Jovan Skerlić

Kritičar treba da ima intelektualnu nesebičnost, sposobnost da se udvoji, da pored svoga rođenoga života živi i životom dela. Za to je potrebna ne samo jaka osetljivost, umetničko osećanje lepoga, no i široka, gipka inteligencija, vazda otvorena najrazličnijim shvatanjima, sposobnost Proteja da se neprestano može menjati.

Pisac treba da bude ne u predmetu no nad predmetom, da dominira životom i svetom, da gleda ozgo, da razume i druge i drugo, da kazuje svu raznolikost drugih i raznih ljudskih duša i prikazuje bogatu skalu svih ljudskih osećanja.

Jovan Skerlić (20. avgust 1877 — 15. maj 1914) bio je srpski književnik i književni kritičar.

Citati

• Ja sam raščistio situaciju i pokazao da pismeni savremeni zdravi razumni i iskreni ljudi treba da vode literaturu. Ali sada, ja to osećam, pojavljuju se i drugi zadaci.
  • Prema sećanjima Stanislava Vinavera „Skerlić kao vrhunski sudija” Ideje 1934. Br. 3.

Jovan Dučić: Pjesme (1901)

• Osnovni ton cele poezije Dučićeve ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista je koju je Lamartin pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njima nečega fluidnog, talasavog, one karakteristične neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Verlenove Romanse bez reči. Vidite samo koje su njegove omiljene reči, one koje se svaki čas ponavljaju: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, hladan, nem, tajanstven, dubok, gluv, magla, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo pesama Dučićevih.
  

Dogmatička i impresionistička kritika (1902)

Traži se slobodan duh, bez predrasuda i bez predubeđenja, rešenost da se sve kritikuje i sve da se kaže, uverenje da je na ovom svetu samo jedna stvar suverena, a to je slobodna misao ljudska.

• Kao i svaki pisac, kritičar stavlja u svoja dela svoj lični temperamenat, i svoje shvatanje i osećanje života. Pravu vrednost jednoga dela ne treba tražiti u njegovoj saobraznosti mrtvim i proizvoljnim pravilima požutelih retorika; jedan pisac u toliko vredi u koliko je u stanju da vidi, da oseti, da dobro iznese ono što je njegovo osobeno i što ga odlikuje od drugih ljudi.
• Čim čovek kaže da je jedno delo lepo ili ružno, ili tvrdi da je jedan pisac bolji ili gori od drugoga, po sebi se razume da on ima merila prema kome to tvrdi.
  • Poglavlje III
• Da se jedno delo dobro oceni treba dobro da se razume, da se shvati osnovna ideja, da se, tako reći, prodre u suštinu njegovu. Kritičar treba da ima intelektualnu nesebičnost, sposobnost da se udvoji, da pored svoga rođenoga života živi i životom dela. Za to je potrebna ne samo jaka osetljivost, umetničko osećanje lepoga, no i široka, gipka inteligencija, vazda otvorena najrazličnijim shvatanjima, sposobnost Proteja da se neprestano može menjati. Traži se slobodan duh, bez predrasuda i bez predubeđenja, rešenost da se sve kritikuje i sve da se kaže, uverenje da je na ovom svetu samo jedna stvar suverena, a to je slobodna misao ljudska.
  • Poglavlje IV

Trenuci od Danice Marković (1905)

• Treba imati hrabrosti pa reći svu svoju misao, ne praviti se ni gori ni bolji no što je, pevati samo ono što se istinski osetilo i od čega je duša zatreptala.

Laza Kostić (Omladina i njena književnost, knjiga V: Omladinski pisci)

• Laza Kostić je čitao strane uzore ne da obogati svoj duh i proširi svoj vidik, no jedino da bi uspešnije mogao izvoditi svoje književne opsenarije, da bi mogao bacati prah u oči, izazivati divljenje kod svojih „konškolara” u Pešti, kod redovnih posetilaca više-manje književnih kavana u Novom Sadu, i kod učasnika omladinskih skupština. On čita da bi u zgodnom trenutku mogao prosuti kišu grčkih, latinskih, talijanskih, engleskih, pa čak i sanskritskih citata, zaprepastiti neverovatnim imenima svetske književnosti, služiti se rečima koje je u dokolici mogao iščeprkati samo po leksikonima.

