Gradovi i himere

Treba li moru da zahvalim što nikad nisam bio skeptik? Sve veliko što nije bilo istinom za moj duh, bilo je istinom za moje srce. Tako je i Bog jedna istina srca.

Gradovi i Himere su zbirka putopisa srpskog moderniste Jovana Dučića. Zbirka se sastoji od deset putopisa u obliku pisama o sedam zemalja. U njima su zabeležene Dučićeve refleksije o narodima, istoriji, mitologiji, Bogu, ljubavi, smrti i mnogim drugim temama.

Prvo pismo iz Švajcarske

• Ne volim alpijsku lepotu. Mi utičemo na stvari menjajući njihove forme, ali stvari menjaju nas svojim nasilničkim utiskom. Čini mi se ovde da danas već ne želim ono što sam juče želeo svom snagom. Svima mojim željama vidim sada granice, kao ovom horizontu; svi moji snovi svršavaju nedaleko od mene, kao ovaj puteljak što ponire u ambis; sve moje namere stoje preda mnom rešene kao modri zidovi ovih planina; ja se ovde osećam vezan za drvo ili prikovan za stenu.

• Rat u Mandžuriji drži celo društvo u groznici. Traže se brzojavne vesti iz Pariza: izveštaji o disciplini, saobraćajnim sredstvima, vrstama oružja. Čudna psihologija ljudstva koje živi u bojovnoj vatri na hiljade milja daleko od boja. Sad se klade na jednog generala u Mandžuriji kao pre neki dan na jednog konja u Dovilju ili Lonšanu, ili na jednog bika u Nimu ili Svetom Sebastijanu.

• Smeh i radost su bez sumnje stvari jedne više civilizacije i humanosti.

• Jedan ruski pisac kaže: treba se čuvati čoveka od čijeg osmeha njegovo lice poružnja. Ovo je istina. Rđavi ljudi ne umeju da se smeju; a od smeha lice postane čovečanskije i lepše jer postane svetlije.

• Najveća razlika među ljudima se vidi po njihovom smehu. Englezi se smeju bez povoda, a Japanci se smeju i u najžalosnijim slučajevima. Znači da se smeh ne odnosi uvek na ono što je odista smešno.

• Treba narode učiti da se smeju. Ničim se čovek ne može toliko dopasti koliko lepim smehom. Žene se najradije daju ljudima koji umeju da ih zasmejavaju, koji se okreću na smešno, — ne zato što one ponižavaju cenu stvari, nego što su rođene epikurejke, i što vole radost života iznad svega u životu.

• Smeh je znak zdravlja, ali i znak progresa jednog društva. Najbolji dokaz da je smeh stvar progresa ljudskog društva jeste to što se čovek ne smeje kad je sam, nego samo kad je u društvu, i što smeh ne postoji među rasama koje nisu još postale društvom.

• Ako ne putujete sami, onda putujte samo sa ženom koju volite. To je jedini način da se sve uoči i sve dobija stostruku cenu. Žena ostaje uvek dete, jer ume da se iznenađuje.

• Blažena duša koja još nije patila od bolova nepotrebnih; ni poznala uspeha kojih se docnije gnuša; ni znala za osećanja od kojih se najzad crveni; ni za prijateljstva kojih se posle kajemo.

• Ljudi koji se više ne čude, i ni u što ne zagledaju po sto puta, to su nesrećnici koji nikad nisu stvarno ni videli ništa na ovom svetu.

• Ovaj turizam, koji se vidi po Alpima, daje lažnu iluziju o tome da je ljudstvo najzad počelo da oseća istinski za lepotu u prirodi. Međutim, istina je samo da se u prirodu ide samo leti, u dane besposličenja, za vreme pribiranja nove snage za obesna uživanja u gradskom životu. Niko ne zna da dovoljno oseti duboko polje osuto cvećem, nebo obliveno svetlošću, šume pomrčale u senkama. Niko ne vidi koliko jedna staza kojom prolazimo svaki dan izgleda drukčija svaki put; i da nikad jedno jutro nije slično drugom.

• Ima ljudi, koji su u svom životu videli svega nekoliko zalazaka sunca, a još manje ima ljudi koji su videli svitanje i orgije sunčevog izlaska.

