Smak sveta

Smak sveta je knjiga Dragoša Kalajića objavljena 1979. godine.

Citati

Čitajući ponovo te tekstove, koji su bili pisani neposredno, a ponekad i diktirani, slovoslagačima, otkrio sam da poseduju zajednički činilac, jedinstvenu boju, boju sumraka Zapada. Tako sam u toj lektiri, vadeći izraze i pojmove za rečnik, naišao na reč lepog, ženskog roda: „dekadencija”. Stajala je u rečenici koja je poredila modernu sa rimskom dekadencijom. Za trenutak sam odložio tekst i, zagledan u noć iznad Beograda, pomislio kako protagonisti rimske dekadencije nisu bili svesni činjenice da proživljavaju kraj svoje imperije.

Heroj je figura Reda, koja stupa u borbu sa snagama Haosa kada su sva druga sredstva odbrane iscrpljena ili slomljena. Ipak, unutar svog poretka ili zajednice heroj je iznimna pojava, zapravo element nereda, jer ne priznaje pravila života većine.

[…] u dobima najveće dekadencije i katastrofe čoveku uvek ostaje jedan put obnove, odbijanja naloga sudbine. Ime tog puta je „herojski put” ljudske realizacije.

„Antiheroje”, kao autoportret modernog čoveka, najavljuje njegovo iščezavanje iz istorije. To iščezavanje karakteriše i opsesivna mržnja prema svakom herojskom modelu, jer pojava heroja izaziva krizu savesti, uspostavlja hijerarhije, izlaže preziru moral modernog čoveka. Za razliku od tradicionalnih zajednica, gde je i kukavica imao svoje mesto, u modernom društvu Zapada heroj je zabranjena figura. „Antiheroj” je i izraz te mržnje, te zabrane. Istina, može se primetiti da je „antiheroj” stvoren kao oblik protesta protiv figure lažnog heroja, svojstvene romantičarskoj i patriotskoj literaturi prošlog veka. Da bi se opovrgnuo „mit” lažnog heroja, najbolji je način istaći pravog heroja.

[…] za vitalne interese zajednice nije važno ko je heroj ili šta je on, odakle dolazi, kakve ga pobude vode: važno je kako on funkcioniše: važan je učinak. I u tom pogledu stvarnost potvrđuje načelo da cilj opravdava sredstvo.

Za pojavu o kojoj govorimo veoma je simptomatično da su u savremenoj leksici oznake manifestacija eksplozije postale sinonimi suvremenih vrednosti i superlativa. Tako je termin boom, kao fonetska transkripcija zvuka eksplozije, oznaka veoma širokog niza pozitivnih pojava od ekonomskog prosperiteta do uspešne prodaje nekog predmeta „civilizacije potrošnje”. Najlepše žene te civilizacije nose naziv „seks-bombe”. „Bombe” su i sva velika i neočekivana otkrića, od nauke do špijunaže. U tekućoj kritici, izrazi kao što su „eksplozija boja” ili „eksplozija zvukova” postali su već opšta mesta pohvalnog konteksta, te i jedan pokret moderne umetnosti nosi, samodopadljivo, naziv: „nuklearna umetnost”. U masovnim komunikacijama izuzetno značajni materijali nazivaju se „eksplozivnim”, a isto tako su veoma česti izrazi kao „eksplozija oduševljenja”, „eksplozija besa”, „eksplozija radosti”, premda doslovno čitanje tih izraza sugeriše negativna značenja, jer tu mogu biti u pitanju samo raspadanja oduševljenja, besa ili radosti.

[…] po kosmologijama i sam je početak univerzuma u znaku ne biblijske „Reči” ili vedskog „Zvuka”, već velikog Bang!, dakle velike eksplozije. Značenje eksplozije podrazumeva dve osnovne kategorije manifestacija. U prvom redu, u dinamičkom smislu, eksplozija označava gubitak centra, proces udaljavanja od prvobitnog jezgra. Taj proces je u znaku parabolične putanje pada u ništavilo. Potom, u organskom smislu, eksplozija označava gubitak životnog integriteta, dakle smrt. Možemo zaključiti da termin eksplozija objedinjuje gubljenje i raspadanje duhovnog jedinstva i organskog integriteta čoveka.

[…] „Naš osnovni cilj je rešenje sledećeg problema: je li čovek jedino biće u svemiru?” […] smisao tog pitanja objašnjava i individualna psihologija: takvo pitanje može postaviti samo čovek koji je mučen problemom svoje usamljenosti. I pošto ljudi prethodnih doba nisu sebi postavljali takva pitanja, jasno je ono odražava jedan veliki gubitak, gubitak sjaja bića koje je umelo da čoveka uteši i u najvećim osamljenjima. Osluškivanje glasova iz svemira još je jedan način da se ne čuju glasovi sopstvenog očajanja zbog izgubljenosti na putovima udaljavanja od „centra” ili bića.