• Njegova je deviza ne uzbuditi nego začuditi, dati neslućene veze ideja, neočekivane efekte.

• Pun je neologizama, čudnih reči, monstruoznih metafora. Kod Šekspira on nije našao onaj moćan realizam, onu intenzivnu poeziju, onu kao more duboku psihologiju, duboko poznavanje ljudskog srca i gvozdenu englesku logičnost. On je iz Šekspira uzeo jamb i neslikovan stih, ali njemu se kod njegovog „Vilija” naročito dopalo ono što je najniže i najslabije: emfaza, kalamburi, titranje rečima, sve pesnikovi ustupci vulgarnom ukusu ondašnje publike engleske.

• Silom svoga genija on je kovao nove reči, pravio novu sintaksu, stvarao svoj, osobeni srpski jezik. Obični ljudi i nedovoljno genijalni pesnici rekli bi kostur, a on će reći koštanik. U svojoj pesničkoj vrućici on će reći reči koje ni pre ni posle njega živ i pametan Srbin nije izgovorio: izniklica, neokrunka, sanci poletanci, plakajnica, pokajka, sunčanarka, pletisanka, uzdanak, bitangaš, osalka, gud, žur, sten, vir, vap, duj, kiv, podob, tez, neverad, uvojan kositres, vekotraj, likomet, skotomir, neprovar, nedrovir, sevlje, kajne, izmičar, i tako dalje, stotinama!

• Ono što spasava Maksima Crnojevića, dramu pesničke mladosti Kostićeve, što joj daje relativnu vrednost prema današnjoj jadnoj drami srpskoj, to su izvesna lirska mesta, sa poletom, sa poezijom, sa snažnim izrazom, sa tiradama, sa uspelom retorikom.

• […] Kostićeve drame, pored svih svojih fantazija, imaju nečeg mnogo literarnijega no drame, naročito istorijske, docnijih srpskih dramatičara. Ne samo da su ličnosti složenije i više, da je jezik književniji, no katkada ima i umešnosti u izvođenju scene i u zadobijanju jakih dramskih efekata. Najzad, to je prva srpska drama ispevana jambom, koji u srpskoj metrici ima nečega osobeno krepkog i energičkog.

• On je bio i ostaće samo kao pesnik, i to kao žalostan primer kako se zlo može proći sa nešto talenta a sa mnogo taštine. Za njegovu poeziju, daje se reći ono što je Hajne govorio o jednom spisu romantičara Brentana: „Rekao bi čovek da prisustvuje maskovanom balu reči i slika. Sve to huji u krasnom neredu, i mahnitost koja vlada daje stvari izvesno jedinstvo”. Ovaj još živi čovek, pred čijim se genijalnim pesmama nekada padalo na kolena, već danas pripada književnoj istoriji, i tu će biti zabeležen kao prvi naš pisac koji je počeo pisati živim jambom umesto tromog srpskog troheja, i kao jedan od osnivača umetničke drame srpske.

Milorad J. Mitrović: Književna skica (1908)

• On je napisao celu jednu Knjigu o ljubavi, ali ne kao Petrarka svoje sonete, Hajne svoju Knjigu pesama, ili Zmaj svoje Đuliće i Đuliće uveoke, kao knjigu o svojoj ljubavi, no knjigu o opštoj ljudskoj ljubavi, Ljubavi jednom rečju.

• Jedna od njegovih najboljih i najpoznatijih pesama, koja se Zmaju toliko dopadala da ju je preveo na nemački, i koja je i komponovana, jeste Bila jednom ruža jedna… U stvari, to je mala i lepa balada, dirljiva prosta drama srca u tri simetrične strofe, razvijanje jednoga opštega osećanja, i sasvim objektivno lirsko jeste ono opevanje ostavljene devojke, ostavljene za ljubav i za ruku druge.