• Obožavaju prirodu samo deca i ludaci; samo oni govore s biljkama po putu i s kamenjem u polju.

• Mašta otvara bezdane i onde gde ih nije bilo.

Drugo pismo iz Švajcarske

• Postoji uvek grad i priča o njemu; jedan grad je velik samo po njegovoj legendi.

• U tim starim gradovim, koji u sebi čuvaju dušu jednog vremena, mi ne verujemo u opšte rasulo, i smrt izgleda najveća utopija čovekova. Ima nešto savršenije od lepote stvari u prirodi: to je sve ono što je ljudska misao dodirnula i ljudska lepota osvetlila. To je ljudsko upotpunjavanje božjeg dela. Stvaranje čovekovo je jedino što ga približuje božanstvu, i ono je postojano kao i božje; a besmrtnost duše se afirmira samo u neprekidnom ostvarivanju njenih nebrojenih lepota.

• Na mnogim raskrišćima istorije narodi menjaju svoju veru prema svojoj dobroj i lošoj sudbini, prema napretku ili nazatku svoje kulture i moralnog smisla.

• Nikad vera nije dolazila od mudraca, nego je uvek Bog govorio kroz omađijane i iluminirane.

• Čovek bi rekao odista da od svih ljudskih principa uopšte ne postoji nijedan u čijem je stvaranju široko ljudstvo manje uzelo učešća nego u principu vere, koji je, međutim, princip osnovni i najviši! Niti je čoveku ijedan zakom nametnut samovoljnije i ogorčenije nego zakon ljubavi i dobrote.

• Sreća mladosti je sva u tome što veruje u neverovatno i što ne zna za nemoguće…

• Nemoguće se uopšte odreći otadžbine i rodnog kraja, a da se čovek ne odreče i samog sebe.

• Visoki bregovi i široke obale poobaraju u nama sve male obzire i uske skrupule, jer se ljubavi, kao i zločini, začinju po tišinama i po pomrčinama.

Pismo iz Francuske

Patriotizam francuski nije izraz rasnog egoizma i ksenofobije, kao kod nekih drugih naroda, nego istorijski ponos i smisao o tradiciji. Ono što čini Francuza obesnim u njegovoj nacionalnoj oholosti, to je što nikad, od kad je postao, nije bio ničiji rob.

• Srce ide za suncem a pamet za vetrom.

• Patriotizam francuski nije izraz rasnog egoizma i ksenofobije, kao kod nekih drugih naroda, nego istorijski ponos i smisao o tradiciji. Ono što čini Francuza obesnim u njegovoj nacionalnoj oholosti, to je što nikad, od kad je postao, nije bio ničiji rob. Francuska je, osim Danske, jedina na kopnu Evrope kojom niko nije vladao osim njen sopstveni narod; i kad su drugi propadali, ona se širila.

• Francuzi znaju šta je Pravo, Englezi šta je Pravednost, Amerikanci šta je Humanost, a samo Sloveni znaju šta je Dobrota. Zato su Sloveni ipak najveći stepen ljudskog srca i ljudske savesti. Svi drugi mogu biti iskreni, ali su samo Sloveni intimni.

• Veselost u jednom narodu dokazuje jedan veliki njegov moralni fond. Veseli su samo dobri ljudi; rđavi ljudi ne umeju da budu veseli. Tužan čovek nosi sobom razorenje i bedu. Ima nekih blaženih ljudi kod kojih se životna radost vidi već samo po tome kako nose šešir, ili kako vežu kravatu, ili stave cvet u rupicu svog kaputa. Ima dva načina da se bude veseo i sretan: imati mnogo novca ili imati veliko mišljenje o sebi.

• Ima na zemlji mnogo užasa, ali ne treba od tog praviti glavni motiv književnosti; a ima i u Francuskoj dosta nesreće, i toliko isto nesrećnih, ali se mizerija ne smatra osnovnim principom ljudske sudbine. Ima svugde u svetu manje bogatih nego ubogih, ali ni svi bogati nisu srećni, niti se svi ubogi osećaju nesrećnim. Zato bi na zemlji ipak našli više svetlosti nego mraka, više dana nego noći, i više blaženih nego očajnih.

