Masijela Luša
Masijela Luša (rođena 23. oktobra 1985) je američko—albanska glumica, autorka i humanitarka.
Citati
[uredi]- „Na kraju krajeva, svi tražimo svoj dom, to jedino mesto gde pripadamo”.[1]
- „Ako ne mogu da ponudim neko olakšanje našem svetu, ako ne mogu da inspirišem našu generaciju da mi se pridruži, onda se osećam kao potpuno gubljenje prostora. Ovaj stalni strah od osećaja nebitnosti u našem društvu bio je katalizator svih mojih napora i strasti otkako znam za sebe”.[1]
- „Želela bih da moje knjige budu sredstvo za oslobađanje dece od očekivanja poezije, jer bi trebalo da oslobode dete za samoizražavanje i istraživanje”.[1]
- „Mnogo puta se zaljubljujemo zauvek, i mnogo puta umiremo”.[1]
- „Dok neke majke pevaju uspavanke svojoj deci, moja majka mi je čitala poeziju. I do danas, svoja najjača i najintenzivnija osećanja povezujem sa lirskim rečima na stranici”.[1]
- „Iako sam bila smirena kao dete, imala sam taj nemir oko sebe — tu potrebu i glad da stvorim svoj svet. Poezija je ispunjavala tu prazninu, a njene reči su hranile tu vitalnu potrebu za vlasništvom”.[1]
- „Imamo tako ograničen broj sati na ovoj planeti i jednostavno nema opravdanja za svakodnevni, predvidljiv život”.[1]
- „Poezija je lirska insinuacija. Često, njena melodijska suptilnost ljubi podsvest”.[1]
- „To je predstava koja stalno daje. Svake večeri nudi nešto društvu i ponudila je nešto svakome od nas. Okupila nas je sve za ceo život”.[1]
- „Naša priroda kao osetljivih bića je previše složena da bismo je razložili, preispitali i preoblikovali u pesmi”.[1]
- „Tragamo za istinom kao pesnici, senzualisti, dualnost, ograničeno ludilo. Radimo u svojoj muzi, urezujući azbuke iskustva u svoja srca”.[1]
- „Kada se gluma obavlja čistim srcem, ona je potpuno nesebična profesija”.[1]
- „Osećam da je naša suštinska dužnost kao humanog društva, iznad svake nematerijalne odgovornosti, da ulažemo u potencijal, strast i samopouzdanje dece našeg sveta”.[1]
- „Jedina želja moje majke bila je da započne život u Americi, jer je Amerika bila kolevka svakog obećanja i prilike”.[1]
- „Iznajmljujemo prostor koji zovemo Zemlja, pa bismo mogli jednostavno da ga iskoristimo”.[1]
- „Svako od nas teži da bude bolja osoba i ako treba da doprinesem nečim od sebe, to bi bilo saosećanje”.[1]
- „Mnogo bih radije sedela, zamagljena nepažnjom, i proučavala atmosferu, tišinu i ples između ljudi, ali često mi se ta privilegija ne nudi. Nužda za izolacijom i težnja za popularnošću jedina je kontradikcija koju nalazim u tome što sam pisac i glumica”.[1]
- „Gluma nije uzvišena predstava, ona je jednostavno izvor transparentnog postajanja. Gluma, smatram, je umetnost izbacivanja na površinu svake sirove i iskrene emocije. U trenutku kada glumac počne da se pretvara, zauvek gubi publiku”.[1]
- „Uvek moram da učinim više da bih doprinela društvu”.[1]
- „Moje dečje knjige su napisane na uverenju da svako dete ima talenat i strast. Svaka priča se odvija u avanturi negovanja tog samopouzdanja sve dok strast ne procveta”.[1]
- „Moja mama pravi ovu neverovatnu malu užinu o kojoj i danas razmišljam. To je pita hleb umotana u otopljeni puter, feta sir i krastavce. To je za mene i dalje raj. To je moje detinjstvo”.[1]
- „To je, ipak, najbolji deo glumačkog posla. Jedan od nagrađujućih aspekata je to što zapravo putujete u delove sveta u koje ne bi nužno otišli ne samo zato što su tako udaljeni, već čak i izvan metropolitanskih područja. Nalazite se u šumi”.[1]
- „Mislim da u poeziji nema toliko pravila kojih se apsolutno morate pridržavati, u zavisnosti od vašeg stila poezije”.[1]
- „Osećam da je moja poezija doprinela kroz sve ove jezike koje sam morala da naučim pre nego što sam počela da pišem engleski”.[1]
