Lidija Stojkanović

Lidija Stojkanović (31. oktobar 1979) bivša je srpska fudbalerka, a sada trener u tom sportu. Trenutno vodi žensku reprezentaciju Srbije.

Citati

„Sviđa mi se rad Gvardiole, ranije u Barseloni i Bajernu, kao i sada u Mančester sitiju. Njegove ekipe prave korak napred. Takođe, Klop ima filozofiju koja mi je veoma zanimljiva. Forsira visok presing i vrlo brze tranzicije. Volim tu energiju.”

„Pokušavam da izgradim svoj stil. Smatram da je ključna stvar da trener bude ono što jeste, da veruje u svoju filozofiju i ono što radi. Verujem u ovo što radim i želim da ostanem dosledna svojoj filozofiji.”

„Nadam se da će se vremenom pogledi i kod nas promeniti. Želim da naglasim da je u Srbiji sve više mladih i perspektivnih devojaka koje žele da se bave trenerskim poslom, zato se nadam da će moj primer biti podstrek i motiv više koleginicama da veruju u sebe i svoj rad. Da se usavršavaju i edukuju, jer samo znanjem i konstantnim usavršavanjem možemo da napredujemo.”

„Ostvarili smo dobar rezultat plasmanom u A diviziju Lige nacija, iskreno utisci se još nisu slegli, uspeh je zaista veliki. Ostaje nam da se spremamo dalje, jer ono što smo postigli nije poslednja stanica, naprotiv, želimo više.”

— jun 2025.

„Ovo je individualna nagrada, ali je doživljavam kao priznanje za ženski fudbal u Srbiji. Ovaj trofej nosi poruku za sve nas – da sledimo svoje snove i verujemo u ono što radimo. Zašto da ne, da se nadamo istorijskom plasmanu na Svetsko prvenstvo. Ja i dalje pratim svoje snove. Ljubav koju imam prema ovoj igri je velika. Bez nje, tvrdoglavosti, inata i vere ne bih stajala ovde ispred vas.”

— Prilikom dodele Zlatne lopte Fudbalskog saveza Srbije za najboljeg trenera u 2025.

„Nisam čula da neko pita kako bi prošle košarkašice, odbojkšice ili rukometašice protiv muških timova. Jasno je kako bi prošle. To su odvojene sekcije, po svemu drugačije, i tako bi trebalo i da ih posmatramo, ne da ih poredimo. Ženski fudbal može mnogo toga da ponudi što ne može muški. Sada je tehnika u prvom planu. Igra je ubrzana, ali žene ne mogu da igraju toliko brzo kao muškarci, pa se više zadržavamo na tehnici. Mnogo ljudi mi je reklo da misle da je žene igraju lepši fudbal. To je stvar ličnog utiska, ali znam sigurno da ko jednom dođe na utakmicu žena taj će se vratiti drugi i treći put.”

„U to vreme gotovo svi smo se bavili nekim sportom. Za razliku od sadašnje dece, veći deo dana provodili smo napolju, a manji u kući. Konačno sam se opredelila za fudbal, nije bilo predrasuda što jedan devojčurak juri za fudbalskom loptom. Sa 14 godina postala sam prvotimka ŽFK Maksim. Počastvovana sam ovim prijemom, volim moju Bajinu Baštu. I sasvim je prirodno i logično što sam sa Zlatnom loptom došla u rodni grad da tu odsanjam deo fudbalskih snova. Mojoj fudbalskoj bajci nema kraja. Srećna sam i ponosna na zavičaj. Zlatnu loptu delim sa celim mojim timom, igračicama, čelnicima FSS bez kojih ne bi bilo ovakvih rezultata.”