Градови и химере

Градови и Химере су збирка путописа српског модернисте Јована Дучића. Збирка се састоји од десет путописа у облику писама о седам земаља. У њима су забележене Дучићеве рефлексије о народима, историји, митологији, Богу, љубави, смрти и многим другим темама.

Прво писмо из Швајцарске

Не волим алпијску лепоту. Ми утичемо на ствари мењајући њихове форме, али ствари мењају нас својим насилничким утиском. Чини ми се овде да данас већ не желим оно што сам јуче желео свом снагом. Свима мојим жељама видим сада границе, као овом хоризонту; сви моји снови свршавају недалеко од мене, као овај путељак што понире у амбис; све моје намере стоје преда мном решене као модри зидови ових планина; ја се овде осећам везан за дрво или прикован за стену.

Рат у Манџурији држи цело друштво у грозници. Траже се брзојавне вести из Париза: извештаји о дисциплини, саобраћајним средствима, врстама оружја. Чудна психологија људства које живи у бојовној ватри на хиљаде миља далеко од боја. Сад се кладе на једног генерала у Манџурији као пре неки дан на једног коња у Довиљу или Лоншану, или на једног бика у Ниму или Светом Себастијану.

Смех и радост су без сумње ствари једне више цивилизације и хуманости.

Један руски писац каже: треба се чувати човека од чијег осмеха његово лице поружња. Ово је истина. Рђави људи не умеју да се смеју; а од смеха лице постане човечанскије и лепше јер постане светлије.

Највећа разлика међу људима се види по њиховом смеху. Енглези се смеју без повода, а Јапанци се смеју и у најжалоснијим случајевима. Значи да се смех не односи увек на оно што је одиста смешно.

Треба народе учити да се смеју. Ничим се човек не може толико допасти колико лепим смехом. Жене се најрадије дају људима који умеју да их засмејавају, који се окрећу на смешно, — не зато што оне понижавају цену ствари, него што су рођене епикурејке, и што воле радост живота изнад свега у животу.

Смех је знак здравља, али и знак прогреса једног друштва. Најбољи доказ да је смех ствар прогреса људског друштва јесте то што се човек не смеје кад је сам, него само кад је у друштву, и што смех не постоји међу расама које нису још постале друштвом.

Ако не путујете сами, онда путујте само са женом коју волите. То је једини начин да се све уочи и све добија стоструку цену. Жена остаје увек дете, јер уме да се изненађује.

Блажена душа која још није патила од болова непотребних; ни познала успеха којих се доцније гнуша; ни знала за осећања од којих се најзад црвени; ни за пријатељства којих се после кајемо.

Људи који се више не чуде, и ни у што не загледају по сто пута, то су несрећници који никад нису стварно ни видели ништа на овом свету.

Овај туризам, који се види по Алпима, даје лажну илузију о томе да је људство најзад почело да осећа истински за лепоту у природи. Међутим, истина је само да се у природу иде само лети, у дане беспосличења, за време прибирања нове снаге за обесна уживања у градском животу. Нико не зна да довољно осети дубоко поље осуто цвећем, небо обливено светлошћу, шуме помрчале у сенкама. Нико не види колико једна стаза којом пролазимо сваки дан изгледа друкчија сваки пут; и да никад једно јутро није слично другом.

Има људи, који су у свом животу видели свега неколико залазака сунца, а још мање има људи који су видели свитање и оргије сунчевог изласка.

Обожавају природу само деца и лудаци; само они говоре с биљкама по путу и с камењем у пољу.

Машта отвара бездане и онде где их није било.

Друго писмо из Швајцарске

Постоји увек град и прича о њему; један град је велик само по његовој легенди.

У тим старим градовим, који у себи чувају душу једног времена, ми не верујемо у опште расуло, и смрт изгледа највећа утопија човекова. Има нешто савршеније од лепоте ствари у природи: то је све оно што је људска мисао додирнула и људска лепота осветлила. То је људско употпуњавање божјег дела. Стварање човеково је једино што га приближује божанству, и оно је постојано као и божје; а бесмртност душе се афирмира само у непрекидном остваривању њених небројених лепота.

