Пређи на садржај

Шешир професора Косте Вујића (ТВ серија)

Додај везе
Извор: Викицитат

Шешир професора Косте Вујића је серија из 2013. године која обрађује истиниту причу о познатом професору немачког језика у Првој београдској гимназији, Кости Вујићу када је био разредни старешина матурантима који су касније постали интелектуални врх српског народа попут Михаила Петровића Аласа, Милорада Митровића, Јована Цвијића, Јакова Продановића, Павла Поповића, Љубомира Стојановића…

Режија: Здравко Шотра. Сценарио: Здравко Шотра и Милована Витезовића по истоименом роману Милована Витезовића.

Професор Коста Вујић

[уреди]
  • Све мангуп до мангупа.
  • Па и сађење дрвећа је час.
  • Не знам, има нешто што и ја не знам.
  • Ко није револуционаран у младости он је без срца, а ко то постане у старости он је без памети. Соколићима се у узлету не крешу крила.

Петровић

[уреди]
  • За мене је још Платон рекао да математика оштри памет.

Цвијић

[уреди]
  • Овде сам оно што сам пореклом и наслеђем, тамо сам оно што треба да будем, и пореклом и наслеђем.
  • Идите корак по корак, тако се и земља осваја.

Професор Станић

[уреди]
  • Ово је Балкан!
  • Још није заратило, ал’ не значи да неће.
  • Опасност је моје занимање.
  • Србија је ово брале!

