Mati

Prvo izdanje u Sjedinjenim Državama (1907)

Mati (1906) je roman ruskog književnika Maksima Gorkog.

Citati

Pravi ljudi su samo oni koji ruše lance sa ljudskog uma.

Kad će postojati takve majke koje će svoju decu i u smrt slati sa radošću?

Pretvorili su ljude u oružje, u batine, u kamenje, i kažu: „To je država!”

Seljaka ne interesuje kako je nastala zemlja, već kako se našla u pojedinim rukama, kako su je gospoda izvukla ispod nogu naroda. Da li ona stoji, ili se kreće, to nije važno: ako hoćeš, obesi je i o uže, samo neka daje da se jede; ako hoćeš, ukucaj je ekserom o nebo, samo neka hrani ljude!

Mi ne smemo nikad zaboraviti da se naš zadatak ne sastoji u malim dobicima, nego u potpunoj pobedi.

Morem krvi nećete ugasiti istinu…

• Sve hoću da te pitam — reče ona tiho — šta to stalno čitaš?
  On sklopi knjigu.
  — Sedi, majko…
  […] Ne gledajući je, poluglasno i zbog nečeg vrlo oštro, Pavle poče:
  — Ja čitam zabranjene knjige. Zabranjene su zato što iznose istinu o našem radničkom životu… One se štampaju krišom, tajno, i ako ih pronađu kod mene, strpaće me u tamnicu, zato što hoću da saznam istinu. Razumeš li? […]
  – Pa zašto to radiš, Paša? — upita ona.
  On podiže glavu, pogleda je, i tiho, mirno odgovori:
  — Hoću da znam istinu.
  • Prvi deo, glava 4.

• […] nemoj da razgovaraš s ljudima neoprezno! Ljudi se treba plašiti jer mrze jedni druge! Žive od gramzivosti, žive od zavisti. Svi su skloni da čine zlo. Čim počneš da ih razobličavaš i da ih osuđuješ, omrznuće te, upropastiće te!
  Sin je stajao na vratima slušajući tužne reči, i kad majka završi, reče joj smešeći se:
  — Ljudi su loši, zaista. Ali kada sam saznao da na svetu postoji istina, ljudi su postali bolji! […] Ne znam ni sam kako se to desilo! Od detinjstva sam se svakog plašio, a kad sam poodrastao, počeo sam da mrzim, neke zbog podlosti, neke ni sam ne znam zašto, tek onako! A sada na svakog gledam drugačije, kao da svakog žalim, šta li? Ne mogu da shvatim, ali kad saznah da nisu svi ljudi krivi zbog svoje prljavštine, moje srce je omekšalo.
  • Prvi deo, glava 4.

• Zbog straha svi mi propadamo! A oni koji nam zapovedaju koriste naš strah i još više nas zastrašuju.
  • Prvi deo, glava 5.

• Mi smo ti koji podižemo crkve i fabrike, kujemo lance i novac, mi smo ona živa snaga koja ishranjuje i zabavlja ljude od pelena pa do groba…
  — Eto! — povika Ribin.
  — Mi smo uvek i vazdan prvi da radu, a na poslednjem mestu u životu. Ko se brine o nama? Ko nam želi dobro? Ko nas smatra ljudima? Niko!
  • Prvi deo, glava 12.

• Mi nećemo izboriti bolju sudbinu dok ne osetimo da smo drugovi, da smo porodica drugova čvrsto povezana jednom željom — željom da se bori za svoja prava.
  • Prvi deo, glava 12.

• Vreme je, drugovi, da shvatimo da nam niko ne može pomoći ako sami sebi ne pomognemo. Jedan za sve, svi za jednog — to treba da nam je zakon ako želimo da savladamo neprijatelja!
  • Prvi deo, glava 12.

• Ti dobro govoriš, ali ne prodireš u srce — eto! Treba u srce, u njegovu dubinu ubaciti iskru. Nećeš pridobiti ljude razumom, nije to obuća za njih — tanka je, uzana!
  Sizov je govorio majci:
  — Vreme je Nilovna, da mi starci odemo na groblje! Dolaze novi ljudi. Kako smo mi živeli? Puzili smo na kolenima i stalno se klanjali do zemlje. A sada, ljudi su se ili opametili, ili se još gore varaju, tek kao sa sebi ravnim…
  • Prvi deo, glava 13.