• Balade i romanse, Knjiga o ljubavi, jesu najglavniji i najbolji deo njegova rada, i karakteristično je da veći deo te knjige sačinjavaju balade, koje su bliže epu, i da pravih romansa, koje su bliže lirici, gotovo nikako i nema.

• Mitrović […] pored svega svoga političkoga realizma, imao je puno romantičkoga u sebi (ona njegova fotografija iz zrelih godina, u bajronovskom plaštu i sa kravatom koja se leprša na vetru!) i njemu se dopadale romanse i balade, koje su bitno romantični književni rodovi.

• Njegove balade i romanse dešavaju se neznano gde, neznano kad, van vremena i van prostora, u carstvu plavih snova i čeznuća.

• Cela moderna poezija je individualistička, i ono što nas zanima kod jednoga pesnika to je njegova osobenost, njegov duh i njegova osećajnost, način kako on shvata i oseća život i prirodu, kako prima i iskazuje utiske spoljnjeg sveta. Bez individualizma, bez duboke iskrenosti i tople neposrednosti, poezija gubi svoj čar, a možda i svoju vrednost.

• Mitrović je ugladio i usavršio baladu kao niko pre njega, i, kako je niko posle nije radio, može se reći: i kao niko posle njega. Forma u tim njegovim malim spevovima vrlo je izrađena. Pesnik je uspeo da dâ konciznost svakoj pesmi, a naročito da događaj ispriča u krepkim, dovršenim stihovima, koji idu u najbolje poslove srpske versifikacije.

• Ono što se uopšte može dati baladama i romansama Mitrović je gotovo sve dao. On je ugladio i usavršio baladu i romansu u našoj književnosti i podigao je do visine do koje pre njega nije bila.

• Ima nekoliko njegovih pažljivo i sa ljubavlju rađenih, glađenih i veštački uglađenih i vrlo srećno izvedenih balada i romansa, prijatnih i melodičnih, bez kojih se neće moći zamisliti nijedna antologija poezije srpske.

Jedna književna zaraza (1909)

• G. Pandurović je jedan od boljih i originalnijih mlađih pesnika naših, i njegova knjiga je vrlo karakteristična po duševni život i književna shvatanja našega najmlađega naraštaja. I povodom te karakteristične knjige jednog darovitog mladog pesnika, povodom tog osobenog književnog slučaja koji ima opšti karakter, prilika je otvoreno progovoriti koju reč o jednoj opasnoj književnoj bolesti, koja kod nas počinje činiti mnogo zla.

• U srpskoj književnosti, u poslednje vreme, mi smo već navikli da sretamo naslove koji kao da su prepisani sa nadgrobnih spomenika, i korice koje su u crnini posmrtnih lista ili sa trnovim vencem ispod koga kaplju krvave suze. Naše najmlađe pesničko pokolenje peva pesme čiji naslovi kazuju sadržaj: Jedan plač, Rani uvelak, Tužne pesme, Tužan dan, Na groblju, Mračno je i pusto, Plač, Pogreb, Suze, Nirvana, De profundis, i gotovo nema mlađeg pesnika koji nema svoje Finale. Mi smo već pridavljeni knjiškim pesimizmom naših najmlađih pisaca, ali treba priznati da tako crnoga pesimizma još nije bilo kao što se nalazi u Posmrtnim počastima g. Sime Pandurovića.

• G. Pandurović je bezuslovan pesimist, kakvog mi do danas nismo videli, pesimist ne sa sistemom, no bez sistema, uprkos svakome sistemu.

• Život za našega pesnika nema nikakve cene. Život je za nj „bolestan i zlurad”, samo jedan glup slučaj, „jedna ružna mrlja”, jedna mrska rugoba, jedan mučan teret kojega se čovek oprašta tek u samrtnoj raci. Jedina njegova želja je leći u grob, „sa vencem snova preko mrtvih grudi”, dok vazduh miriše ne na proletnje ruže no na „dah mrtva smilja”.

