Код Хиперборејаца
Код Хиперборејаца је роман Милоша Црњанског из 1966. године.
Цитати
[уреди]Римске ноћи и дани
[уреди]- И питам се откуд та страшна лакомисленост, којом се, у младости, одлази у страну земљу? Је ли то зато, што нам се чини да је живот дуг и да има времена да се вратимо? Они, што одлазе далеко, да се тамо населе, и, тобоже, нађу срећу, чему ли се надају? Зар не осећају да је све то само једна празна радозналост људска и нека врста старог, прастарог, лудила човековог, које су запазили већ и стари Грци.
- Човек који мање живи, а више мисли, постаје све хладнији и, као неки кристал, тврђи. Постаје иреалан. Пропушта светлост и она се у њему ломи као у некој призми. А понеки песник од тога полуди.
- Могао бих и у Данској, и у Шведској, и у Норвешкој, да живим. Па и на Исланду. Свуд има добрих људи. Један други глас у мени, на то, довикује ми, да се варам. И, да среће нема ван оног места, где смо провели детињство и где смо се родили.
Вергилије код Скита
[уреди]- Једина срећа у сваком људском животу јесте: да се будућност не зна.
Monte Mario
[уреди]- Треба волети. Свет је леп, а будућност је светиња.
Tasso
[уреди]- Жена мога пријатеља ме пита: значи ли то, да ја мислим, да се једна обична жена не може волети, толико, као нека принцеза? Кажем, не значи. Кад воле — кад су голе — неке принцезе су, кажу, као судопере, а неке судопере, кажу, као принцезе. Значи само, да је она поезија Тасса, која је писана госпођици Пеперара, обичнија, него она схизофренична, која је, очигледно, писана дуцхесси. Не зато, што је дуцхесса, него зато, што је та љубав била необичнија.
Зато што се сажалио на људе
[уреди]- Понавља своју омиљену тезу о женама, да се, уосталом, никад не зна, какву жену добијамо, кад жену добијамо. Има маркиза, које у загрљају постају, краве, а има швеља, које би могле, можда да се у постељи претворе у маркизу. У лабуда.