• Učim se da čitam! — reče ona zajecavši.
  — Četrdeset mi je godina, a ja tek počinjem učiti slova…
  — Ne treba plakati! — nežno i tiho reče Hohol. — Vi niste mogli živeti drugačije, pa eto, ipak shvatate da ste loše živeli. Ima na hiljade ljudi koji bi mogli živeti bolje od vas, a žive kao skotovi, pa se uz to hvale kako dobro žive! A šta ima lepog u tome što će čovek danas raditi i jesti, i sutra će raditi i jesti, i celog svog života — raditi i jesti? U međuvremenu će dobiti decu, u početku će se zabavljati sa njima, a kad i oni počnu mnogo da jedu, ljutiće se, grdiće ih — požurite, žderonje, da porastete, vreme je da radite! I hteo bi da od svoje dece stvori domaću stoku, ali oni počinju da rade za svoj stomak, i ponovo tegle život — kao lopov raskvašenu liku! Pravi ljudi su samo oni koji ruše lance sa ljudskog uma.
  • Prvi deo, glava 17.

• Za sve je potreban novac! — poče on svojim teškim glasom. — Besplatno se ne možeš ni roditi ni umreti — eto. I brošure i leci koštaju. Znaš li ti otkud stiže novac za te brošure?
  — Ne znam — reče mati tiho, predosećajući nešto opasno.
  — Tako. I ja ne znam. Zatim – ko sastavlja te brošure?
  — Učeni ljudi…
  — Gospoda! — reče Ribin […] — Prema tome, gospoda prave brošure, ona ih šire. A u tim brošurama piše se protiv gospode. Pa reci mi sada kakvu oni korist imaju od toga da troše novac na to da bi podigli narod protiv sebe, a?
  […]
  — Ne gledaš, mati, kuda treba, gledaj malo dalje! — reče Ribin spustivši glavu. — Oni koji su nam bliže prišli, oni, možda, i sami ništa ne znaju. Oni veruju da tako treba. A možda su iza njih drugi, oni koji gledaju samo na korist? Neće čovek tek onako raditi protiv sebe…
  • Prvi deo, glava 18.

• […] mi moramo najpre da naoružamo glavu, pa tek onda ruke.
  • Prvi deo, glava 20.

• Ona je već mnogo razumevala od onoga što su oni govorili o životu, osećala je da su oni otkrili pravi izvor ljudske nesreće, i navikla je da odobrava njihova mišljenja. Ali u dubini duše nije verovala da oni mogu preurediti život na svoj način, niti da će imati dosta snage da privuku svom ognjištu sav radnički svet. Svak hoće da bude danas sit, niko neće da odloži svoj ručak, čak ni za sutra, ako ga može pojesti sada. Mali je broj onih koji će krenuti tim dalekim i teškim putem, malo ih je koji će na kraju tog puta ugledati bajno carstvo ljudskog bratstva.
  • Prvi deo, glava 21.

• Vidite li: ako se u hranu deteta unosi pomalo bakra, to će sprečiti rast njegovih kostiju i ono će postati patuljak, a ako se čovek truje zlatom, njegova duša će postati sitna, umrtvljena i bezbojna, sasvim kao gumena lopta od pet kopjejaka…
  • Prvi deo, glava 23.

• Kad će postojati takve majke koje će svoju decu i u smrt slati sa radošću?
  • Prvi deo, glava 23.

• Voli žena da plače: od tuge plače, od radosti plače!
  • Prvi deo, glava 23.

• Pred ljudima je još mnogo nesreća, još mnogo će krvi iscediti iz njih, ali sve to, sva nesreća i moja krv, sve je to mala cena za ono što već imam u svojim grudima, u svom mozgu… Ja sam već bogat, kao zvezda sa zracima, ja ću sve podneti, sve ću pretrpeti, jer u meni živi radost koju niko i ništa i nikada neće uništiti. U toj radosti je snaga!
  • Prvi deo, glava 23.

• Treba uništiti onog ko ometa tok života, ko prodaje ljude za novac da bi tim novcem kupio sebi mir ili poštovanje. Ako na putu čestitih ljudi stoji Juda i čeka da ih izda, ja ću i sam postati Juda, ako ga ne uništim! Ja nemam prava? A zar oni, naši gospodari, imaju prava da drže vojnike i dželate, javne kuće i tamnice, robiju i sve ono pogano što im obezbeđuje miran lagodan život? Ponekad, šta da radim, moram uzeti u ruke njihov štap. Uzeću ga, neću odbiti. Oni ubijaju naše ljude na desetine i stotine, i to mi daje pravo da podignem ruku i da je spustim na jednu od neprijateljskih glava, na neprijatelja koji mi je najbliže prišao i koji je najštetniji po moj životni posao. Takav je život. Protiv takvog se borim, takav život neću.
  • Prvi deo, glava 24.

