Данило I Петровић Његош

Извор: Викицитат
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

"Ва љето 7207 мјесеца јулија 17 на неђељу Светих отец, да јест вједомо како купих сије душе спаснују књигу Житије Светаго Сави, прваго архиепископа и учитеља србскаго аз грешни и смирени Данил, наречени владика цетињски." (цетињски владика Данил, 1698. године)

"Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога Цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати и да његови посланици не би могли до нас доћи. Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је оно Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави. За то дужни смо ми, и сваки христијанин у свијет, не само Бога непрестано молити, да он буде Цару нашему предводитељ, него и сваки по својој могућности да се приготови, и духом неустрашиме храбрости и мужества против обштега христијанскога непријатеља оружа, и ако тако узчинимо, ми ћемо се к Русима и Руси к нама, при помоћи божјој, приближити, да не будемоједни од другијех далеко и Бог ће бити нама помоћник. Како смо с Русима једне крви и једнога језика, тако и сусједством да се приближимо. Оружајте се, дакле, браћо моја Црногорци, како витезови, и ја сам готов с вама имања и живота мога не поштеђети на услугу благочестивога Цара христијанскога и премилога отечества нашега, молећи преблагога Бога, да нам молитвом пречисте матере и свијех светијех буде помоћник и руководитељ." (Владика Данило, говор Црногорцима на општенародном сабору, Цетиње, 1711. година)

"Мила би ми била смрт да сте ви хтјели да сви уједињени изгинемо часно и славно, као што је то учинио сам Кнез Лазар и Милош Обилић који уби цара на Косову, па најзад и сам погибе са својим господаром и свих седам хиљада бораца - што нас Црногорце довело у ове крше - оставивши послије себе славу и част [..] Као што сами знате, у ваше вријеме, за тешког бечког рата, колико је храбрих Срба, Грка и Бугара, Угара и Њемаца пропало." (Владика Данило, Говор на Црногорском збору главарима, Митровдан 1714. године)

"А сада мене су овдје зауставили.. Не знам шта ће бити од мог живота у туђем царству, јер бих ја прво себе обешчастио, а затим наша српска племена, када бих молио помоћ од других држава, и ругале би нам се друге вјере." (Владика Данило, Писмо Гаврилу Головкину, 2. децембар 1714. године)

"Данил, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи, купи ово светоје јевангелије ценоју златиц 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, принесено от земљи молдавскије некоторим купцем и сему ми од нашега труда управисмо сребро образ Христов и четири јеванђелиста и с друге стране печах от сребра 5, у све печах 10, и приложих га у Патријаршији пецкој, храму Вазнесенија Христова, и да не будет никим отимљено от сего храма. Да јест просто.

Цијена књиги и сребру у све златиц 24." (цетињски владика Данил, 12. март 1732. године)

"Поздравите све кучке витезове, као вазда слободне, и своје господаре, који су умјели чувати своју српску слободу." (Владика Данило, Писмо кучком војводи Петру Иликовићу)