Uporište

Plemeniti čovek nije potčinjen svojim bogovima već je ravan bogovima ili je njegova akcija komplementarna božanskoj akciji, bijući sa bogovima-drugovima iste bitke, deleći sa njima i zlo i dobro, i zoru i sumrak, i rađanje i propast.

Uporište — Rehabilitacija strukture integralnog čoveka je knjiga Dragoša Kalajića objavljena 1971.

Citati

Za Cezara su govorili savremenici da je imao „zvezdan pogled” a što evocira svetao, beskrajni, nebeski pogled čoveka, iznad sveta, koji obuhvatajući svet — stvara svet; ta svetlost, evocira takođe i trajnu, hladnu svetlost bića koje je neumoljivo i koje je zapravo nad-ljudsko jer neosetljivo pred bolom, neuništivo pred katastrofom, nemilosrdno pred slabošću.

On traži „čudesne, zlatne tablice runa”, on svoj život saobražava primernom obliku one rune koja čoveka predstavlja u stojećem, nepomičnom stavu, širom ispruženih ruku u vis, ka Redu i svetlosti, kao deo Reda i svetlosti, stvarajući Red i zračeći svetlosti.

Nije slučajno da su hipici (kao krajnja suprotnost u odnosu na naš tip diferenciranog čoveka), upravo (nesvesno) uzeli tu istu runu, taj isti znak, za svoj znak, ali okrenut naglavačke: u toj izopačenoj poziciji, znak izražava čoveka usmerenog haosu, podzemlju i mraku.

Nekad su naše peščane plaže bile jedno od onih čistih mesta prirode gde je se najjasnije, kroz bure i bonace, plime i oseke, uočavao ritam talasa Reda. Danas talasi mora, vraćaju, izbacuju na plaže, ljudsko đubrište, delove hibridnog ambijenta čoveka, kome nema mesta u Redu.

Mišima nije hteo pokrenuti mase na obaranje vlasti, već je hteo pokrenuti savest, probuditi vrednosti čoveka, ne toliko samim govorom koliko primerom smrti, koju je sebi unapred odredio. Čin Mišima ciljao je […] ne na jedan preokret u političkom smislu, već na ispravljanje čoveka u metafizičkom smislu.

• Verodostojni evropski etno-etički entitet nije zasnovan u okviru ove istorije već zapravo prethodi istoriji, nije objekt već subjekt istorije, nije nastajao već je postojao, nije se objašnjavao već je se objavljivao, nije koncept već princip, te stoga nije ni mogao imati neki konceptualni razvoj.

• Nostalgija koju naš tip čoveka može da izražava, nije dakle usmerena onom što je prošlo već onom što je trajno, te ako se trajno povlači iz sfere društvenog u domen ličnog, iz realnog u idealno, iz stvarnog u moguće, to znači da i nostalgija trajnog, budeći vrednosti i mogućnosti čoveka, evocira u stvari vreme buduće u kome taj čovek očekuje da se mogućnosti izraze, vrednosti zagospodare. To je nostalgija budućnosti.

• Rešenje sekundarnih problema, ne može rešiti primarne probleme, revolucionisanje posledica ne može otkloniti uzroke a na planu ljudskog fenomena, razvoj parcijalnog ne može dosegnuti ono što je u idealnom smislu integralno. Ne govori se dakle o nephodnosti stvaranja novih uslova ili okolnosti za ovog slabog i prepolovljenog čoveka već o stvaranju odnosno rehabilitovanju snažnog i integralnog čoveka za ove uslove ili okolnosti koji će u toj realizaciji izgubiti svaku moć uslovljavanja. Ne treba tražiti idealni model za mogućnosti života ovog čoveka danas, u sferama izvan odnosno ispod čoveka, već u sferama iznad ovog čoveka, u onom što je on bio ili što virtualno jeste, kroz jednu projekciju koja prvo idealno a potom i praktično treba da osvetli originalni i iznevereni, podbačen i izdat model integralnosti: humanitas.