• Da bi čovek napredovao na svom putu, mora se boriti i protiv sebe. Treba umeti dati sve od sebe, svoje srce. Dati svoj život, umreti za ideju — to je prosto! Daj više od toga, daj i ono što ti je draže od života, to daj, onda će i ono što ti je najdraže — tvoja istina — izvanredno porasti.
  • Prvi deo, glava 24.

• […] doći će vreme kad će ljudi uživati jedan u drugom, kad će svaki čovek stajati pred svakim drugim kao zvezda. Zemljom će se kretati slobodni ljudi, veliki u toj svojoj slobodi, svi će ići otvorenog srca, sva srca biće oslobođena osećanja zavisti, niko neće biti pakostan. Onda će biti ne samo život nego služenje čoveku, čovekov lik će se visoko uzdići; slobodnom čoveku je svaka visina dostupna! Ljudi će živeti u istini i slobodi zbog lepote, i najboljima će se smatrati oni koji svojim srcem budu široko zagrlili svet, koji ga budu duboko zavoleli; najslobodniji biće i najbolji — u njima je najviše lepote! Ljudi u takvom životu biće veliki…
  • Prvi deo, glava 24.

• Vidiš li kako se ljudi postavljaju jedan prema drugom? Nećeš, a udaraš. I to koga? Takvog istog bespravnog čoveka. On je još nesrećniji od tebe jer je glup. Policija, žandarmi, špijuni — sve su to naši neprijatelji — a svi su ljudi kao i mi, i njima sišu krv, i njih ne smatraju za ljude. Sve je isto! A eto, staviše ljude jedne protiv drugih, zaslepiše ih glupošću i strahom, vezaše im i noge i ruke, pridaviše ih, i sišu ih, guše, i s jednima udaraju druge. Pretvorili su ljude u oružje, u batine, u kamenje, i kažu: „To je država!”
  • Prvi deo, glava 24.

• Majko, to je — zločin! Najgnusnije ubistvo miliona ljudi, ubistvo duša… Razumeš li — ubijaju dušu. Vidiš kakva je razlika između nas i njih: čovek je udario, i sad mu je neprijatno, stidi se, boli ga. A što je glavno, gadi se toga! A oni ubijaju na hiljade, mirno, bez žalosti, a da im ne zadrhti srce, ubijaju iz zadovoljstva! I ubijaju sve i svakog samo zbog toga da bi sačuvali srebro, zlato, ništavan novac, sve to smeće koje im daje vlast nad ljudima. Zamisli samo: ljudi ne štite sebe braneći se ubijanjem naroda, unakazujući ljudske duše; oni to ne rade sebe radi, već radi svoje imovine. Ne štite oni sebe iznutra, već spolja…
  • Prvi deo, glava 24.

• „Geologija” — šta je to?
  Pavle mu objasni.
  — Nama to nije potrebno! […]
  Ribin glasno uzdahnu i primeti:
  — Seljaka ne interesuje kako je nastala zemlja, već kako se našla u pojedinim rukama, kako su je gospoda izvukla ispod nogu naroda. Da li ona stoji, ili se kreće, to nije važno: ako hoćeš, obesi je i o uže, samo neka daje da se jede; ako hoćeš, ukucaj je ekserom o nebo, samo neka hrani ljude!
  • Prvi deo, glava 25.

• Seljak sigurnije stoji na nogama! […] On oseća ispod sebe zemlju, mada je nema, ali on oseća da je zemlja. A fabrički radnik je kao ptica: nema otadžbine; nema svog doma, danas je ovde, sutra je tamo. Njega i žena ne vezuje za jedno mesto, čim što – zbogom draga, vile ti u rebra! I ide da traži gde je bolje. A seljak bi hteo da poboljša sve oko sebe ne napuštajući svoje mesto.
  • Prvi deo, glava 25.

• Naš cilj je daleko, a trnoviti venci — blizu! Onaj ko ne veruje u snagu naše istine, ko nema hrabrosti da je do smrti štiti, ko ne veruje u sebe i plaši se muka — neka se udalji!
  • Prvi deo, glava 27.

