Kod Hiperborejaca
Kod Hiperborejaca je roman Miloša Crnjanskog iz 1966. godine.
Citati
[uredi]Rimske noći i dani
[uredi]- I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo? Oni, što odlaze daleko, da se tamo nasele, i, tobože, nađu sreću, čemu li se nadaju? Zar ne osećaju da je sve to samo jedna prazna radoznalost ljudska i neka vrsta starog, prastarog, ludila čovekovog, koje su zapazili već i stari Grci.
- Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan. Propušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi. A poneki pesnik od toga poludi.
- Mogao bih i u Danskoj, i u Švedskoj, i u Norveškoj, da živim. Pa i na Islandu. Svud ima dobrih ljudi. Jedan drugi glas u meni, na to, dovikuje mi, da se varam. I, da sreće nema van onog mesta, gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili.
Vergilije kod Skita
[uredi]- Jedina sreća u svakom ljudskom životu jeste: da se budućnost ne zna.
Monte Mario
[uredi]- Treba voleti. Svet je lep, a budućnost je svetinja.
Tasso
[uredi]- Žena moga prijatelja me pita: znači li to, da ja mislim, da se jedna obična žena ne može voleti, toliko, kao neka princeza? Kažem, ne znači. Kad vole — kad su gole — neke princeze su, kažu, kao sudopere, a neke sudopere, kažu, kao princeze. Znači samo, da je ona poezija Tassa, koja je pisana gospođici Peperara, običnija, nego ona shizofrenična, koja je, očigledno, pisana duchessi. Ne zato, što je duchessa, nego zato, što je ta ljubav bila neobičnija.
Zato što se sažalio na ljude
[uredi]- Ponavlja svoju omiljenu tezu o ženama, da se, uostalom, nikad ne zna, kakvu ženu dobijamo, kad ženu dobijamo. Ima markiza, koje u zagrljaju postaju, krave, a ima švelja, koje bi mogle, možda da se u postelji pretvore u markizu. U labuda.