• Plemeniti čovek nije potčinjen svojim bogovima već je ravan bogovima ili je njegova akcija komplementarna božanskoj akciji, bijući sa bogovima-drugovima iste bitke, deleći sa njima i zlo i dobro, i zoru i sumrak, i rađanje i propast.

• Humanitas, kao izraz u okviru porodice plemenitih ljudi, nije ideologija, moral ili vera, već stil života.

• Čovek i humanitas, odnosno čovek i plemenitost, u indoevropskoj civilizaciji nisu dva autonomna već jedan jedinstveni entitet: čovek, ili je plemenit ili nije čovek, te u školi humanitas, obrazovanje ima funkciju samo u smislu buđenja, razvijana i podržavanja vrednosti koje čovek virtualno već ima: umesto para vernik — nevernik, ovde se obrazuje par čovek ili izdajnik.

• Naime, u indoevropskoj religioznosti, Sunce je samo simbol principa unutrašnje svetlosti čoveka. Obožavanje Sunca jeste materijalni ritual koji evocira viši smisao, odnosno ideju principa svetlosti imanentnog čoveku. Otuda u indoevropskoj religioznosti prisustvo ideja nepomračne, večne svetlosti, jer ostale religije, koncentrisane na obožavanje jednog pukog fizičkog entiteta, sadrže ideju o promenljivosti i pomračljivosti sunčane svetlosti koja se osniva upravo na evidenciji zore i sumraka, dana i noći.

• Evropski čovek, licem ili pogledom usmeren Suncu, jeste u stvari usmeren svom unutrašnjem principu svetlosti.

• U idealnom smislu, čovek humanitas je u samoj istini, odnosno, on sam je manifestacija istine te se problem traganja za istinom tu postavlja u terminima buđenja i razvijanja imanentne, božanske prirode samog bića čoveka. Očigledno je da se ovde ima u vidu apsolutna a ne relativna istina, odnosno istina bića a ne duha. Pošto je apsolutna istina primarna i superiorna, ona je samim tim potpuna i trajna, te se na planu ljudskog osvedočenja ona manifestuje kroz manifestaciju celovitosti čoveka humanitas koja izražava sklad, lepotu i hijerarhiju celovitosti najviše prirode odnosno Reda. Otuda etičko načelo fides ili vernosti, podrazumeva vernost samom sebi, odnosno sopstvenoj prirodi ili istini.

• Zakon čoveka humanitas nije zakon koga čovek treba da se pridržava, već zakon koji čovek treba da podržava upravo kroz vernost samom sebi.

• Pojava pisanih zakona u istoriji Evrope, označava degeneraciju ili raspadanje originalnog etničkog corpusa, premda su oni prvobitno imali prevashodno vaspitnu ulogu, podržavajući one ljude koji nisu bili u stanju da iz sebe izraze zakon, odnosno etički oblik. Razvoj proseca degeneracije, imao je kao posledicu, i represivni karakter „pisanih zakona” a fides ili vernost, time su izgubili originalno značenje da bi u novim okolnostima izražavali ne podvrgavanje svega samom sebi već podvrgavanje čoveka drugim ili različitim entitetima.

• Zakletva, za čoveka humanitas, za plemenitog čoveka je upravo jedan religiozni čin, odnosno čin u kome se manifestuje božanska priroda takvog čoveka ili povezanost čoveka i bogova te zato Rimljani grade hram fides uz hram najvišeg boga, Jupitera. Zato se u zakletvi poziva božanstvo kao svedok te se i danas kaže: „tako mi Boga”, a što u originalnom smislu znači: tako mi sebe. Ono što je rečeno, čini se ne iz straha od božje kazne, „ne iz straha da bi se u protivnom izazvao bes bogova, jer taj strah ne postoji, već radi poštovanja pravde i vernosti”, odnosno radi poštovanja samog sebe (Ciceron).