• Onaj koji mrzi Francusku, nije samo loš po intelektu i nekulturan čovek, i prostak, nego je i loš i po srcu, nepravedan i zločest nevaljalac.

• Reka je kao i duša: ona uvek ima lepotu svega što se u njoj ogledalo.

Pismo sa Jonskog mora

Bez velike mašte nema velike ljubavi.

Mačku većma vole ljudi nego žene. To je zato što su žena i mačka odveć slične među sobom…

U Srba je odista samo svetosavlje spaslo pravoslavlje: ideja o crkvi je bila nerazdvojna od ideje o državi.

Žene su veliki čuvari vere, jer su sentimentalne, jer imaju srca i mašte, i to je jedna strana njihove veličine.

Mi religiju primamo pre od majke negoli od crkve ili društva.

• Za ljubav kao i za religiju treba pre svega imati imaginacije. U religiji su najpotpuniji oni koji imaju fantazije: oni postaju vizioneri, od kojih su mnogi postali sveci i junaci. U ljubavi su takvi postali veliki tumači srca i rafinirani nosioci spola. Bez velike mašte nema velike ljubavi. Ljubav koja nije ponikla iz fantazije, ima tužnu prisebnost u kojoj je sve izmoreno, sve predviđeno i sve kategorisano; ona ne zna za sreću iznenađenja ni za radost velikih prepada.

• Žena bez mašte je plitka, prazna i vulgarna, kao čovek koji nema duha.

• Veliki ljubavnici su retki na svetu kao i veliki muzičari.

• Da se postane svetac, treba jednom umreti za svoju duboku veru; ali da se bude veliki ljubavnik, treba hiljadu puta umreti, i umirati za hiljadu vera i neverstava.

• Kao sve stvari koje su gledane u samoći, tako i more ima dušu onoga ko mu se divi.

• Mačku odista većma vole ljudi nego žene. To je zato što su žena i mačka odveć slične među sobom, po sebičnosti i gramžljivosti. Još antički pisci su, govoreći o dobroti čoveka prema lukavstvu žene, rekli da je čovek pas, a žena mačka. Pas s dobrodušnim očima deteta i sav srce; a mačka čovekomrzac i izelica! Žena i mačka instinktivno mrze čoveka, i žive s njim u istoj kući samo po navici i po nevolji, sa više dosade nego trpeljivosti. Mačka voli kuću, a pas čoveka; mačka je ohola, a pas je sluga. Ali je mačka i otmena, isključiva, dovoljna sama sebi, i zna šta hoće. Ona je bez ljubavi, ali je i bez straha, i naročito bez udvaranja. Mačka je najgospodstvenija životinja; njeno preziranje čoveka izgleda jedna istorijska mudrost.

• Žene vole prirodu, kao životinje, čežnjivo i spolno.

• Ja mislim i da se misao o Bogu začela pred velikom pučinom ili usred pustinje, jer se samo tamo mogla steći ideja o neizmernom i večnom.

• Treba li moru da zahvalim što nikad nisam bio skeptik? Sve veliko što nije bilo istinom za moj duh, bilo je istinom za moje srce. Tako je i Bog jedna istina srca. Zato ga neće ni ubiti razum jer ga on nije ni sazdao; a misao o Bogu nestaće među ljudima samo kad ljudsko srce padne nisko. Vera, to je čista sentimentalnost; jer ne postoji ideja o Bogu nego osećaj o Bogu, i mašta o Bogu. Žene su stoga veliki čuvari vere, jer su sentimentalne, jer imaju srca i mašte, i to je jedna strana njihove veličine.

• Mi religiju primamo pre od majke negoli od crkve ili društva. Pored oca i pored popa, svi bi ljudi ostali bez vere.

• Najlepši grad na svetu, to nije onaj čije su pijace i bulevari najraskošniji, nego onaj grad na čijoj ulici ima najviše lepih žena.

• Umreti u lepoti, to izgleda vrhunac života na zemlji.

• Nema danas ni velikih ljubavi, jer su ležerna poznanstva progutala duboka prijateljstva.

• Naša zemlja gubi svoju tajnu; lepota se izgubila zato što je postala lepa za ceo svet; ravnopravnost je ubila pravo; nema više nijedne sreće koja nije postala svačijom srećom.