На многим раскришћима историје народи мењају своју веру према својој доброј и лошој судбини, према напретку или назатку своје културе и моралног смисла.

Никад вера није долазила од мудраца, него је увек Бог говорио кроз омађијане и илуминиране.

Човек би рекао одиста да од свих људских принципа уопште не постоји ниједан у чијем је стварању широко људство мање узело учешћа него у принципу вере, који је, међутим, принцип основни и највиши! Нити је човеку иједан заком наметнут самовољније и огорченије него закон љубави и доброте.

Срећа младости је сва у томе што верује у невероватно и што не зна за немогуће…

Немогуће се уопште одрећи отаџбине и родног краја, а да се човек не одрече и самог себе.

Високи брегови и широке обале пообарају у нама све мале обзире и уске скрупуле, јер се љубави, као и злочини, зачињу по тишинама и по помрчинама.

Писмо из Француске

Срце иде за сунцем а памет за ветром.

Патриотизам француски није израз расног егоизма и ксенофобије, као код неких других народа, него историјски понос и смисао о традицији. Оно што чини Француза обесним у његовој националној охолости, то је што никад, од кад је постао, није био ничији роб. Француска је, осим Данске, једина на копну Европе којом нико није владао осим њен сопствени народ; и кад су други пропадали, она се ширила.

Французи знају шта је Право, Енглези шта је Праведност, Американци шта је Хуманост, а само Словени знају шта је Доброта. Зато су Словени ипак највећи степен људског срца и људске савести. Сви други могу бити искрени, али су само Словени интимни.

Веселост у једном народу доказује један велики његов морални фонд. Весели су само добри људи; рђави људи не умеју да буду весели. Тужан човек носи собом разорење и беду. Има неких блажених људи код којих се животна радост види већ само по томе како носе шешир, или како вежу кравату, или ставе цвет у рупицу свог капута. Има два начина да се буде весео и сретан: имати много новца или имати велико мишљење о себи.

Има на земљи много ужаса, али не треба од тог правити главни мотив књижевности; а има и у Француској доста несреће, и толико исто несрећних, али се мизерија не сматра основним принципом људске судбине. Има свугде у свету мање богатих него убогих, али ни сви богати нису срећни, нити се сви убоги осећају несрећним. Зато би на земљи ипак нашли више светлости него мрака, више дана него ноћи, и више блажених него очајних.

Онај који мрзи Француску, није само лош по интелекту и некултуран човек, и простак, него је и лош и по срцу, неправедан и злочест неваљалац.

Река је као и душа: она увек има лепоту свега што се у њој огледало.

Писмо са Јонско мора

За љубав као и за религију треба пре свега имати имагинације. У религији су најпотпунији они који имају фантазије: они постају визионери, од којих су многи постали свеци и јунаци. У љубави су такви постали велики тумачи срца и рафинирани носиоци спола. Без велике маште нема велике љубави. Љубав која није поникла из фантазије, има тужну присебност у којој је све изморено, све предвиђено и све категорисано; она не зна за срећу изненађења ни за радост великих препада.

Жена без маште је плитка, празна и вулгарна, као човек који нема духа.

Велики љубавници су ретки на свету као и велики музичари.

Да се постане светац, треба једном умрети за своју дубоку веру; али да се буде велики љубавник, треба хиљаду пута умрети, и умирати за хиљаду вера и неверстава.

Као све ствари које су гледане у самоћи, тако и море има душу онога ко му се диви.

Мачку одиста већма воле људи него жене. То је зато што су жена и мачка одвећ сличне међу собом, по себичности и грамжљивости. Још антички писци су, говорећи о доброти човека према лукавству жене, рекли да је човек пас, а жена мачка. Пас с добродушним очима детета и сав срце; а мачка човекомрзац и изелица! Жена и мачка инстинктивно мрзе човека, и живе с њим у истој кући само по навици и по невољи, са више досаде него трпељивости. Мачка воли кућу, а пас човека; мачка је охола, а пас је слуга. Али је мачка и отмена, искључива, довољна сама себи, и зна шта хоће. Она је без љубави, али је и без страха, и нарочито без удварања. Мачка је најгосподственија животиња; њено презирање човека изгледа једна историјска мудрост.