• Naš pesnik ne peva više ni onaj stari „svetski bol”, koji su romantičari, „žrtve života”, tako poetizovali, onu „staru ranu od života”, koja svakoga čoveka više ili manje tišti. Bolesni i bolesnički pesimizam g. Pandurovića je iz dekadentske „poezije truleži”.

• I eto gde padosmo u čisto bezumlje! To je krajnja tačka do koje se u srpskoj književnosti doteralo u trci za originalnošću, za retkim i jakim senzacijama i neočekivanim efektima! Ali mi, obični smrtni, koji nismo u stanju kazati kao pesnik: „naš se razum žalosno koprca”, mi, normalni ljudi, banalni duhovi, neizuzetne prirode, koji sa našim „naivnim realizmom” verujemo da ima tri dimenzije i da su dva puta dva četiri, mi profana publika koja čita knjige i zbog koje se najzad i knjige ako ne pišu a ono u svakom slučaju štampaju, mi ostajemo zaprepašćeni pred tom bezumnom vizijom dvoje dragih koji se u dugim belim košuljama šetaju po ludničkom parku…

• […] g. Pandurović jako greši što u svoje stihove gomila, bez potrebe i bez mere, strane reči. U njega ima: dekor, komplot, sfera, zona, pejzaž, instinkt, region, splin, laički, perifraza, gest, higijena, apstrakcija, paraliza, epoha, hipnoza, perspektiva, avantura, kreatura, i tako dalje. Sve to može da bude vrlo učeno, ali to nije ni najmanje lepo.

• Pesnički jezik, „jezik bogova”, kako su govorili stari, ili je čist, ili nije pesnički. U suvoj prozi, gde je glavno izlaganje i dokazivanje, gde se traži razlog i istina a ne estetičko osećanje, strana reč, po potrebi, i može proći. Ali u tečnom pesničkom stilu, u harmoniji ritma i osećanja, ona dolazi kao kamen spoticanja, zaustavlja pažnju, prekida neprekidnost estetičkog uživanja i kvari književni utisak.

• Ali, ima u g. Pandurovića, pored svih čudnovatosti, vrlo originalnih, intimnih i jakih osećanja, sasvim osobeno, katkada vrlo složeno duševno stanje, vrlo ličan akcenat, nešto što se nije nalazilo ni kod jednoga od ranijih pesnika naših, niti kod onih koji danas pišu. Onda kada je jasan i kada ne pretera, u svojim lucida intervalla, g. Pandurović uspeva da baci sondu u tragičnu dubinu ljudskoga bola, kazujući ga jakim i srećno nađenim rečima koje ostaju urezane. On ima ono jasno, duboko i bolno prodiranje u stvari koje imaju u lucidnim časovima vrlo umorni ljudi ili bolesnici u teškoj groznici. Zatim g. Pandurović ima ne samo lepih stihova […], no i lepih celih pesama, koje svakako idu u najbolje proizvode naše najmlađe poezije (U prolazu juče, Sa svojima, Potres, Rezignacija).

Lažni modernizam u srpskoj književnosti (1911)

Danas se u poeziji zahteva iskrenost i spontanost.

• Kao što su stari pesnici imali licemerstvo vrline, tako g. Petković, sa dekadentima našega vremena, ima licemerstvo poroka. On je jedan od onih ljudi koji su se u doba romantizma nazivali „fatalnim ljudima”, i koje je u novije vreme Pol Verlen nazvao „prokletim pesnicima”, a Bodler „ljubimcima pakla”, čije duše su groblja kojih se i mesec plaši i po kojima se samo dugački crvi vuku. Kao i ti „zlokobnici”, g. Petković je Porok, Prokletstvo, Zlo, Fatalnost, Pakao, Kain, Sotona.