• Ta prostota homerskog društva gde kraljice predu, a kraljevske kćeri peru rublje, i gde kralj Itake dvadeset godina ostavlja svoje ostrvo bez vladara, naliči možda samo još na prostotu i lepotu našeg srpskog eposa.

• Srpski su sveštenici bili vođe naroda i vojskovođe u ustancima. U Srba je odista samo svetosavlje spaslo pravoslavlje: ideja o crkvi je bila nerazdvojna od ideje o državi.

Pismo iz Italije

U samoći nema mržnje: osamiti se, to znači očistiti se.

• Paganizam nije mogao biti opšta vera, jer je bio osnovan na lokalnim božanstvima; ali što nije mogao biti Jupiter, to je mogao Bog Hrišćanstva.

• Kome se god u duhu nastanila jedna velika ideja ili u srcu veliko osećanje, on se povlači u samoću šume i polja, ili u jedan ugao sobe, da tu sazru u njemu najveće njegove istine.

• Ako danas nema velikih ljubavi, to je zato što nema velikih samoća.

• Velika ljubav je sablast koja živi u pećini pustoj i praznoj, i po šumama gde ne dopire drugi glas nego glas duše koja se plodi slobodno u neizmerne lepote požrtvovanja i vere u drugog. Sujeta se leči samo samoćom; samotnik je jedini gospodar samog sebe.

• Bog ubitava pustinju i tamo ga svi nađoše. Mržnja ne klija nego po putevima hučnih gomila i u huci jezika. U samoći nema mržnje: osamiti se, to znači očistiti se. Sve u samoći postaje uzvišeno, najviše, najdublje.

• Buda i Hristos su otišli u pustinju da se razgovore s večnošću, što znači da u samoći prečiste sebe, i zatim se vrate među gomile koje treba obasjati.

• Sve velike tvorevine su delo samoće; sve se veliko rodilo u pustinjaku.

• Hrišćanski nauk nam je dao ideju o ljubavi čovečanskoj bez obzira na rase i stalež.

• Rim je bio tlo gde se večito živelo za neku ideju. Ko će poreći da paganski rimski mudraci nisu bili inspirisani koliko i hrišćanski Sveti Oci? I ko će poreći da paganski heroji nisu umirali za svoju ideju sa istom mističnom egzaltacijom s kojom su hrišćanski mučenici umirali za svoju fikciju!

• Jer umreti, to nije ništa; ali biti zaboravljen, to je najsvirepija odmazda smrti nad životom. Niko ne zna koliko je jeziv strah od zaborava. On prožima sve najviše sate i slučajeve života: ljubav, herojstvo, genije. On je svojstven samo onima koji su znali svu cenu života. Ljudi sitnih sreća nemaju tog straha; većma se boje smrti nego zaborava. Njih između života i smrti vodi samo puteljak kojim se pređe bez užasa, katkad i neopaženo. Ali ljudi velikih sudbina hoće da, potčinivši život, potčine i smrt. Ima ih koji dadnu živote za sami spomen među ljudima: umre da bi živeo; zaboravi sebe da ga ne zaborave drugi. Čemernijeg straha i kobnijeg paradoksa nema od ovog u celoj čovekovoj sudbini.

Prvo pismo iz Grčke

Veličina jednog naroda nije u njegovoj istoriji, nego u njegovoj legendi.

Posle skoro svakog antičkog velikog rata nastala je veća civilizacija; posle svakog novog rata i za pobeđene i za pobedioce nastaje od danas samo perioda pomračenja i poraz civilizacije.

Duboki ljudi nikad nisu razlikovali ljubav od religije.

Žalosna je istina da je cela paganska umetnost propala od hrišćanske ruke.

• U ljudima je smrtno samo ono što je u njima ljudsko, a večno živi samo ono što je u njima lavovsko…

• Kažu da su u Tebi pravili praznike prijateljstva, kao na Rodosu praznike Suncu, ili u Eleuzini praznike Zemlji, a u Atini praznike Mudrosti! – Samo epsko srpsko pobratimstvo bilo je slično tebanskom. Sa Milošem Obilićem otišli su Milan Toplica i Ivan Kosančić da umru ne više kao vojvode nego samo kao pobratimi… Ovakav primer herojskog prijateljstva ne postoji ni u antičkom svetu.