• I tek kad joj reče: „Sama si kriva, majko, što nisi umela da naučiš sina da poštuje boga i cara…”, ona mu, stojeći kraj vrata i ne gledajući u njega, odgovori nekim prigušenim glasom:
  — Da, naše sudije su deca. Ona će nam po pravdi suditi što ih napuštamo na takvom putu.
  — Šta? — viknu oficir. — Glasnije!
  — Pa kažem: sudije su deca! — ponovi ona uzdišući.
  • Drugi deo, glava 1.

• Čovekovim željama nema kraja, njegova snaga je neiscrpna. Međutim, svet još uvek vrlo sporo stiče duhovna bogatstva jer, u želji da se oslobodi zavisnosti, sada je svako prinuđen da stiče novac a ne znanje. A kad ljudi unište pohlepnost, kad se oslobode ropstva prinudnog rada…
  • Drugi deo, glava 8.

• Nesreća je u tome što je na zemlji malo slobodnih ljudi!
  • Drugi deo, glava 8.

• Ima slučajeva da nepismen više razume nego onaj pismen, naročito ako je taj pismeni sit.
  • Drugi deo, glava 18.

• Porodični život umanjuje energiju jednog revolucionara, uvek je umanjuje! Deca, neobezbeđenost, potreba da se mnogo radi zbog hleba… A revolucionar mora stalno da razvija svoju energiju, da je produbljuje, proširuje. To traži naše vreme: mi uvek moramo da budemo ispred svih, jer smo mi radnici pozvani na osnovu istorije da srušimo stari svet i da stvorimo nov život. A ako zaostanemo, podležući zamoru, ili ako se zadovoljimo mogućnošću da bismo u bliskoj budućnosti mogli izvojevati nešto sitno — onda to ne valja, to je gotovo izdaja naše stvari. Nema nikog s kim bismo mogli ići uporedo a da ne okrnjimo našu veru, i mi ne smemo nikad zaboraviti da se naš zadatak ne sastoji u malim dobicima, nego u potpunoj pobedi.
  • Drugi deo, glava 22.

• Mlado srce je uvek bliže istini…
  • Drugi deo, glava 24.

• Mi kažemo da je protivljudsko ono društvo koje vidi u čoveku samo oruđe za svoje bogaćenje, ono nam je tuđe, mi se ne možemo pomiriti s njegovim dvoličnim i lažnim moralom; cinizam i surovost njegovih odnosa prema ličnosti nama su mrski, mi ćemo se boriti protiv svih oblika fizičkog i moralnog porobljavanja čoveka od strane takvog društva, protiv svih sistema razdvajanja ljudi radi koristoljublja.
  • Drugi deo, glava 25.

• Pred vama su dve stranke, od kojih se jedna žali: on me je opljačkao i potpuno uništio! A druga odgovara: imam pravo da pljačkam i da uništavam jer imam pušku…
  • Drugi deo, glava 26.

• […] idu deca širom sveta, sva deca, odasvud, ka jednom cilju! Idu najbolja srca, ljudi čestitog uma, neumorno napadaju na sve što je zlo, idu i snažnim nogama gaze laž. Mladi, zdravi, oni unose svoju nesavladivu snagu samo radi jednog cilja, radi pravičnosti. Idu da bi pobedili svu ljudsku bedu, podigli su se da unište celokupnu nesreću na zemlji, idu da savladaju sve što je ružno, i savladaće! Zapalićemo novo sunce, govorio mi je jedan, i oni će zapaliti! Sjedinićemo sva razorena srca u jedno — i sjediniće!
  • Drugi deo, glava 28.

• Deca koja idu putem istine i razuma, i sve zaodevaju novim nebesima, osvetljavaju sve nesagorivim plamenom, ta deca svuda donose ljubav, iz dubine duše svoje. Stvara se nov život, u vatrenoj ljubavi dece prema celom svetu. I ko može da ugasi tu ljubav, ko? Koja je sila veća od ove, ko je može savladati? Nju je rodila zemlja, i sav život hoće njenu pobedu — sav život!
  • Drugi deo, glava 28.

• Kako je lepo kad čovek zna da u životu već ima svetlosti za sve ljude i da će doći vreme kad će je oni videti, zagrliti je svom dušom!
  • Drugi deo, glava 28.

• Morem krvi nećete ugasiti istinu… […] Samo ćete povećati mržnju, bezumnici! Ona će na vas pasti!
  • Drugi deo, glava 29.