Дејвид Ајк

Дејвид Ајк (енгл. David Icke; Лестер, 29. април 1952) је британски теоретичар завера, бивши фудбалер и спортски коментатор.

Цитати

„Ако желите да контролишете људе, морате да контролишете законе и то ко ће бити а ко неће бити гоњен.”

— „Највећа тајна”, стр. 172.

„Ништа не ограничава способност људима да изразе своју праву природу више од страха.”

— „Највећа тајна”, стр. 172.

„Он [ Черчил ] није спасио Британију од тираније, он је био део те тираније.”

— „Највећа тајна”, стр. 272.

„Ми сами стварамо своју сопствену стварност и ако изменимо своје унутрашње биће изменићемо и његов спољни одраз. Унутрашњи мир – спољашњи мир. Ратови не морају да се дешавају као део плана неког Бога. Ми их стварамо и ако се изменимо изнутра, ако променимо своје ставове, можемо престати да их стварамо.”

— „Највећа тајна”, стр. 279.

„Симболи, речи, боје, звуци и технике којих публика није чак ни свесна, се користе у медијима и рекламама да би нас хипнотисали. У Немачкој је током Другог светског рата Хитлеров министар пропаганде, Јозеф Гебелс врло вешто користио такве технике. Слогани су коришћени као мантре и понављани изнова и изнова, хипнотишући психу маса. Свако алтернативно мишљење и информације били су цензурисани и људи су тако били испрограмирани да реагују онако како су моћници то желели. Каква је разлика између тога и константног набацивања нетачних информација којима хране нас и нашу децу данас? Иако ту више нема свастике то је и даље масовна хипноза.”

— „Највећа тајна”, стр. 289.

„Свака особа или организацијам која себе назива демократском, заправо се залаже за све друго осим демократије. Погледајте само колики број демократских влада широм света не ради ништа друго сем што намеће своју диктатуру.”

— „Највећа тајна”, стр. 299.

„…практично свака друга држава је једнопартијска држава, у којој људи само мисле да су слободни, јер имају право да гласају сваких пар година и тако изаберу следећу марионету која ће водити њихову државу.”

— „Највећа тајна”, стр. 303.

„Да би контролисали људско друштво преко умова и емоција једноставно треба само да имате контролу над медијима. Без тога то би било немогуће постићи.”

— „Највећа тајна”, стр. 308.

„Постоји једна изрека која каже: „не можеш да подмитиш великог британског новинара, али имајући у виду шта ће он и без мита урадити, за тим нема ни потребе”.”

— „Највећа тајна”, стр. 309.

„Спољашња контрола ума има многе облике и није питање колико људи је умно контролисано, него колико мало људи то није. Сваки пут када дозволите новинама, вестима са телевизије или радија или некој реклами да утиче на вашу перцепцију стварности и одлуке које доносите, вас заправо умно контролишу.”

— „Највећа тајна”, стр. 350.

„…какви се мотиви крију иза тих изрежираних масовних убистава, која се по правилу дешавају не у великим градовима, већ у мирним малим заједницама? Бомбашки напад у САД није се десио у Њујорку или Вашингтону него у Оклахоми. Саветујем вам да не потцењујете ефекат страха и жеље да власти „заштите”, народ од тог страха. А то значи још више камера на улицама, више чувара и камера у школама, да би деца била од малена навикнута да прихватају концепт „заштите” који им пружа „велики брат”, то јест власт. […] Када се ти масакри десе у малим, тихим заједницама, то ствара још моћнију реакцију, типа: „О мој Боже, то се могло десити мојој сопственој деци – хеј, па ми требамо заштиту”. Трауматизовани мозак је много подложнији умној манипулацији. Власт је желела да уклони све оружје које је у поседу обичних грађана у припремању свог завршног ударца. […] Проблем - реакција - решење. Илегално доћи до оружја је толико једноставно да закони о поседовању оружја неће спречити онога ко стварно жели да убија. Разлог што се такви закони доносе широм света је да би се онеспособило становништво да се само брани када буде наређено да се ухвати сви они који сметају. […] Адолф Хитлер је, рецимо, издао сличне законе против поседовања оружја, нешто мало пре него што је кренуо да шаље гомиле људи у концентрационе логоре.”

— „Највећа тајна”, стр. 359.

„Ако желите да будете умно контролисани, нема проблема, само се упишите у војску.”

— „Највећа тајна”, стр. 362.

„…већина људи није ни свесно онога што се догађа у свету и тога ко контролише њихове животе као и животе њихове деце. Они који су толико притиснути дуговима и страхом да држе погнуте главе и затварају очи пред стварношћу; или су једноставно више забринути за цену бензина или пива, последњи телевизијски „скандал”, телевизијске сапунице или да ли је фудбалски тим за који навијају победио у последњој утакмици.”

— „Највећа тајна”, стр. 378.

„У левој страни мозга се налази област која се бави погледом на физички свет, „рационалним” размишљањем и свиме оним што може бити додирнуто, виђено, омирисано или што се може чути. У десној страни мозга налази се наша интуиција и наша веза са вишим димензијама. Ту се налази наша склоност ка уметности и креативност, коју инспирише јединственост наших мисли и њихових израза. Систем школства и његови изданци, као што су медији и наука, осмишљени су тако да се обраћају левој страни мозга и да искључе десну страну и њена својства. То је разлог из кога је буџет за уметност срезан до максимума у школама широм света, а ригидни програми који стимулишу рад леве стране мозга све се више намећу. Систем данашњег „образовања” пуни леву страну мозга информацијама, од којих су многе неистините и нетачне, и тражи да те информације буду упамћене а затим поновљене на испиту.”

— „Највећа тајна”, стр. 512.

„Ако желите оправдање, или добар разлог за стварање једне централизоване глобалне владе, финансијског система, војске, полиције и других институција, потребно вам је нешто крупно што представља претњу за целу планету. Шта има боље од тога да заварате људе него да целу Земљу нападају непозната бића из свемира. Тада бисте имали глобални проблем и глобални захтев „да нешто мора бити урађено”, а самим тим и прилику да понудите глобално решење: светску владу и војску која би могла да се суочи са том „претњом”.”

— „Највећа тајна”, стр. 515.

„Човечанство као целина не жели да преузме одговорност за оно што се у свету догађа. Када нешто пође по злу, чујемо како неко виче: „Шта ће они да предузму поводом тога?” Ретко кад одговорност прихватамо сами. Драже нам је жалити се на политичаре и банкаре, али већина ће радије пустити да други управљају светом него да сами прихвате одговорност за сопствена дела.”

— „…и истина ће те ослободити”, I поглавље