Жене воле природу, као животиње, чежњиво и сполно.

Ја мислим и да се мисао о Богу зачела пред великом пучином или усред пустиње, јер се само тамо могла стећи идеја о неизмерном и вечном.

Треба ли мору да захвалим што никад нисам био скептик? Све велико што није било истином за мој дух, било је истином за моје срце. Тако је и Бог једна истина срца. Зато га неће ни убити разум јер га он није ни саздао; а мисао о Богу нестаће међу људима само кад људско срце падне ниско. Вера, то је чиста сентименталност; јер не постоји идеја о Богу него осећај о Богу, и машта о Богу. Жене су стога велики чувари вере, јер су сентименталне, јер имају срца и маште, и то је једна страна њихове величине.

Ми религију примамо пре од мајке неголи од цркве или друштва. Поред оца и поред попа, сви би људи остали без вере.

Најлепши град на свету, то није онај чије су пијаце и булевари најраскошнији, него онај град на чијој улици има највише лепих жена.

Умрети у лепоти, то изгледа врхунац живота на земљи.

Нема данас ни великих љубави, јер су лежерна познанства прогутала дубока пријатељства.

Наша земља губи своју тајну; лепота се изгубила зато што је постала лепа за цео свет; равноправност је убила право; нема више ниједне среће која није постала свачијом срећом.

Та простота хомерског друштва где краљице преду, а краљевске кћери перу рубље, и где краљ Итаке двадесет година оставља своје острво без владара, наличи можда само још на простоту и лепоту нашег српског епоса.

Српски су свештеници били вође народа и војсковође у устанцима. У Срба је одиста само светосавље спасло православље: идеја о цркви је била нераздвојна од идеје о држави.

Писмо из Италије

Паганизам није могао бити општа вера, јер је био основан на локалним божанствима; али што није могао бити Јупитер, то је могао Бог Хришћанства.

Коме се год у духу настанила једна велика идеја или у срцу велико осећање, он се повлачи у самоћу шуме и поља, или у један угао собе, да ту сазру у њему највеће његове истине.

Ако данас нема великих љубави, то је зато што нема великих самоћа.

Велика љубав је сабласт која живи у пећини пустој и празној, и по шумама где не допире други глас него глас душе која се плоди слободно у неизмерне лепоте пожртвовања и вере у другог. Сујета се лечи само самоћом; самотник је једини господар самог себе.

Бог убитава пустињу и тамо га сви нађоше. Мржња не клија него по путевима хучних гомила и у хуци језика. У самоћи нема мржње: осамити се, то значи очистити се. Све у самоћи постаје узвишено, највише, најдубље.

Буда и Христос су отишли у пустињу да се разговоре с вечношћу, што значи да у самоћи пречисте себе, и затим се врате међу гомиле које треба обасјати.

Све велике творевине су дело самоће; све се велико родило у пустињаку.

Хришћански наук нам је дао идеју о љубави човечанској без обзира на расе и сталеж.

Рим је био тло где се вечито живело за неку идеју. Ко ће порећи да пагански римски мудраци нису били инспирисани колико и хришћански Свети Оци? И ко ће порећи да пагански хероји нису умирали за своју идеју са истом мистичном егзалтацијом с којом су хришћански мученици умирали за своју фикцију!

Јер умрети, то није ништа; али бити заборављен, то је најсвирепија одмазда смрти над животом. Нико не зна колико је језив страх од заборава. Он прожима све највише сате и случајеве живота: љубав, херојство, геније. Он је својствен само онима који су знали сву цену живота. Људи ситних срећа немају тог страха; већма се боје смрти него заборава. Њих између живота и смрти води само путељак којим се пређе без ужаса, каткад и неопажено. Али људи великих судбина хоће да, потчинивши живот, потчине и смрт. Има их који дадну животе за сами спомен међу људима: умре да би живео; заборави себе да га не забораве други. Чемернијег страха и кобнијег парадокса нема од овог у целој човековој судбини.

Прво писмо из Грчке

Жалосна је истина да је цела паганска уметност пропала од хришћанске руке.