Дијалози

[уреди]
Коста Вујић: Митровићу.
Митровић: Добро јутро, господине професоре.
Коста Вујић: Шта ти радиш пред кућу… министра Марковића?
Митровић: …Па само што сам пошо̂ у школу кад… упознах овог веома занимљивог коња и…
Коста Вујић: И шта хоћеш сад да опеваш овог занимљивог коња? А? ʼАјде, трк у школу, овај коњ не зна да напише оправдање.
  • Еп. 1.
[У кочију седа Мирјана Маринковић]
Коста Вујић: Јеси њу чеко̂?
Митровић: Јесам.
Коста Вујић: Лепа је, лепа. Напиши јој песму.
Митровић: Већ сам објавио две за њу.
Коста Вујић: Је л’ зна да се на њу односи?
Митровић: [Погледа у тле] …Не зна.
Коста Вујић: Е, глупердо.
  • Еп. 1.
Коста Вујић: Шта то радите, људи?
Прби радник: Копамо рупу.
Коста Вујић: Па видим, чему?
Први радник: Кажу да ће ту да туре споменик књазу Мијајлу.
Други радник: На коњу.
Коста Вујић: А… Где ће да јаше?
Први радник: На тамо.
Коста Вујић: …На Станбол!
[Смех]
  • Еп. 1.
Поповић: Господо матуранти, молим за вашу пажњу! Навијте своје сатове према срцу нашег Митровића.
  • Еп. 1.
[Симић иза капије стоји с бебом у наручју]
Коста Вујић: Симићу, чије ти то дете?
Симић: Није то моје. [излази испред капије] То је од једне госпође, господине професоре, ја га само чувам за надницу. Знате, морам и ја од нечега да живим.
Коста Вујић: Што ниси на часу?
Симић: Па рачунам… рачунам да ћемо садити дрворед па неће бити часа.
Коста Вујић: Па и сађење дрвећа је час.
  • Еп. 1.
Коста Вујић: Петровићу, шта каже математика?
Петровић: Ако смо садили десет стабала годишње, за три године засадили смо осам стотина седамдесет стабала, нестало је педесет и две садница, а од преосталих примило се седам стотина педесет две, што му дође око деведесет два посто ефикасности.
Стојановић: Шта ти је математика.
Поповић: Не треба да се чудите господине професоре, Мика ради на проналаску нове рачунарске машине која ће да ради на принципу његовог мозга.
Петровић: Једноставан принцип, господине професоре, као и мој мозак.
  • Еп. 1.
Петровић: За мене је још Платон рекао да… математика оштри памет.
  • Еп. 1.
Станић: Слушај овамо, министарство наше војске дало је ове пушке за гимназијалце Прве мушке. Да се што боље обучите и да сутра станете на браник своје отаџбине. И зато [узима пушку] узимај ове пушке [добаци је ученику] и полако се привикавајте на њих. [добацује пушке осталима и застане] Јер запамтите бре: Ово је Балкан!
  • Еп. 1.
Станић: Слушајте овамо, пазите на држање док будемо ишли Кнез Михајловом, немој тамо да ми се вучете као бабе неке, него да газите чврстим кораком.
  • Еп. 1.
Станић: Поручниче Мишићу, у нашој војци нема нико тако… добро око као Подринци.
Мишић: Да, чуо сам то.
  • Еп. 2.
Станић: Е… јадног ли ће војника отаџбина од тебе видети. Сад, Аустријанци преко Дунава мотре на нас и радују се. [окреће се и виче] Гледаш ли ово Швабо? Не бој се! [диже руку] Не брини, неће ти овај отети Земун. [показује на себе.] Ја ћу!
  • Еп. 2.
Коста Вујић: Слободни сте, за сада.
Продановић: Докле?
Коста Вујић: Не знам, има нешто што и ја не знам.
  • Еп. 2.
Коста Вујић: Ви сте светски човек. Знате како се у свету каже: ко није револуционаран у младости он је без срца, а ко то постане у старости он је без памети. Соколићима се у узлету не крешу крила.
  • Еп. 2.
[У штали међу коњима]
Митровић: Цвијићу, ми те оваког не знамо.
Цвијић: Овде сам оно што сам пореклом и наслеђем, тамо сам оно што треба да будем, и пореклом и наслеђем.
  • Еп. 4.
Козарац: Ових неколико шамара помоћиће вам да схватите да само рад, ред и дисциплина ће учинити од вас добре људе, да служите себи и својој отаџбини.
  • Еп. 4.
Мирјана: „Ал’ сем Ане у Мадриду и дон Педро још се слави. То је витез дивна лица, а дон Жуан при том прави.”
Митровић: Причајте госпођице. Знате ли да кад причате ваше речи нису речи, него пољупци. Ви речи љубите. Волео бих да Вас виђам госпођице.
Мирјана: А што то?
Митровић: Па можда Вам се омилим као Вашем коњу.
  • Еп. 4.
Симић: Професоре, ја ни мало пре нисам ћутао. [Осмех] Причао сам сам са собом.
[Смех]
Коста Вујић: Симићу, кад следећи пут приметиш да причаш сам са собом, реци себи: „немој да причаш с том будалом”.
  • Еп. 4.
Станић: Добар дан професоре.
Коста Вујић: Добар дан колега, да није заратило?
Станић: Богами још није.
Коста Вујић: А по чему онда та бојна опрема колега?
Станић: Још није заратило, ал’ не значи да неће. Зато сам ја и дошао овде да изведем показну вежбу пред нашим ђацима.
Коста Вујић: Овде, на Сави?
Станић: Да, да. Данас, сутра, они ће као војници стати на браник наше отаџбине. И… и то можда баш овде… на Сави. Да, Сава није плажа само за пландовање него је и граница наше земље.
  • Еп. 5.
Станић: Слушај овамо. Војник у рату може добити задатак да под пуном ратном опремом преплива реку и изврши извиђање на непријатељској територији.
Коста Вујић: Колега, то може да буде опасно.
Станић: Опасно, професоре, опасно. Опасност је моје занимање. Професоре. [окупљенима] А и ви би мало требали да се навикавате на опасност. Србија је ово… брале!
  • Еп. 5.
Коста Вујић: Продановићу, је л’ ти оно хоћеш да будеш новинар?
Продановић: Између осталог и новинар. Да, хоћу.
Коста Вујић: Е па сад си… у том положају. Хоћеш да ти цео живот прође између редакције и апсане?
Продановић: А што мислите тако, господине професоре?
Коста Вујић: Зато што ти истину не умеш да прећутиш.
  • Еп. 7.

Улоге

[уреди]

Спољашње везе

[уреди]
Преузето из „https://sr.wikiquote.org/w/index.php?title=Шешир_професора_Косте_Вујића_(ТВ_серија)&oldid=64770”