• Poezija g. Petkovića ima sve karakteristične crte koje je Gijo klinički odredio kod degenerika, u celoj „litérature des déséquilibrés”: „gorko osećanje unutrašnje anomalije i promašene sudbine”; raznorodan izraz sujete koja je iznad osrednje, manija za autobiografijom, sklonost da se ističu najsitnije crte svog dnevnog života, neprestano posmatranje samog sebe, obrtanje najmanjih stvari u čitave epopeje; voljenje „mračnih i strašnih slika”; potreba za sredstvima za razdraživanje (orgije, polna ljubav, i tako dalje); „opsesija reči”, u svoj duhovnoj nemoći i u neredu ideja.

• Naši romantičari imali su za muzu ili belu Ravijojlu vilu, koja goni oblake i natpeva se sa junacima u gori zelenoj, ili smernu Kosovku devojku, koja na bojnom polju prebira ranjenike i rida nad propalim carstvom; kod naših modernih, kod Jovana Dučića, muza je „bledo, tiho devojče što sneva”, muza g. Petkovića je „divna bludnica”, koja je svu noć orgijala, i ujutru, još polupijana i krmeljiva, piše stihove za koje bi se mogla reći ona ružna, ali tačna reč jednog pesnika: da su „povraćanja jedne pokvarene duše”.

• Cela poezija g. Petkovića nije ništa drugo do grubo jaukanje i dosadno stenjanje, nizanje u svim notama: „ah”, „oh”, „avaj”, „jao”, „kuku”, — ali on ne voli „ljude što ropću i pište”, i pošto se u svojoj knjizi sit izjadao i nakukao, proglašuje da se njega ne tiču tuđi bolovi!

• Logiku treba baciti pod noge, valja prezreti smisao reči, sparivati reči koje nikakve veze nemaju, govoriti sve što na um padne. Samo, takvih „pesnika” bilo je i pre dekadenata i simbolista, ali su im ljudi davali drugojače ime…

• Poezija g. Vladislava Petkovića je poezija ne bola duševnog no bolesti duševne, ali isto tako, ako ne i više, poezija podražavalačka, knjiška, đačka. Od Utopljenog zvona Gerharda Hauptmana, u prevodu g. Riste Odavića, Mlakih duša g. Veljka Milićevića, skrpljen je naslov: Utopljene duše. Sa g. Petkovićem se desio jedan zanimljiv slučaj: taj pesnik sa silnim pretenzijama na originalnost, pristalica teorije „retko, to je dobro”, koji sve čini samo da ne izgleda kao drugi, u stvari je jedan običan podražavalac.

• Bodler i Verlen su istinski pesnici. Verlen se u pojedinim trenucima penjao do visina velikoga pesnika i na blatavom dnu njegove duše bilo je toliko zrnevlja bisera. I „bedni Lelijan”, sav razriven duševno i telesno, u otimanjima između zatvora i bolnice, pevao je iskreno, sa iskrenošću dubokom i dirljivom, svu tu svoju duševnu i telesnu bedu. Bodler, o kome su poslednjih godina pisane čitave psihopatološke studije, po sopstvenim rečima „kultivisao je svoju histeriju sa uživanjem i užasom”, poredio svoju dušu sa grobnicom, a svoje srce sa zastrtim dobošom, na kome se dobuju posmrtni marševi, i molio Boga da mu da snagu i hrabrost da svoje srce posmatra „bez odvratnosti”. I jedan i drugi bili su dobri pesnici zato što su stvarno osećali ono što su pevali, i što su punom iskrenošću izražavali svoju dušu.

• Danas se u poeziji zahteva iskrenost i spontanost. A to je ono čega u poeziji g. Petkovića nikako nema. Njegova poezija je afektacija bolova koje on ne oseća, podražavanje pesnicima koje u stvari ne shvata, pesnička vežbanja đaka koji je naučio nešto stihova da piše. Ima u njega i Bodlera i Verlena, iz treće ili četvrte ruke, ima i naše romantike šezdesetih godina, ima Milana Rakića, Sime Pandurovića, pa čak i veselog Arman-a Dival-a.