• Veličina jednog naroda, odista, nije u njegovoj istoriji, nego u njegovoj legendi. Stvaraju samo oni narodi koji imaju legende, jer istorija nije dovoljna. Istorija bez legende je uboga, i kad je najveća. Zbog ovog je srpski narod viši danas od sviju susednih naroda: jer je sva njegova istorija u narodnim pesmama pretvorena u mitove, reke i planine pune vila, heroji, kao Miloš i Marko, dignuti do vančovečanskog, a kraljevi, carevi i kneževi pretvoreni u svetitelje.

• U životu se pobeđuje na dva načina: ili svojom snagom, ili slabošću protivnika.

• Narode može drugi samo da pobede; ali narodi jedino sami sebe mogu da upropaste.

• Uvek mi je izgledalo da ne bih mogao prospavati noć na Kosovu ne samo od istorijske tuge, nego od jedne stvarne galame, vike, urnebesa ljudskih i životinjskih glasova.

• Naše su impresije neodoljive kad se oblače u slike, ali su svemoćne kad se oblače u zvuke. Jer sve je muzika; i samo ono što nije muzičko, mrtvo je zanavek.

• Rat se više ne vezuje za karaktere ni ideje; ni za ambicije i sujete; ni za manije i ludila pojedinih vizionera. S vremenom on gubi sve idealne strane starih utakmica u rasnoj vrlini i ličnoj hrabrosti; i postajući usavršen, postaje odvratan. Posle skoro svakog antičkog velikog rata nastala je veća civilizacija; posle svakog novog rata i za pobeđene i za pobedioce nastaje od danas samo perioda pomračenja i poraz civilizacije.

• Ima drugih zemalja koje su čuvene zbog svojih šuma, svojih snegova, svoga cveća ili svojih životinja. Ali je ubogo svako parče zemlje na kojem se ne vidi stopa velikog čoveka, ili ne čita zapis jednog velikog vremena. Mi se na svetu ne divimo onome koji ga je stvorio, nego onome koji ga je pokorio.

• Paganizam još postoji i postojaće za navek: u osnovima nauke, uzorima umetnosti, principima prava, modelima svojih država.

• Hrišćani su doneli novi smisao o opštoj ljudskoj zajednici kao opštoj porodici; to je nešto drugo nego što je država rimska, koja je smatrana za lepšu i višu nego svemir. Crkva mesto države; sveštenik mesto cezara; božji zakoni o ljubavi mesto rimskih zakona o pravdi i krivici!

• A u Delfima je Frina, sva gola, bila predstavljena kao Afrodita od Praksitela! Je li to bio dokaz paganskog ateizma? Ne, to je bio samo znak da duboki ljudi nikad nisu razlikovali ljubav od religije.

• Žalosna je istina da je cela paganska umetnost propala od hrišćanske ruke.

• Naše narodne pesme sam radije slušao po dimljivim hercegovačkim kućama guslara, u teskobnim krčmama pored puta ili pred crkvom posle leturgije, sav srećan što spadam još među one koji su doživeli da čuju guslara, što vremenom iščezavaju kao što su nestali i njihovi prethodnici koji su na isti način nosili putnih pet stoleća Homerove stihove dok nisu bili zabeleženi i sređeni u dva velika eposa.

Pismo iz Španije

Špansko katoličanstvo je dalo primer najveće verske netolerancije; španski narod je bio žandar inkvizicije i dželat crkve.

Sveta Tereza je nesumnjivo bila jedna od najvećih figura španske istorije. Bila bi velika ma u kojem narodu i ma u kojem veku, kao što se to kaže za Julija Cezara.

A u njenim pesmama, ako zamenite reči ljubavi za Bogočoveka kao da su ispevane čoveku, to je najljubavniji i najžalosniji plač i najbolnije reči jedne žene svome ljubavniku.

Mistik je jedini čovek sav predan unutrašnjoj tajni; on roni u sebe; muči svoj duh hiljadama najvećih i najkomplikovanijih pitanja.