У људима је смртно само оно што је у њима људско, а вечно живи само оно што је у њима лавовско…

Кажу да су у Теби правили празнике пријатељства, као на Родосу празнике Сунцу, или у Елеузини празнике Земљи, а у Атини празнике Мудрости! – Само епско српско побратимство било је слично тебанском. Са Милошем Обилићем отишли су Милан Топлица и Иван Косанчић да умру не више као војводе него само као побратими… Овакав пример херојског пријатељства не постоји ни у античком свету.

Величина једног народа, одиста, није у његовој историји, него у његовој легенди. Стварају само они народи који имају легенде, јер историја није довољна. Историја без легенде је убога, и кад је највећа. Због овог је српски народ виши данас од свију суседних народа: јер је сва његова историја у народним песмама претворена у митове, реке и планине пуне вила, хероји, као Милош и Марко, дигнути до ванчовечанског, а краљеви, цареви и кнежеви претворени у светитеље.

У животу се побеђује на два начина: или својом снагом, или слабошћу противника.

Народе може други само да победе; али народи једино сами себе могу да упропасте.

Увек ми је изгледало да не бих могао проспавати ноћ на Косову не само од историјске туге, него од једне стварне галаме, вике, урнебеса људских и животињских гласова.

Наше су импресије неодољиве кад се облаче у слике, али су свемоћне кад се облаче у звуке. Јер све је музика; и само оно што није музичко, мртво је занавек.

Рат се више не везује за карактере ни идеје; ни за амбиције и сујете; ни за маније и лудила појединих визионера. С временом он губи све идеалне стране старих утакмица у расној врлини и личној храбрости; и постајући усавршен, постаје одвратан. После скоро сваког античког великог рата настала је већа цивилизација; после сваког новог рата и за побеђене и за победиоце настаје од данас само периода помрачења и пораз цивилизације.

Има других земаља које су чувене због својих шума, својих снегова, свога цвећа или својих животиња. Али је убого свако парче земље на којем се не види стопа великог човека, или не чита запис једног великог времена. Ми се на свету не дивимо ономе који га је створио, него ономе који га је покорио.

Паганизам још постоји и постојаће за навек: у основима науке, узорима уметности, принципима права, моделима својих држава.

Хришћани су донели нови смисао о општој људској заједници као општој породици; то је нешто друго него што је држава римска, која је сматрана за лепшу и вишу него свемир. Црква место државе; свештеник место цезара; божји закони о љубави место римских закона о правди и кривици!

А у Делфима је Фрина, сва гола, била представљена као Афродита од Пракситела! Је ли то био доказ паганског атеизма? Не, то је био само знак да дубоки људи никад нису разликовали љубав од религије.

Жалосна је истина да је цела паганска уметност пропала од хришћанске руке.

Наше народне песме сам радије слушао по димљивим херцеговачким кућама гуслара, у тескобним крчмама поред пута или пред црквом после летургије, сав срећан што спадам још међу оне који су доживели да чују гуслара, што временом ишчезавају као што су нестали и њихови претходници који су на исти начин носили путних пет столећа Хомерове стихове док нису били забележени и сређени у два велика епоса.

Писмо из Шпаније

Шпанско католичанство је дало пример највеће верске нетолеранције; шпански народ је био жандар инквизиције и џелат цркве. Нема већег беснила од оног који долази од вере, ни мрачнијег убице од оног који носи божју буктињу, ни цинизма од оног којим се купује божја доброта. Две велике религије хришћанска и муслиманска, ширене су огњеним мачем. Оне су на истоку опустошиле храмове и библиотеке а у Шпанији су опустошили душу овог великог племена. Требаће векова ове данашње апатије и спавања да је исцели.

Шпанија то је велика локва крви на светом поду цркве, убиство у олтару, злочин у ложници.

Не, шпански сењори провели су свој живот шеснаестог века по бојним пољима Италије, Фландрије и Француске, по мексиканским и перуанским пустарама, по морима без обала, као неко уклето човечанство без спокојства и без дома, без породице и без отаџбине, оставивши своје жене најлепше на свету, затворене иза решетки и манастирских зидова.

Погрешна је била цела шпанска идеја о животу, о човеку и Богу. У осталом, Шпањолац никад није био идејан. Шпанска раса није дала ниједног филозофа; од двојице, Авероеса и Мајмонида, један је шпански Арапин, а други је шпански Јеврејин.

