Dušan Čkrebić

Dušan Čkrebić (7. avgust 1927 — 7. april 2022) je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe i društveno-politički radnik SR Srbije i SFR Jugoslavije. U periodu od 1984. do 1986. obavljao je dužnost predsednika Predsedništva SR Srbije, a u periodu pre toga nalazio se i na funkcijama predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije, od 1974 do 1978, Skupštine SR Srbije, od 1978. do 1982. i Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, od 1982. do 1984. godine.

Citati

„Srbija, kada je svojom voljom ušla u Prvi svetski rat, proklamovala je kao cilj ujedinjenje južnoslovenskih zemalja, postavši u neku ruku jugoslovenskog Pijemonta, ali se tada oslanjala na Rusiju. Međutim, situacija se kasnije drastično izmenila sa promenama u Rusiji. Kada je reč o Londonskom sporazumu, naša istorija nije dala konačnu reč, čak ima i dosta kontroverzi. On jeste ponuđen Italiji, ali mnogi osporavaju da je u pravom smislu i istom trenutku ponuđen u Srbiji. Francuskoj, Britaniji i Rusiji bilo je važno da Italija, kao u to vreme relativno velika sila, uđe kao njihova saveznica, tako da je ona dobila prednost u pomenutom sporazumu. Međutim, istoričari se ne slažu šta je Grej stvarno ponudio Srbiji. Ipak se zna da je predložio da se Srbija proširi tako što bi dobila Bosnu, Slavoniju, čak i deo Jadranske obale. S druge strane, Srbija je trebalo da plati odricanjem od dela Makedonije levo od obale Vardara u korist Bugarske, a nije bilo jasno definisano šta bi dobila na zapadnoj i istočnoj strani, tako da je u to vreme bio veliki problem. To je bio prvi i poslednji put da je Srbija dobila jednu pozitivnu ponudu od velikih zapadnih saveznika.”

„Milošević je tada bio na vrhuncu moći. U govoru na Gazimestanu (1989. godine), koji je kasnije često pominjao, napravio je grešku rekavši da se stvari u Jugoslaviji mogu rešavati i uređivati demokratskim putem a, bogami, i oružjem ako zatreba! E, to mu nije trebalo, jer mu posle toga više nisu verovali čelnici drugih republika koji su bili na pola puta izlaska iz Jugoslavije. Milošević se zalagao za očuvanje Jugoslavije kao moderne zemlje ali nije imao osećaj da proceni situaciju, da to više nije realno, s obzirom na zahteve Slovenije i Hrvatske. Ni Tito nije uspeo da sačuva zemlju već ju je za život Ustavom iz 1974. doveo na nivo neke labilne konfederacije. Kad je završen rad na ustavnim promenama, on je pozvao sve nas koji smo bili u Ustavnoj komisiji ili pri njoj na ručak na Vangu. Tada je rekao: „ovim Ustavom smo završili veliki posao“, jer je njega Kardelj ubedio da će labavljenje federacije umiriti republike i da neće tražiti izlazak iz Jugoslavije. Međutim, to je bila kardinalna greška u proceni.”

„Samoupravni socijalizam, odnosno radničko samoupravljanje je u ono vreme bili nova stvar i zato su se za njega mnogi bili zagrejani. Ali je ono imalo mnoge slabosti. Imali smo jaku privredu, ali ne mnogo ekonomsku, sa velikim teškoćama u izvozu i tako dalje. S druge strane, stopa nezaposlenosti je bila niska, pa je zato u preduzećima bilo neproduktivnog viška radne snage. Malo smo se zadužili, ljudi su dobro živeli, zemlja je bila otvorena. Stoga nije čudo što danas u ovoj situaciji neuređenog kapitalizma, ima ljudi koji žale za prošlim vremenima jer su svake godine mogli da idu na više, dobijali su stanovi, poljoprivrednici povoljne kredite za kupovinu mehanizacije, penzije su bile sigurne kao i uplate doprinosa, daleko manje su plaćali lekovi van liste i dalje. To je ono što se zove humanim licem socijalizma i zbog čega se on ne može smatrati iluzijom, bez obzira na greške i propuste.”

„Danas svaka bivša jugoslovenska republika nastoji da svoj nacionalizam prikaže kao sekundaran, proizveden i podstaknut kao odgovor na srpski nacionalizam. A šta ćemo reći ako znamo da su se u Sloveniji i u Hrvatskoj nacionalizmi pojavili pre srpskog. Maspok se pojavio 1971. kao žestok nacionalizam koji je u sebi sadržavao jake elemente secesionizma. Trebalo bi da se podsetimo kakve je on sve zahteve u to vreme ispostavljao i do 15 godina pre pojave Memoranduma SANU.”

„Tito je govorio o granicama između republika da su to tanke linije kao da je to maltene ništa. Međutim, nije prošla ni decenija a te tanke linije su postale debele granice. Ostalo je mnogo nerešenih graničnih pitanja i EU tu nije postupila fer, jer je Hrvatska ušla malo prebrzo a ostalo je sijaset problema – stotine hiljada izbeglica, imovina, razna prava, granice. Sada se od Srbije zahteva da reši nesuglasice sa Hrvatskom oko granice na Dunavu, dok od Hrvatske nije traženo da to učini kada je ušla u EU. Iz spora sa Slovenijom oko granice u kome Hrvatska ne priznaje međunarodnu arbitražu, možemo zaključiti da će ona biti glavna prepreka na putu Srbije ka EU.”