Лидија Стојкановић

Лидија Стојкановић (31. октобар 1979) бивша је српска фудбалерка, а сада тренер у том спорту. Тренутно води женску репрезентацију Србије.

Цитати

„Свиђа ми се рад Гвардиоле, раније у Барселони и Бајерну, као и сада у Манчестер ситију. Његове екипе праве корак напред. Такође, Клоп има филозофију која ми је веома занимљива. Форсира висок пресинг и врло брзе транзиције. Волим ту енергију.”

„Покушавам да изградим свој стил. Сматрам да је кључна ствар да тренер буде оно што јесте, да верује у своју филозофију и оно што ради. Верујем у ово што радим и желим да останем доследна својој филозофији.”

„Надам се да ће се временом погледи и код нас променити. Желим да нагласим да је у Србији све више младих и перспективних девојака које желе да се баве тренерским послом, зато се надам да ће мој пример бити подстрек и мотив више колегиницама да верују у себе и свој рад. Да се усавршавају и едукују, јер само знањем и константним усавршавањем можемо да напредујемо.”

„Остварили смо добар резултат пласманом у А дивизију Лиге нација, искрено утисци се још нису слегли, успех је заиста велики. Остаје нам да се спремамо даље, јер оно што смо постигли није последња станица, напротив, желимо више.”

— јун 2025.

„Ово је индивидуална награда, али је доживљавам као признање за женски фудбал у Србији. Овај трофеј носи поруку за све нас – да следимо своје снове и верујемо у оно што радимо. Зашто да не, да се надамо историјском пласману на Светско првенство. Ја и даље пратим своје снове. Љубав коју имам према овој игри је велика. Без ње, тврдоглавости, ината и вере не бих стајала овде испред вас.”

— Приликом доделе Златне лопте Фудбалског савеза Србије за најбољег тренера у 2025.

„Нисам чула да неко пита како би прошле кошаркашице, одбојкшице или рукометашице против мушких тимова. Јасно је како би прошле. То су одвојене секције, по свему другачије, и тако би требало и да их посматрамо, не да их поредимо. Женски фудбал може много тога да понуди што не може мушки. Сада је техника у првом плану. Игра је убрзана, али жене не могу да играју толико брзо као мушкарци, па се више задржавамо на техници. Много људи ми је рекло да мисле да је жене играју лепши фудбал. То је ствар личног утиска, али знам сигурно да ко једном дође на утакмицу жена тај ће се вратити други и трећи пут.”

„У то време готово сви смо се бавили неким спортом. За разлику од садашње деце, већи део дана проводили смо напољу, а мањи у кући. Коначно сам се определила за фудбал, није било предрасуда што један девојчурак јури за фудбалском лоптом. Са 14 година постала сам првотимка ЖФК Максим. Почаствована сам овим пријемом, волим моју Бајину Башту. И сасвим је природно и логично што сам са Златном лоптом дошла у родни град да ту одсањам део фудбалских снова. Мојој фудбалској бајци нема краја. Срећна сам и поносна на завичај. Златну лопту делим са целим мојим тимом, играчицама, челницима ФСС без којих не би било оваквих резултата.”