Шпањолац није идејан зато што је човек од импулса и акције. Од свих идеја које се данас налазе у основи светског друштва и организацији мисли, нема ни једне шпанске идеје ни филозофске, ни религиозне. Има таквих идеја грчких, латинских, германских, англосаксонских, али нема ниједне шпанске.

Да се и данас поведе један хришћански рат, шпански војник би био највећи борац и најсвирепији осветник цркве.

По Шпанији више не јаше у железо обучени Дон Кихот, фантаст као цела нација, него тетура на магарету трбушасти Санчо Панса, позитиван себичњак као цео свет.

Нигде жена није већма женско него на шпанској улици.

Има жена које не носе свој чар у линијама лица, него у изразу лица; ни у боји очију, него у погледу; ни у црти уста, него у осмеху; ни у говору, него у музици гласа; ни у формама тела, него у покретима.

Света Тереза је несумњиво била једна од највећих фигура шпанске историје. Била би велика ма у којем народу и ма у којем веку, као што се то каже за Јулија Цезара. Да је живела у Вавилону, била би Семирамида, у Египту Клеопатра, у Грчкој Аспазија или Лаис, у Србији Јелена Анжујска или Милица, у Француској Помпадура, у Енглеској Јелисавета, у Русији Катарина II.

Нико није потпуније изразио шпанску жену крвавог XVI века, ни Вега ни Калдерон, као проза ове светитељке. А у њеним песмама, ако замените речи љубави за Богочовека као да су испеване човеку, то је најљубавнији и најжалоснији плач и најболније речи једне жене своме љубавнику.

Љубав свете Терезе, то је огњени ликер који је текао кроз њено младо тело; та љубав је била једно доживотно конфузно искушење, и крик у небо какав се није чуо откад постоји хришћанство. А ми смо данас тако далеко од свих дубоких дела, јер смо далеко од свих дубоких осећања.

Мистик је једини човек сав предан унутрашњој тајни; он рони у себе; мучи свој дух хиљадама највећих и најкомпликованијих питања. Бог и душа, вера и природа! То је дубоки понор који човек носи у себи; а мистик се креће још у том омађијаном кругу трагања и слутње.

Слобода савести у тумачењу догме и црквених нарави води, сасвим природно, и тумачењу ствари у држави.

Православље је било и остало вера невина и чиста, весела и полупаганска, пуна благородног јелинског духа за радост на земљи и мир међу људима, без својих инквизиција и Торквемада, вартоломејских ноћи и енглеских прогона.

Друго писмо из Грчке

Живот и смрт, обоје се погађају у светлости и измирују у тишини.

За некадањег атинског човека горки дарвинизам би изгледао или један незграпно изражени култ животиња, или крајња безбожност да се по извесној аналогији физичких феномена оспори оно што је непобитно божанствено у човечјој мисли и стварању.

Јер само онај народ који је имао своју сопствену националну религију могао је створити своју националну уметност, на начин египатске, грчке, индијске и арапске. Историја уметности није била никад друго него један део историје религије. Не постоји, бар по мом мишљењу, уметност талијанска, енглеска, француска, руска, пољска или српска; постоји само египатска, грчка, индијска, муслиманска и хришћанска… Микеланђело, Рафаел и Леонардо да Винчи нису представници националне талијанске уметности, а још су то мање Ђото и Данте; први су представници неопаганства, а други су представници опште хришћанске уметности: и ни једни ни други немају националног талијанског него то што су никли на талијанском тлу.

Да су којом срећом Словени задржали своја стара словенска божанства, која би временом била усавршена, онда бисмо могли веровати да би се створила и једна оригинална и битно словенска уметност.

Јевреји су народ који није имао своје Музе, али су доцније и кроз све перипетије хришћанске ере могли видети како јеврејски дух и религија налазе своју уметничку инкарнацију у делима хришћанских артиста, пошто је хришћанство продукт и усавршење синагоге. Универзална хришћанска црква, у уметничком погледу, развила се на штету не само националних култова, него и националних уметности.

