Иво Андрић — разлика између измена

Извор: Викицитат
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 82: Ред 82:
*„Толико је жива код слабог човека потреба да се вара и тако неограничена могућност да буде преварен.“
*„Толико је жива код слабог човека потреба да се вара и тако неограничена могућност да буде преварен.“


*„Победниково лице је као ружа“
*„Победниково лице је као [[ружа]]“


*„Кад се човек у својим мислима измири и спријатељи са једном ствари, онда пре или после почне за њу да налази потврде и у стварности.“
*„Кад се [[човек]] у својим мислима измири и спријатељи са једном ствари, онда пре или после почне за њу да налази потврде и у стварности.“


*„Не постоји средњи пут, онај прави, који води напред, у сталност, у мир и достојанство, него да се сви крећемо у кругу, увек истим путем, који вара, а само се смењују људи и нараштаји који путују, стално варани“
*„Не постоји средњи пут, онај прави, који води напред, у сталност, у мир и достојанство, него да се сви крећемо у кругу, увек истим путем, који вара, а само се смењују људи и нараштаји који путују, стално варани“
Ред 90: Ред 90:
*„Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умемо да их нађемо сами у себи.“
*„Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умемо да их нађемо сами у себи.“


*„Господство је као велики ветар, креће се, кида и осипа.“
*„Господство је као велики [[ветар]], креће се, кида и осипа.“


*„А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај `прави пут` који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад-тад наћи и отворити за све људе“
*„А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај `прави пут` који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад-тад наћи и отворити за све људе“


*„Небо је над [[Београд]]ом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у [[јесен]] кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.“


{{Wikipedia|Иво Андрић}}
{{Wikipedia|Иво Андрић}}

Верзија на датум 16. новембар 2006. у 16:12

Иво Андрић српски књижевник и дипломата. Добитник нобелове награде за књижевност 1961 због свог целокупног дотадашњег рада "о историји једног народа", првенствено за роман На Дрини ћуприја (1945).

Цитати

  • "Збуњен и поражен гледам како се сва лепота света, по некој чудној и свирепој алхемији љубави, претвара у жалост за тобом..."
  • „Љубавницима је време увек кратко и ниједна стаза није довољно дугачка.“
  • „Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха.“
  • „Када нисам очајан, безвредан сам.“
  • „Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи.“
  • „Човек, да не би стао и клонуо, вара сам себе, затрпава недовршене задатке новима, које такође неће довршити, и у новим потхватима и новим напорима тражи нове снаге и више храбрости. Тако човек поткрада сам себе и с временом постаје све већи и безнаднији дужник према себи и свему око себе.“
  • „Природа је сирова, људи немогућни.“
  • „Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.“
  • „Тада је осетио како човек може да се ломи и подваја у себи, како може да пада и да се диже у својим очима, укратко: како пролази могу да буду заноси, како су неодређени и изукрштани док трају, како се скупо плаћају и горко окајавају кад прођу.“
  • „Није страшно што се стари, слаби и умире, него што за нама долазе и надиру нови, млађи и друкчији. У ствари у томе и јесте смрт.“
  • „Нико нас не вуче ка гробу, него нас с леђа гурају“.
  • „Мирна времена и сређене прилике чине просечне људе још просечнијима, а бурна времена и велике промене стварају од њих компликоване природе.“
  • „Злоба и доброта једнога народа су продукт прилика у којима он живи и развија се.“
  • „Јер марљивост, та врлина која се тако често јавља онде где не треба, или кад више није потребна, одувек је била утеха недаровитих писаца и несрећа уметности.“
  • „Не спава и није срећан ни миран сваки онај ко се дању ведро смеје и слободно креће међу људима.“
  • „Успех је оно што човеку врат ломи.“
  • „Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење.“
  • „Гробља су доказ живота а не пустоши“
  • „Сваки растанак изазива у нама двоструку илузију. Човек са којим се праштамо, и то овако, мање-више заувек, чини нам се много вреднији и достојнији наше пажње, а ми сами осећамо се много способнији за издашно и несебично пријатељство него што у ствари јесмо“
  • „Доброта је у овом свету голо сироче“
  • „Овде је била у питању једна од оних животних сила које круже у нама и око нас, које нас дижу, гоне напред, заустављају или обарају. Та сила, коју ми скраћеним изразом називамо: љубав, натерала је...“
  • „Ништа не може тако да нас превари као насе рођено осећање смирености и пријатног задовољства са током ствари.“
  • „Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо догађаје поднети зависи у доброј мери од нас самих, дакле на то треба трошити снагу и обраћати пажњу.“
  • „Није највећа будала онај који не умије да чита, него онај који мисли да је све оно што прочита истина.“
  • „Живот је стање активности које стално тежи ка смрти и примиче јој се лагано и поступно; а смрт је решење те дуге болести која се назива живот“
  • „Важно је колико човек има од живота и шта у животу начини од себе, од своје средине и свога потомства.“
  • „Није најгоре што се пати ни што се умире, него што се стари, јер старење то је патња без лека и наде, то је смрт која траје“
  • „Једног дана све ће бити добро, у том је наша нада.“
  • „Шејтан попут крви кружи кроз људско тело“
  • „Кметово је да ради а агино да га пази, јер и травка треба и росу и косу“
  • „Врлине једног човека ми примамо и ценимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схватањима и склоностима“
  • „Несрећа је живети без Бога и изневерити се вери отаца.“
  • „На крају, на правом и коначном крају, све је ипак добро и све се решава хармонично“
  • „Младост се не задржава код сећања нити остаје дуго при истим мислима“
  • „У деци се обнавља и чисти река човечанства“
  • „Бог је један. Он зна меру“
  • „Божја воља се врши у сваком тренутку, свуда и у свему“
  • „Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка“
  • „Ја још нисам видео да је неко кога су добро истабанали то заборавио, али сам сто пута видео да људи заборављају и најлепше савете и поуке“
  • „Толико је жива код слабог човека потреба да се вара и тако неограничена могућност да буде преварен.“
  • „Победниково лице је као ружа
  • „Кад се човек у својим мислима измири и спријатељи са једном ствари, онда пре или после почне за њу да налази потврде и у стварности.“
  • „Не постоји средњи пут, онај прави, који води напред, у сталност, у мир и достојанство, него да се сви крећемо у кругу, увек истим путем, који вара, а само се смењују људи и нараштаји који путују, стално варани“
  • „Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умемо да их нађемо сами у себи.“
  • „Господство је као велики ветар, креће се, кида и осипа.“
  • „А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај `прави пут` који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад-тад наћи и отворити за све људе“
  • „Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.“