда зна", рече Вамба, "а чини ми се да је порк чисто норманско-француска реч; и тако, док живинче живи и док га чува и негује саксонски роб, оно носи своје саксонско име, али оно постаје Норманин и назива се порк кад се у дворници замка изнесе на гозбу међу племиће; шта мислиш ти о томе, а, пријатељу Гурте?" (глава I)

• Свила и вез красили су им одела и одавали богатство и високи положај. (глава II)
• "Кад се они који су се заклели да ослободе свети гроб виђају како путују на оваквој удаљености од краја за који су везане њихове дужности, можете ли се онда чудити што један мирољубиви сељак, као што сам ја, одбија задатак који су они напустили?" (глава II)
• "Син који се показао непослушан није више мој син; нити ћу се ја више интересовати за судбину његову но за судбину и најнедостојнијега међу хиљадама људи који ставише на плећа знак крста, јурнуше у разврат и крваве злочине и назваше то извршењем божије воље." (глава III)
• Његов би корак и држање били изванредно величанствени и пуни љупкости да у њима није преовлађивао израз охолости који се лако стиче вршењем неограничене власти. (глава IV)
• Завети су чворови који нас за небо везују - они су ужад која везују жртву за рогове олтара. (глава IV)

Главе VI-X

• Светло-плаве очи, наткриљене љупким веђама, довољно тамним да даду израза челу, изгледале су способне да запале и да растопе, да заповедају и да преклињу. (глава IV)
• Било је ту величанствености, као и извесних грубих покушаја да се одаја укусно удеси; али, удобности је било врло мало, а пошто се за њу није знало, то се ни њен недостатак није примећивао. (глава VI)
• Прво, петорица изазивача морали су да се боре са сваким витезом који им на мегдан изађе.

Друго, сваки витез који намерава да се бори може по својој жељи да изабере себи противника између пет изазивача. Избор противника врши се додиривањем његовог штита. Ако се то учини доњом страном копља, то је знак за такмичење у вештини са копљима званим оружје љубазности, то јест са копљима на чијем је врху била причвршћена округла пљосната дашчица тако да није било никакве друге опасности сем судара коња и јахача. Али, ако би штит био додирнут оштрим крајем копља, подразумевало се да ће се борба водити до краја, то јест витезови су имали да се боре оштрим оружјем као у правој битци.

Треће, кад присутни витезови испуне свој завет на тај начин што сваки од њих поломи пет копаља, кнез је имао да прогласи победника првога дана турнира, а овај као награду добија бојног коња изванредне лепоте, коме по снази нема равна; поред ове награде од материјалне вредности, објављено је да ће он имати нарочиту част да именује краљицу љубави и лепоте која ће следећега дана дати награду.

Четврто, било је објављено да ће другога дана бити општи турнир, у коме могу да узму учешћа сви присутни витезови који желе да се боре за награду. Пошто буду подељени у две групе подједнаке по броју, моћи ће мушки да се боре док кнез Јован не да знак да борба престане. Изабрана краљица љубави и лепоте крунисаће тада витеза, за кога кнез одлучи да се најбоље држао овога другог дана, венцем начињеним од танке златне плоче изрецкане у облику ловоровог венца. Овога другог дана престаће витешке игре, а затим ће следовати подвизи стрелаца, борбе с биковима и друге народне забаве више намењене увесељавању простога света. На овај начин настојао је кнез Јован да положи основ својој популарности коју је стално кварио понеким испадом или необузданим нападом на осећања и предубеђења народна.

• Херолди завршише свој проглас уобичајеним ускликом "Дарежљивост, дарежљивост, храбри витезови!" и златан и сребрн новац бацан је са галерија, јер се сматрало као ствар витешке части показати се дарежљив према људима који су у то време били у исти мах и њихови секретари и хроничари њихове славе. На издашности гледалаца захваљивао је уобичајеним узвицима "Љубав дама – Смрт јунака – Част племенитима – Слава храбрима!" (глава VIII)
• И тако се доиста и догоди. Јер витез без наслеђа прође поред галерије уз галерију кнежеву, у којој је леди Алиција седела пуна гордости, свесна своје лепоте; он продужи свој ход исто онако полагано као што је до тада брзо јахао око боришта, као да полако и темељно врши своје право испитивања многобројних лица која су красила сјајни круг.

Занимљиво је било посматрати за то време различито држање лепотица подвргнутих овом испитивању. Неке поцрвенеше, неке заузеше став охолости и достојанства, неке су гледале право испред себе и покушавале да се покажу као да потпуно не обраћају пажњу на оно што се око њих збива, неке се повукле назад узнемирене, што је можда било извештачено, неке су настојале да се уздрже и не насмеше, а било их је две три које су се смејале без устезања. Било је и таквих које спустише вео преко својих чари; али то су биле оне лепотице које владаху већ десет година, и могло се претпоставити, пошто су потпуно имале свој удео у таквим таштинама, да су биле вољне да повуку свој захтев како би тек процветале лепотице имале више изгледа да им се срећа насмеши. (глава IX)

• "Оче Авраме!" говорио је Исак од Јорка, кад се заврши први сусрет између храмовника и витеза без наслеђа, "како ватрено јаше тај иноверац! Ах, на доброга коња доведеног чак из варварске земље он не пази ништа више но да је муле дивљег магарета - а на племенити оклоп који је коштао толике цекине Јозефа Переира, оружара из Милана, поред седамдесет процената зараде, он толико пази као да га је нашао на путу!"