• […] g. Petković i ostali podražavaoci nisu shvatili i primili ono što je najbolje kod Rakića: onaj visok intelektualizam njegove poezije, ono „silno zadovoljstvo osećati sve”, što nije svakome dato, moralni stoicizam kojim on odgovara na zemaljske bolove, onu kristalnu jasnost njegovog izražavanja, i najzad ono intelektualizovano, modernizovano, prečišćeno i otmeno nacionalno osećanje koje se ogleda u njegovim poslednjim pesmama.

• Ovde-onde, štaviše, nađe se kod g. Petkovića i po koji dobar stih. Samo, to je onda kada podražava. Inače, njegove, lično njegove pesničke sposobnosti su neznatne. Kakav je on kada ne podražava, koliko je malo kod njega talenta, kako su mu osećanja banalna i prozaična, a jezik siromašan i starinski, najbolje se vidi iz njegove originalne pesme Idila.

• Mladi ljudi, „oni koji dolaze”, koji u svojoj neobaveštenosti i naivnosti skloni su da u svemu što je drugače vide novo i napredno, mogu u ovoj knjizi bolje no igde videti koliko moralne i duhovne bede, koliko laži i gluposti ima u tom problematičnom modernizmu i u toj poabanoj „novoj umetnosti”.

• „Nove” i „moderne” knjige kao što su Utopljene duše gone nas da gotovo bez ikakva ograničenja primamo Tenovu odredbu: „Poezija, to je zdravlje”; one nas upućuju da cenimo iskrenost, prirodnost, čistotu, veru, polet i duhovni i duševni idealizam u poeziji: one nas mire sa našim starim i ranijim pesnicima, sa Njegošem, Zmajem, Jakšićem i Vojislavom Ilićem, i uče nas da kod njih verno volimo pravu, živu i životvornu poeziju, poeziju njihovoga života koja je u isti mah i poezija našega života, uvek mladu i uvek modernu opštečovečansku poeziju, — Poeziju jednom rečju.

Ante Starčević (1912)

• Za nas Srbe u opšte Starčević je u toliko zanimljiviji što nikada niko o nama nije toliko zla rekao koliko on. Njega više nema, ali njegovo ime i njegove ideje su ostale.
• Kada jedan Srbin pročita celoga Starčevića ne može se oteti opštem utisku da je pred njime jedan sasvim naš čovek, sa svima manama i vrlinama naše rase, koji da je živeo u Beogradu ili Novom Sadu šezdesetih godina potpuno bi oličavao ono što se u to ultra-nacionalističko doba zvalo Srbenda.
• Velika Hrvatska Anta Starčevića u stvari je isto što i Velika Srbija naših patriota. Razlika je formalna, samo u imenu.

„Pesme” Milana Rakića (1912)

• Jedna velika vrlina Rakićevih pesama je što su jasne: jedna osobina koja danas i u nas postaje sve ređa i ređa.
• Iz francuske škole, čiji je on đak, Rakić je doneo ljubav prema jasnosti, uveren u lepu reč Vovnargovu da jasnost krasi duboke misli i da kao što je logika osnov proze tako je jasnost pogodba poezije.
• Ono što pada u oči odmah u celoj njegovoj poeziji to je ne samo pesimistička no čisto budistička žica, konstatovanje sveopšte bede ljudske i prolaznosti svega na svetu, uverenje da je ceo život samo jedno jednoliko večito klaćenje šetalice od obmane do razočaranja, da je ceo naš opstanak samo postupno krhanje lomnih iluzija naših pod maljem grube stvarnosti, i da je smrt jedini mir i jedina uteha umorenima i izubijanima od života.

Dve ženske knjige: Isidora Sekulić, „Saputnici”; Milica Janković (L. Mihajlović), „Ispovesti” (1913)

Subjektivizam, lični i intimni ton u književnosti, danas je osobina žena-pisaca.

