Масијела Луша
Масијела Луша (рођена 23. октобра 1985) је америчко—албанска глумица, ауторка и хуманитарка.
Цитати
[уреди]- „На крају крајева, сви тражимо свој дом, то једино место где припадамо”.[1]
- „Ако не могу да понудим неко олакшање нашем свету, ако не могу да инспиришем нашу генерацију да ми се придружи, онда се осећам као потпуно губљење простора. Овај стални страх од осећаја небитности у нашем друштву био је катализатор свих мојих напора и страсти откако знам за себе”.[1]
- „Желела бих да моје књиге буду средство за ослобађање деце од очекивања поезије, јер би требало да ослободе дете за самоизражавање и истраживање”.[1]
- „Много пута се заљубљујемо заувек, и много пута умиремо”.[1]
- „Док неке мајке певају успаванке својој деци, моја мајка ми је читала поезију. И до данас, своја најјача и најинтензивнија осећања повезујем са лирским речима на страници”.[1]
- „Иако сам била смирена као дете, имала сам тај немир око себе — ту потребу и глад да створим свој свет. Поезија је испуњавала ту празнину, а њене речи су храниле ту виталну потребу за власништвом”.[1]
- „Имамо тако ограничен број сати на овој планети и једноставно нема оправдања за свакодневни, предвидљив живот”.[1]
- „Поезија је лирска инсинуација. Често, њена мелодијска суптилност љуби подсвест”.[1]
- „То је представа која стално даје. Сваке вечери нуди нешто друштву и понудила је нешто свакоме од нас. Окупила нас је све за цео живот”.[1]
- „Наша природа као осетљивих бића је превише сложена да бисмо је разложили, преиспитали и преобликовали у песми”.[1]
- „Трагамо за истином као песници, сензуалисти, дуалност, ограничено лудило. Радимо у својој музи, урезујући азбуке искуства у своја срца”.[1]
- „Када се глума обавља чистим срцем, она је потпуно несебична професија”.[1]
- „Осећам да је наша суштинска дужност као хуманог друштва, изнад сваке нематеријалне одговорности, да улажемо у потенцијал, страст и самопоуздање деце нашег света”.[1]
- „Једина жеља моје мајке била је да започне живот у Америци, јер је Америка била колевка сваког обећања и прилике”.[1]
- „Изнајмљујемо простор који зовемо Земља, па бисмо могли једноставно да га искористимо”.[1]
- „Свако од нас тежи да буде боља особа и ако треба да допринесем нечим од себе, то би било саосећање”.[1]
- „Много бих радије седела, замагљена непажњом, и проучавала атмосферу, тишину и плес између људи, али често ми се та привилегија не нуди. Нужда за изолацијом и тежња за популарношћу једина је контрадикција коју налазим у томе што сам писац и глумица”.[1]
- „Глума није узвишена представа, она је једноставно извор транспарентног постајања. Глума, сматрам, је уметност избацивања на површину сваке сирове и искрене емоције. У тренутку када глумац почне да се претвара, заувек губи публику”.[1]
- „Увек морам да учиним више да бих допринела друштву”.[1]
- „Моје дечје књиге су написане на уверењу да свако дете има таленат и страст. Свака прича се одвија у авантури неговања тог самопоуздања све док страст не процвета”.[1]
- „Моја мама прави ову невероватну малу ужину о којој и данас размишљам. То је пита хлеб умотана у отопљени путер, фета сир и краставце. То је за мене и даље рај. То је моје детињство”.[1]
- „То је, ипак, најбољи део глумачког посла. Један од награђујућих аспеката је то што заправо путујете у делове света у које не би нужно отишли не само зато што су тако удаљени, већ чак и изван метрополитанских подручја. Налазите се у шуми”.[1]
- „Мислим да у поезији нема толико правила којих се апсолутно морате придржавати, у зависности од вашег стила поезије”.[1]
- „Осећам да је моја поезија допринела кроз све ове језике које сам морала да научим пре него што сам почела да пишем енглески”.[1]