• Špansko katoličanstvo je dalo primer najveće verske netolerancije; španski narod je bio žandar inkvizicije i dželat crkve. Nema većeg besnila od onog koji dolazi od vere, ni mračnijeg ubice od onog koji nosi božju buktinju, ni cinizma od onog kojim se kupuje božja dobrota. Dve velike religije hrišćanska i muslimanska, širene su ognjenim mačem. One su na istoku opustošile hramove i biblioteke a u Španiji su opustošili dušu ovog velikog plemena. Trebaće vekova ove današnje apatije i spavanja da je isceli.

• Španija to je velika lokva krvi na svetom podu crkve, ubistvo u oltaru, zločin u ložnici.

• Ne, španski senjori proveli su svoj život šesnaestog veka po bojnim poljima Italije, Flandrije i Francuske, po meksikanskim i peruanskim pustarama, po morima bez obala, kao neko ukleto čovečanstvo bez spokojstva i bez doma, bez porodice i bez otadžbine, ostavivši svoje žene najlepše na svetu, zatvorene iza rešetki i manastirskih zidova.

• Pogrešna je bila cela španska ideja o životu, o čoveku i Bogu. U ostalom, Španjolac nikad nije bio idejan. Španska rasa nije dala nijednog filozofa; od dvojice, Averoesa i Majmonida, jedan je španski Arapin, a drugi je španski Jevrejin.

• Španjolac nije idejan zato što je čovek od impulsa i akcije. Od svih ideja koje se danas nalaze u osnovi svetskog društva i organizaciji misli, nema ni jedne španske ideje ni filozofske, ni religiozne. Ima takvih ideja grčkih, latinskih, germanskih, anglosaksonskih, ali nema nijedne španske.

• Da se i danas povede jedan hrišćanski rat, španski vojnik bi bio najveći borac i najsvirepiji osvetnik crkve.

• Po Španiji više ne jaše u železo obučeni Don Kihot, fantast kao cela nacija, nego tetura na magaretu trbušasti Sančo Pansa, pozitivan sebičnjak kao ceo svet.

• Nigde žena nije većma žensko nego na španskoj ulici.

• Ima žena koje ne nose svoj čar u linijama lica, nego u izrazu lica; ni u boji očiju, nego u pogledu; ni u crti usta, nego u osmehu; ni u govoru, nego u muzici glasa; ni u formama tela, nego u pokretima.

• Sveta Tereza je nesumnjivo bila jedna od najvećih figura španske istorije. Bila bi velika ma u kojem narodu i ma u kojem veku, kao što se to kaže za Julija Cezara. Da je živela u Vavilonu, bila bi Semiramida, u Egiptu Kleopatra, u Grčkoj Aspazija ili Lais, u Srbiji Jelena Anžujska ili Milica, u Francuskoj Pompadura, u Engleskoj Jelisaveta, u Rusiji Katarina II.

• Niko nije potpunije izrazio špansku ženu krvavog XVI veka, ni Vega ni Kalderon, kao proza ove svetiteljke. A u njenim pesmama, ako zamenite reči ljubavi za Bogočoveka kao da su ispevane čoveku, to je najljubavniji i najžalosniji plač i najbolnije reči jedne žene svome ljubavniku.

• Ljubav svete Tereze, to je ognjeni liker koji je tekao kroz njeno mlado telo; ta ljubav je bila jedno doživotno konfuzno iskušenje, i krik u nebo kakav se nije čuo otkad postoji hrišćanstvo. A mi smo danas tako daleko od svih dubokih dela, jer smo daleko od svih dubokih osećanja.

• Mistik je jedini čovek sav predan unutrašnjoj tajni; on roni u sebe; muči svoj duh hiljadama najvećih i najkomplikovanijih pitanja. Bog i duša, vera i priroda! To je duboki ponor koji čovek nosi u sebi; a mistik se kreće još u tom omađijanom krugu traganja i slutnje.

• Sloboda savesti u tumačenju dogme i crkvenih naravi vodi, sasvim prirodno, i tumačenju stvari u državi.

• Pravoslavlje je bilo i ostalo vera nevina i čista, vesela i polupaganska, puna blagorodnog jelinskog duha za radost na zemlji i mir među ljudima, bez svojih inkvizicija i Torkvemada, vartolomejskih noći i engleskih progona.

Drugo pismo iz Grčke

Istorija umetnosti nije bila nikad drugo nego jedan deo istorije religije.