• Subjektivizam, lični i intimni ton u književnosti, danas je osobina žena-pisaca. U današnjem neliričnom i neromantičnom dobu čovek-pisac, koji je nekada toliko i tako rado pričao o sebi, dobio je neku vrstu književnog stida, postaje sve odmereniji i uzdržljiviji; dok žena-pisac govori gotovo isključivo o sebi, ispoveda se, prokazuje svoje unutrašnje tajne, razgolićuje svoju dušu.
• Jedan od pravih uslova za književni rad jeste dar za neposredno osećanje i neposredno izražavanje prirode i života. Treba biti dušom i duhom širom otvoren, prijemljiv kao fotografska ploča, primati odmah i neposredno odgovarati na spoljne utiske. Veliki pisci imaju uvek tu neposrednu viziju stvari, oni gledaju svet očima i osećaju ga dušom, bez posredništva mozga. Ljudi koji su se mnogim čitanjima i umovanjima intelektualizovali, gube dragocenu moć neposrednog posmatranja.
• Negde je izlaganje tako mutno i zamršeno, da se ne vidi što se želelo reći; negde se za ljubav stila promakne i štošta što nema nikakvog ljudskog smisla. Što se mene tiče, ja priznajem da Mučenje nisam razumeo, a odveć transcendentalni Krug mi izgleda s onu stranu razuma.
• Gđica Sekulić voli da se igra rečima, ona je ona Worttänzerin u njenom Rastanku, koja ume da „zapleće i raspleće” reči. Ona zloupotrebljava svoje sposobnosti stila, i gomila usiljene reči i preterane figure radi stilskog efekta. Na primer: „A njoj je svake noći nešto lupalo na prozor grančica divljeg kestena koja ne može da spava i dolazili bi tada glasovi iz provalije vremena i iz carstva prokletih duša, i govorili joj da je njihov rastanak straža na vratima velikog razočaranja i mržnje, da vatra i strasti nisu više bogovi i da obuče crnu somotsku haljinu nelepih pametnih devojaka, i uvene u njoj kao što se suši biljka u crnoj vazi koja svetlost ne propušta”.
• Pisac treba da bude ne u predmetu no nad predmetom, da dominira životom i svetom, da gleda ozgo, da razume i druge i drugo, da kazuje svu raznolikost drugih i raznih ljudskih duša i prikazuje bogatu skalu svih ljudskih osećanja.

Citati o Skerliću

• Između svih tih naših krupnih ljudi, ja ne znam ni jednoga pored kojega, sve u svemu uzevši, Skerlić ne bi mogao stati kao potpuno ravan. I po osobinama moralnim, i po osobinama umnim i po aktivnosti, on je bio jedan od retkih ljudi novoga Srpstva. Ja koji ga poznajem dvadeset godina, koji sam ga gledao kako se razvija kao đak, čovek, pisac, javni radnik, svedočim pred svojim narodom — a moje će svedočanstvo potvrditi ogroman broj ljudi čija reč važi bar kao moja — da nisam video, ponekiput pod nešto oporijom spoljašnošću, čistije srce, praviju dušu, smelijeg, neustrašivijeg borca za pravdu i istinu od njega.
  • Bogdan Popović, Jovan Skerlić (1914).

• O ocenama Skerlićevim može se diskutovati, ali je jedno izvesno, da je on danas najjača uticajem i najmarkantnija ličnost u našoj književnosti.
  • Reči Sime Pandurovića prema sećanjima Bogdana Popovića, Jovan Skerlić (1914).

• Ne, oblaci smrti pokrili te nisu,
  U rukama tvojim jošte zublje gore!
  Mi vidimo jasno gde se svake zore
  U lepoti rađaš na dalekom visu.
  • Aleksa Šantić, Naš apostol (1914), strofa 1.

• Ma koliko da je književno delo i značenje Skerlićevo, za naš naraštaj on je u prvom redu bio i ostao simvol oslobođenja, koje je iskupljeno, i ujedinjenja na kom valja raditi.
  • Ivo Andrić, O Skerliću (1924) [1]