Данило I Петровић Његош
"Ва љето 7207 мјесеца јулија 17 на неђељу Светих отец, да јест вједомо како купих сије душе спаснују књигу Житије Светаго Сави, прваго архиепископа и учитеља србскаго аз грешни и смирени Данил, наречени владика цетињски." (цетињски владика Данил, 1698. године)
"Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога Цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати и да његови посланици не би могли до нас доћи. Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је оно Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави. За то дужни смо ми, и сваки христијанин у свијет, не само Бога непрестано молити, да он буде Цару нашему предводитељ, него и сваки по својој могућности да се приготови, и духом неустрашиме храбрости и мужества против обштега христијанскога непријатеља оружа, и ако тако узчинимо, ми ћемо се к Русима и Руси к нама, при помоћи божјој, приближити, да не будемоједни од другијех далеко и Бог ће бити нама помоћник. Како смо с Русима једне крви и једнога језика, тако и сусједством да се приближимо. Оружајте се, дакле, браћо моја Црногорци, како витезови, и ја сам готов с вама имања и живота мога не поштеђети на услугу благочестивога Цара христијанскога и премилога отечества нашега, молећи преблагога Бога, да нам молитвом пречисте матере и свијех светијех буде помоћник и руководитељ." (Владика Данило, говор Црногорцима на општенародном сабору, Цетиње, 1711. година)
"Мила би ми била смрт да сте ви хтјели да сви уједињени изгинемо часно и славно, као што је то учинио сам Кнез Лазар и Милош Обилић који уби цара на Косову, па најзад и сам погибе са својим господаром и свих седам хиљада бораца - што нас Црногорце довело у ове крше - оставивши послије себе славу и част [..] Као што сами знате, у ваше вријеме, за тешког бечког рата, колико је храбрих Срба, Грка и Бугара, Угара и Њемаца пропало." (Владика Данило, Говор на Црногорском збору главарима, Митровдан 1714. године)
"А сада мене су овдје зауставили.. Не знам шта ће бити од мог живота у туђем царству, јер бих ја прво себе обешчастио, а затим наша српска племена, када бих молио помоћ од других држава, и ругале би нам се друге вјере." (Владика Данило, Писмо Гаврилу Головкину, 2. децембар 1714. године)
"Данил, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи, купи ово светоје јевангелије ценоју златиц 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, принесено от земљи молдавскије некоторим купцем и сему ми од нашега труда управисмо сребро образ Христов и четири јеванђелиста и с друге стране печах от сребра 5, у све печах 10, и приложих га у Патријаршији пецкој, храму Вазнесенија Христова, и да не будет никим отимљено от сего храма. Да јест просто.
Цијена књиги и сребру у све златиц 24." (цетињски владика Данил, 12. март 1732. године)
"Поздравите све кучке витезове, као вазда слободне, и своје господаре, који су умјели чувати своју српску слободу." (Владика Данило, Писмо кучком војводи Петру Иликовићу)