Краљ бивши и будући

„Зашто не можете упрегнути моћ тако да не тлачи?” Публика је била заинтересована. Нагнули су се напред да слушају, сви осим Мерлина.

Краљ бивши и будући (1958) је роман Т. Х. Вајта заснован на легендама о краљу Артуру.

Мач у камену (1938)

„Био сам на оном витешком походу потраге за учитељем као што сте рекли, и пронашао сам га. Молим вас, овом овде господину је име Мерлин... Велики је то чаробњак.”
„Ах, чаробњак”, каза сер Ектор, „Бела магија, надам се?”
„Свакако”, рече Мерлин.

• Понедељак, среда и петак били су дани за правнички краснопис и трактате из логике, док је остатак недеље био посвећен органону, репетицији и астрологији. Гувернанта би се увек помела кад би руковала астролабом, а кад би се посебно збунила, искалила би се на Квржици ударајући га по зглавцима. Није ударала по Кејовим зглавцима, зато што ће он, кад одрасте, постати сер Кеј, властелин. Квржица је носио такво име зато што се оно мање-више римовало са Арт, што је било његово скраћено име.
  • Прво поглавље (уводне реченице)

• Гувернанта је била риђокоса, и имала је некакву тајанствену рану, коју је иза затворених врата показивала свим женама у замку и из тога црпела велики престиж. Верује се да је рана била на ономе на чему је седела, а да ју је стекла на неком пикнику, када је грешком села на оклоп. Коначно је понудила да је покаже сер Ектору, Кејовом оцу, похистерисала и била отерана. Касније се сазнало да је три године провела у лудници.
  • Прво поглавље

• „Ниси могао да га пошаљеш у Итон, можда?” упита сер Гримор опрезно. „Далек је пут донде, то знамо.”
  Он заправо није поменуо Итон, јер је Колеџ Блажене Марије основан тек 1440, али посреди је било једно исто тако важно место. Осим тога, пили су метеглин, а не порто, али помињање овог модерног вина помоћи ће вам да се лакше уживите у причу.
  „Једино друго решење”, каза сер Гримор, „јесте да им нађеш учитеља.”
  • Прво поглавље

• Квржица му није био прави син. Овај то није разумео, али га је чинио несрећним, зато што је Кеј сматрао да Квржицу то чини на неки начин инфериорним. Исто тако, било је другачије немати оца и мајку, а Кеј га је научио да не ваља бити другачији.
  • Прво поглавље

• Квржица се данас не би плашио енглеске шуме, али велика џунгла Старе Енглеске била је нешто сасвим другачије... Бесне и опаке животиње нису биле једини становници те претрпане помрчине... У шуми је било и чаробњака… као и чудног звериња непознатог данашњим уџбеницима из познавања природе. Редовно су туда крстариле банде саксонских одметника… који су живели заједно, одевали се у зелену одећу и гађали стрелама које никада нису промашивале. Било је чак и неколико ала, премда су оне биле мале, живеле су испод камења и умеле да шиште као чајник.
  • Друго поглавље

• „Опростите, господине”, рече Квржица, „можете ли ми рећи како да дођем до сер Екторовог замка, ако бисте били толико љубазни?”
  Остарели господин спусти кофу и погледа у њега. „Да није теби име Квржица.”
  „Јесте, господине, молићу лепо, господине.”
  „Ја се зовем”, рече старина, „Мерлин.”
  „Драго ми је.”
  „Ем мило, ем драго.”
  Кад су те формалности биле завршене, Квржица је могао натенане поближе да га осмотри. Чаробњак је зурио у њега без трептања и доброћудно радознало, због чега је Квржица сматрао како не би било непристојно да и он њега осмотри...
  • Треће поглавље, где Квржица/Артур први пут сусреће Мерлина, али Мерлин види Артура последњи пут.

„Ја сам се, нажалост, родио на супротном крају времена и морам да живим спреда уназад, окружен мноштвом људи који живе отпозади унапред.”
—Мерлин.

