Београд — разлика између измена

Извор: Викицитат
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
 
Нема описа измене
Ред 1: Ред 1:
Цитати о Београду, главном граду Србије.
ole

*[[Деспот Стефан Лазаревић]]
:„Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, сазидах га и просветих пресветој Богоматери.“

*[[Иво Андрић]]
:„Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.“

{{Википедија|Београд}}

[[Категорија:Градови]]

Верзија на датум 16. новембар 2006. у 16:11

Цитати о Београду, главном граду Србије.

„Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, сазидах га и просветих пресветој Богоматери.“
„Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.“