Између онога који хоће да превари и оног који је варан, постоји пре свега један однос духовних могућности. За мудраца је кривљи онај који се дао преварити него онај који га је преварио.

Код Срба светосавље значи идеју која уједињује веру, државу и нацију.

Вера се није учила од попова; до ње се долазило интуицијом и љубављу.

Атињани су — верујући тако у нешто што је било више илузија у животу него идеја о животу — сами себе сматрали вишим од свих народа. Јевреји су то исто веровали за себе, јер су имали верску мржњу за све друге људе; и Египћани, зато што су сматрали да је први човек рођен на Нилу. Али су стари Грци веровали у своју супериорност, јер су били уверени да су они друге народе научили чак и о том шта је семе и храна, открили прве изворе воде, и први показали употребу ватре.

Само глупаци су једини људи који своје погрешке не увиђају; јер када би глупаци увиђали своју глупост, и они би већ тиме постали атинским филозофима…

Демокрација више можда него и један други систем — као и данас, и као увек, била је у рукама једне духовне олигархије. Међутим, у нашем данашњем добу, на власт долазе људи једном механиком изборних система која избацује на чело државне управе људе без имена, без талента, без морала, без побожности. Али у граду мудраца, владали су одиста мудраци.

Мисао је свест и активност, и главна моћ стваралачка; инстинкт је моћ примене и варирања. Али мисао не схвата суштину као што је схвата инстикт, него само облике ствари и односе међу стварима.

Земља је остарела; и људи, верујући у хиљаде истина, не верују више ни у једну.

Писмо из Палестине

Мит о Богу је најлепша али и најчуднија и најсвирепија човекова творевина: једина у којој човек сам себе одриче, преносећи све своје на извор који је ван њега, и на вољу која је изнад њега!

[…] ко није у стању да верује у невероватно и у немогућно он није створен за веру ни за акцију, и он је проклет. Човек је увек ишао за чудима више него за истинама, и он зна само за велике истине које су душвне, пошто и нема других великих истина него душевних.

Човек пре реагира душевно на ствари добра и зла него естетички на ствари лепог и ружног. Човек је на сваком месту најпре душа па онда дух; најпре дете а затим човек; и човек мисли увек са напором воље, а осећа спонтано и слободно.

Лепота хришћанске легенде лежи у њеној чистоти и наивности – две лепоте које су, уосталом, недељиве. Наивност је, несумњиво, привилегија изузетних духова, који ако нису генији да постану великим творцима, онда постају великим несрећницима и благим светитељима, али никад ситним логичарима и одвратним мудрицима. Како се малим језиком и са мало речи говорило о највећим и најдубљим стварима!

Христос је, дакле, херој, а не сладуњави светац и сиромашак; то је јунак који се бије на месту, осветник који прети смрћу и разорењем.

Али је Христовој речи била ипак одређена победа, и то већа него ичим другом што је изговорено међу људима.

Истина Христова је била, дакле, неизмерно шира него ма колики оквир и ма какво слово. Њу нису наметнули ни људи ни светитељи, него је та истина сама собом крчила пут као највиши закони природе.

Истина, у нас искрен човек већма загорчи живот другом човеку својом истином него најокорелији хипокрит својим лажима.

Ма колико Бог био један, идеја о њему је била свагда друкчија откад све постоји. Јевреји се горде да су били први једнобошци међутим, и први обожавалац ватре, и први обожавалац парчета дрвета или каквог камена, тако би исто имао право да се зове једнобошцем; Бог је и у његовом духу био један кад га је већ замишљао у једном предмету. То значи да су и анимисти и фетишисти били једнобошци много пре Мојсија.

Један млад Јеврејин са црвеном брадом и модрим очима нарочито се много чуо и обливао сузе. Запитах га одакле је. „Из Забуња, у руској Пољској… или у пољској Русији…” одговори збуњено, не знајући коме говори. Питах га да ли овде плаче за себе или за кога другог. А он ми рече да га је одиста послао овамо један јеврејски богаташ из Пољске да плаче за њега… Ја сам био истински потресен овим чудним призором. Сетих се нашег српског плача за Косово и за царством славних Немањића. Осетио сам зато, боље него остали Европљани, сузе ових невољних синова Израиља, који су ипак на свету учинили више добра него зла. Али сам се и питао: где ли ће наћи свој довољно велик Зид плача моја православна браћа Руси да се исплачу за оно што су им у земљи и у душама, потпуно недужним, порушили војници Карла Маркса, мало страшнији него легионари цара Тита, рушитеља Јерусалима.