"Он излаже опасности своју личност и своје удове, оче", рече Ребека, "у једној тако страшној битци; од њега се тешко може очекивати да штеди коња и оклоп."

"Дете", одговори Исак нешто загрејан, "ти не знаш шта говориш. - Његов врат и његови удови су његови, а коњ и оклоп припадају - Свети Јакове! шта сам ја то рекао! - Ипак, ваљан је то младић." (глава IX)

• "Према законима витешким", рече први, "ја, Балдвин од Ојлеја, штитоноша страшног витеза Бријана де Боа Гилбера, нудим ти, називајући те за сада витезом без наслеђа, коња и оклоп који је речени Бријан де Боа Гилбер на данашњем огледању у оружју употребљавао, остављајући твојој племенитости да их задржи или да одреди откуп по својој вољи; јер је такав закон оружја." (глава X)
• Витез без наслеђа обрати се тада Балдвину, штитоноши Бријана де Боа Гилбера. "Од твога господара", рече он, "не примам ни оружје ни откуп. Реци му у моје име да наша борба није завршена. - Не, не, док се не будемо борили мачевима као и копљима - пешице као и на коњу. На ову борбу на живот и на смрт изазвао ме је он сам, а ја изазивање не заборављам. А дотле, увери га да га ја не сматрам као што сматрам његове другове, са којима са задовољством могу да измењујем љубазности, већ као некога са којим сам у смртном непријатељству." (глава X)
• Ми смо као трава која боље расте што се више коси. (глава X)

Главе XI-XV

• "Он је веома сличан нама, па није ред да га глобимо, јер пси не гоне псе, кад има у обиљу вукова и лисица." (глава XI)
• Херолди затим наложише да се гледаоци утишају, да би се поновила правила турнира. Ова су у извесној мери била срачуната на то да се умање опасности дана; та је мера опрезности била утолико потребнија што је борба имала да се води оштрим мачевима и шиљатим копљима.

Борцима је стога било забрањено да пробадају мачем, већ су се морали задовољити ударцима. Било је објављено да витез може по вољи да се служи буздованом или бојном секиром, али је бодеж представљао забрањено оружје. Витез збачен с коња могао је да настави борбу пешице са сваким другим на супротној страни који се налази у истом положају; али је коњаницима на коњу у таквом случају било забрањено да нападају пешаке. Ако би који витез догнао свога противника до краја боришта, тако да овај својим телом или оружјем додирне палисаду, такав противник био је дужан да призна да је побеђен, и његов оклоп и коњ припадали су победиоцу. Витезу који је на тај начин савладан, није било допуштено да и даље учествује у борби. Ако неки борац буде оборен и онеспособљен да се дигне на ноге, његов штитоноша или паж могао је да уђе у бориште и да извуче свога господара из метежа: али у таквом случају витез је сматран побеђеним и губио је оружје и коња. Борба је имала да престане кад кнез Јован баци своје жезло; то је још једна мера опрезности у циљу да спречи бескорисно пеоливање крви услед претерано дугог трајања једне тако страшне игре. Сваки витез који би прекршио правила турнира, или иначе нарушио правила честитог витештва, имао је да буде лишен оружја, и пошто му се штит преврне, да зајаши ограду палисаде и тако се изложи јавном подсмеху за казну због невитешког понашања. Објавивши ове мере предострожности, херолди завршише опоменом сваком добром витезу да испуни своју дужност и да заслужи наклоност краљице лепоте и љубави.

После овог проглашења, херолди се повукоше на своја места. Витезови, ушавши у дугој поворци на обе стране боришта, сврсташе се у два реда, и две групе стадоше једна насупрот другој, а вођ сваке групе налазио се у средини првога реда пошто је своје место заузео тек кад је брижљиво прегледао редове своје странке и поставио сваког на своје место. (глава XII)

• Био је то леп и у исто време стравичан призор: гледати толике храбре борце на добрим коњима, са сјајним оружјем, како стоје спремни за тако страшан сукоб, посађени у седлима као саливени, како очекују знак за сусрет са истим жаром као и њихови племенити коњи који одаваху своје нестрпљење рзањем и ударањем копитама о земљу. (глава XII)
• Све што је било лепо и грациозно у ратничкој опреми, било је ишчезло, а оно што се сад видело могло је само да изазове ужас или сажаљење. (глава XII)
• "Борите се, храбри витезови! Људи умиру, али слава живи! - Борите се - боља је смрт него пораз! - Борите се, храбри витезови! - лепе очи гледају ваше подвиге!" (глава XII)
• А позната је ствар да човек може са више некажњивости да се огреши о истинску отменост или моралност, него ако се покаже незналица у најситнијим питањима помодне еткиције. (глава XIV)
• "Ја сам се бринуо за моје сопствене послове", одговори де Браси мирно, "као што си ти, Фицурзе, мислио на своје послове." (глава XV)
• "Али ох! - и он је само оруђе помоћу кога ја радим; и, ма колико да је охол, ако му само падне на памет да своје интересе одвоји од мојих, он ће ту тајну убрзо сазнати." (глава XV)