• Izraz „svi putevi vode u Rim”, odnosno u središte sveta i grad-simbol apoteoze večne svetlosti, na planu fizičke pojavnosti, projektuje predstavu geometrijske strukture Reda.

• Za Cezara su govorili savremenici da je imao „zvezdan pogled” a što evocira svetao, beskrajni, nebeski pogled čoveka, iznad sveta, koji obuhvatajući svet — stvara svet; ta svetlost, evocira takođe i trajnu, hladnu svetlost bića koje je neumoljivo i koje je zapravo nad-ljudsko jer neosetljivo pred bolom, neuništivo pred katastrofom, nemilosrdno pred slabošću.

• On traži „čudesne, zlatne tablice runa”, on svoj život saobražava primernom obliku one rune koja čoveka predstavlja u stojećem, nepomičnom stavu, širom ispruženih ruku u vis, ka Redu i svetlosti, kao deo Reda i svetlosti, stvarajući Red i zračeći svetlosti. Nije slučajno da su hipici (kao krajnja suprotnost u odnosu na naš tip diferenciranog čoveka), upravo (nesvesno) uzeli tu istu runu, taj isti znak, za svoj znak, ali okrenut naglavačke: u toj izopačenoj poziciji, znak izražava čoveka usmerenog haosu, podzemlju i mraku.

• […] takođe je važno uočiti da je termin „lice”, u indoevropskim idiomima prvobitno označavao strukturu celokupnog tela pošto je „lice” (latinski: facies) poticao od „činim” (latinski: facio) a što još bolje osvetljava vezu između „ličnosti” i onog što čovek jeste u najeminentnijem i najvišem smislu.

• Priroda, sa svoje strane, premda zatrovana i uništena, daje nam jedan pouzdani znak koji govori dovoljno jasno o čudovišnosti sveta: najnovije tehnološke materijale, priroda ne usvaja u svoje procese i cikluse već ih odbija kao strana tela koja se ukazuju, u svoj neopisivoj nakaznosti, poslednjim kupačima na kraju ove sezone bez sunca, zaklonjenog teškim oblacima mračnog doba. Nekad su naše peščane plaže bile jedno od onih čistih mesta prirode gde je se najjasnije, kroz bure i bonace, plime i oseke, uočavao ritam talasa Reda. Danas talasi mora, vraćaju, izbacuju na plaže, ljudsko đubrište, delove hibridnog ambijenta čoveka, kome nema mesta u Redu.

• Idiotizam „javnog mnjenja” video je u govoru Mišima pokušaj harangiranja i vojnog puča, a u samoubistvu gest očajanja zbog neuspeha pobune. Takvo objašnjenje tačno označava upravo otuđenost ljudi od Tradicije. Na fotografiji koja nam pokazuje Mišima kako drži oproštajni govor, može se primetiti da Mišima oko čela nosi onaj zavoj koji, po japanskoj tradiciji, označava i kvalifikuje kamikaze, one koji su već izabrali smrt umesto života. Mišima nije hteo pokrenuti mase na obaranje vlasti, već je hteo pokrenuti savest, probuditi vrednosti čoveka, ne toliko samim govorom koliko primerom smrti, koju je sebi unapred odredio. Čin Mišima ciljao je, zar je to potrebno reći, ne na jedan preokret u političkom smislu, već na ispravljanje čoveka u metafizičkom smislu. Cilj čina Mišime nije dakle u revoluciji okolnosti, već u revoluciji, zvezdanoj revoluciji čoveka.

• Samoubistvo samuraja nije znak slabosti, već znak snage; time se izražava ne razočaranje ljudima, već uverenje da ovo vreme ima više potrebe za primerima nego za ljudima. Samoubistvo samuraja nije trijumf smrti nad životom, već trijumf života nad smrću, te život, određen principom svoje tradicije, i smrti nalaže oblik tradicije, odnosno dugotrajni, bolni ritual. Samoubistvo samuraja ne proizlazi iz praznine, već iz celovitosti čoveka.