Без маште никад није било праве вере.

Осећање хришћанског идеала који су имали Срби, види се и по том што су, по примеру Светог Саве, скоро сви српски архиепископи били из редова највише власеле. Затим скоро сви владари који су били ктитори задужбина, били су од народа награђени проглашењем за хришћанске светитеље. Срби су тако исто својим мученицима дали венац светитеља хришћанских. Ово нико други од Словена није радио. У средњем веку је српство и хришћанство било, дакле, исти појам. Као документ за моралну садржину српског народа ови случајеви су несравњива и ненадмашна сведочанства.

Православље су израђивали грчки оци који су у њега унели ведрину грчке мудрости и животну радост старе хеленске идеје о односима неба и земље; а светосавље је у њега унело чистоту односа између верника и држављаника, између националне државе и државне нације, и најзад између општег и личног, а обоје заједно је дало Србину да остане у духовном животу ослобођен од странаца.

Писмо из Египта

Наша чула увек и до краја остају детињаста; зато и сви први наши утисци увек су онакви, и по силини и поједностаности, какви су били први наших година. Када се временом не би умешала у те утиске људска памет, затим и мудровање, и давала им своје облике и значења, ми бисмо до конца живота остали пред стварима у природи зачуђена и очарана деца.

Океан је море и небо који су непрестано у покрету, а пустиња је свет који је умро и окаменио се. Две безмерности и две самоће, али потпуно различне.

Страх је канда увек прво осећање човеково у додиру са сваком ствари. Ја верујем да је страх био и прво осећање човеково на земљи.

Самоћа и тишина као да човека врате себи, издвојивши га од свега оног што није никакав његов саставни део, значи од свега што је његово неорганско и његово недуховно. Нарочито од друштва, које је провалија у којој човек изгуби највећи део свог сопственог и себи најближег.

Хероји самоће, пустињаци, којих још има у овој земљи, изгледају одиста људи који не праве никакво насиље над собом, нити који ишта губе прекидајући са људима и њиховим градовима. Простор и самоћа, то су често две утопије које временом постану право лудило наших чула.

Смрт је ходник између једног живота и другог живота, из једног облика у други, из једне лепоте и ужаса у другу лепоту и ужас. Међутим, ми данас верујемо обратно: да је, напротив, живот тај ходник, и то ходник између две смрти једне из које смо дошли и друге у коју ћемо отићи. Ходник кратак, и тесан, и таман.

Пирамиде су само најжалоснији споменици охолости и тираније и глупости, које најзад омрзнете. Сфинкс је толико нагрђен временом и ударцима људских руку да његово ћутање није више запечаћена загонетка, него крик очајања свих пропалих ствари на земљи.

Ја сам истински одвећ мало био охол на своје европејство, стојећи поред мумије овог царског младића у Долини Краљева, или поред његове раскошне посмртне опреме изложене у Каиру. Зар је било могућно, питао сам се, да је изнад старог Рима ишта поносније, изнад краљевског Париза ишта раскошније? Међутим, ко није видео Египат у његовој фараонској магији, тај нема целу идеју о животу. Мојих десет година проживљених у Атини и у Египту, то је златни век моје мисли… Отад сам најдубље поверовао и да Бог постоји.

Само пустиња и рушевине враћају дах путнику. И само велика бојишта смрти и живота, која су овде раширена, учине да је Европљанин на овом тлу у узбуђењу и у усхићењу, које нигде другде није доживео. Зато Египат, то је једна Атлантида која није потонула у океан, него потонула у сунце и прашину.

Град, то ипак значи један расни менталитет, и једну националну културу, и један сопствени морал.

Све друге европске силе сањају како да ову земљу покоре чим би се мало Енглеска помакла одавде. Нико се више не отима да овде прошири своју сопствену веру, него своје банке и индустрије, свој политички неморал и економско ропство.

Градови и химере