• Дакле, обични људи се рађају унапред у времену, не знам да ли разумеш на шта мислим, и готово све у свету такође иде напред. Тако је обичном свету врло лако да живи... Али ја сам се, нажалост, родио на супротном крају времена и морам да живим спреда уназад, окружен мноштвом људи који живе отпозади унапред. Неки људи то називају видовитошћу.
  • Треће поглавље

• Он заћута и погледа у Квржицу забринуто. „Да ли сам ти ово већ говорио?”
  „Не, срели смо се пре само око пола сата.”
  „Тако мало времена скупа?” рече Мерлин, и крупна суза му клизну до краја носа. Он је обриса пиџамом и надода брижно: „Хоћу ли ти рећи поново?”
  • Треће поглавље

• Мерлин узе Квржицу за руку и каза љубазно: „Млад си, и не разумеш то. Али схватићеш да су сове веома учтива, једноставна и одана створења. Према њима се никад не смеш држати присно, неваспитано или вулгарно, нити их смеш исмевати. Њихова је мати Атина, богиња мудрости, и премда су оне често спремне да се глупирају како би те забављале, такво понашање је особина заиста мудрих бића. Нема те сове која би могла да се зове Арчи.”
  „Извини, сово”, рече Квржица.
  • Треће поглавље

• Квржица је прозборио и пре него што је прешао пола пута преко покретног моста. „Видите кога сам довео”, рече он. „Гледајте! Био сам на витешком походу! Гађали су ме трима стрелама. На њима су биле црне и жуте пруге. Сова се зове Архимед. Видео сам краља Пелинора. Ово је мој учитељ, Мерлин. Ишао сам у поход по њега. А он по Чудовишну Звер. Мислим, краљ Пелинор. Било је страшно у шуми. Мерлин је натерао тањире да се сами оперу.”
  • Четврто поглавље

• „Ох, заблудело, неваљало јање моје.”
  • Четврто поглавље

Артуров грб

• „О, господине”, рече Квржица, „био сам на оном витешком походу потраге за учитељем као што сте ми рекли, и пронашао сам га. Молим вас, овом овде господину је име Мерлин... Велики је то чаробњак.”
  „Ах, чаробњак”, каза сер Ектор, „Бела магија, надам се?”
  „Свакако”, рече Мерлин.
  „Ваљало би да имате какве потврде”, каза сер Ектор сумњичаво. „Такав је обичај.”
  „Потврде”, рече Мерлин, испруживши руку.
  Истог трена се у њој појавише тешке таблице са потписом Аристотела, пергамент са потписом Хекате, и копије страница откуцаних машином са потписом декана Колеџа Св. Тројице, за којег није могао да се сети да га је упознао. Све је то описивало Мерлина као изврсну личност.
  • Четврто поглавље

• „Не би’ ја реко баш да је то био богзна какав задатак”, рече Кеј.
  „Кеју”, рече Мерлин, наједном страшан, „одувек си био горд и пакостан говорник, злосрећниче један. Јад ће те снаћи из рођених уста.”
  На то свима би нелагодно, а Кеј, уместо да се по обичају упусти у острашћену говоранцију, погну главу. Он стварно није био нимало непријатна особа, али јесте био паметан, окретан, горд, страствен и амбициозан. Био је један од оних људи који није ни следбеник ни предводник, већ само срце које тежи величини... Мерлин се одмах покаја због своје непристојности. Дозва ни из чега мали сребрни ловачки нож и поклони му га како би изгладио ствар. Јабучица дршке била је направљена од лобање хермелина, науљене и углачане попут белокости, и Кеј се одушеви.
  • Четврто поглавље

• Помислите само на то колико је векова стајала та неосвојива кула. Она је често прелазила из руке у руку сецесијом, једном после опсаде, двапут услед издаје, али никада после напада. На овом торњу је стајао осматрач. Одатле је стражарио над плавим шумама које су се пружале према Велсу. Његове чисте старе кости сада леже испод пода капеле, тако да ви морате бити на стражи уместо њега.
  • Пето поглавље

• У сер Екторовој одгајивачници паса боравио је и један посебан дечак по имену Псетар, и он је са керовима живео дан и ноћ... Био је нико други до онај коме је нос одгризао грозни Вот. Пошто није имао нос као људско биће и, штавише, како су га каменовала друга деца из села, пријатније се осећао са животињама. Разговарао је са њима, не као са малим бебама попут какве младе госпе, већ правилно, њиховим режањем и лавежом. Сви су га веома волели и обожавали због тога што им је вадио трње из шапа, па су сместа долазили њему да се пожале на своје невоље. Он је увек одмах разумео шта није у реду и обично успевао да исправи ствар. За псе је било лепо да имају свог бога уз себе, у видљивом обличју.
  • Пето поглавље

• „Молим вас”, рече Крвжица, „ја не знам шта би требало да питам.”
  „Не постоји ништа”, одврати монарх, „осим власти коју наводно тражиш: власти да мрвиш и власти да вариш… сва власт и немилосрдност потичу из твог потиљка... Љубав је трик који нам намећу силе еволуције. Задовољство је мамац који нам исте те силе бацају. Постоји само власт. Власт потиче из ума појединца, али сила ума није довољна. Сила тела на крају решава све, и само сила Бога не моли.”
  • Пето поглавље