Na vlast dolaze ljudi jednom mehanikom izbornih sistema koja izbacuje na čelo državne uprave ljude bez imena, bez talenta, bez morala, bez pobožnosti.

• Život i smrt, oboje se pogađaju u svetlosti i izmiruju u tišini.

• Za nekadanjeg atinskog čoveka gorki darvinizam bi izgledao ili jedan nezgrapno izraženi kult životinja, ili krajnja bezbožnost da se po izvesnoj analogiji fizičkih fenomena ospori ono što je nepobitno božanstveno u čovečjoj misli i stvaranju.

• Jer samo onaj narod koji je imao svoju sopstvenu nacionalnu religiju mogao je stvoriti svoju nacionalnu umetnost, na način egipatske, grčke, indijske i arapske. Istorija umetnosti nije bila nikad drugo nego jedan deo istorije religije. Ne postoji, bar po mom mišljenju, umetnost talijanska, engleska, francuska, ruska, poljska ili srpska; postoji samo egipatska, grčka, indijska, muslimanska i hrišćanska… Mikelanđelo, Rafael i Leonardo da Vinči nisu predstavnici nacionalne talijanske umetnosti, a još su to manje Đoto i Dante; prvi su predstavnici neopaganstva, a drugi su predstavnici opšte hrišćanske umetnosti: i ni jedni ni drugi nemaju nacionalnog talijanskog nego to što su nikli na talijanskom tlu.

• Da su kojom srećom Sloveni zadržali svoja stara slovenska božanstva, koja bi vremenom bila usavršena, onda bismo mogli verovati da bi se stvorila i jedna originalna i bitno slovenska umetnost.

• Jevreji su narod koji nije imao svoje Muze, ali su docnije i kroz sve peripetije hrišćanske ere mogli videti kako jevrejski duh i religija nalaze svoju umetničku inkarnaciju u delima hrišćanskih artista, pošto je hrišćanstvo produkt i usavršenje sinagoge. Univerzalna hrišćanska crkva, u umetničkom pogledu, razvila se na štetu ne samo nacionalnih kultova, nego i nacionalnih umetnosti.

• Između onoga koji hoće da prevari i onog koji je varan, postoji pre svega jedan odnos duhovnih mogućnosti. Za mudraca je krivlji onaj koji se dao prevariti nego onaj koji ga je prevario.

• Kod Srba svetosavlje znači ideju koja ujedinjuje veru, državu i naciju.

• Vera se nije učila od popova; do nje se dolazilo intuicijom i ljubavlju.

• Atinjani su — verujući tako u nešto što je bilo više iluzija u životu nego ideja o životu — sami sebe smatrali višim od svih naroda. Jevreji su to isto verovali za sebe, jer su imali versku mržnju za sve druge ljude; i Egipćani, zato što su smatrali da je prvi čovek rođen na Nilu. Ali su stari Grci verovali u svoju superiornost, jer su bili uvereni da su oni druge narode naučili čak i o tom šta je seme i hrana, otkrili prve izvore vode, i prvi pokazali upotrebu vatre.

• Samo glupaci su jedini ljudi koji svoje pogreške ne uviđaju; jer kada bi glupaci uviđali svoju glupost, i oni bi već time postali atinskim filozofima…

• Demokracija više možda nego i jedan drugi sistem — kao i danas, i kao uvek, bila je u rukama jedne duhovne oligarhije. Međutim, u našem današnjem dobu, na vlast dolaze ljudi jednom mehanikom izbornih sistema koja izbacuje na čelo državne uprave ljude bez imena, bez talenta, bez morala, bez pobožnosti. Ali u gradu mudraca, vladali su odista mudraci.

• Misao je svest i aktivnost, i glavna moć stvaralačka; instinkt je moć primene i variranja. Ali misao ne shvata suštinu kao što je shvata instikt, nego samo oblike stvari i odnose među stvarima.

• Zemlja je ostarela; i ljudi, verujući u hiljade istina, ne veruju više ni u jednu.

Pismo iz Palestine

Istina Hristova je bila neizmerno šira nego ma koliki okvir i ma kakvo slovo. Nju nisu nametnuli ni ljudi ni svetitelji, nego je ta istina sama sobom krčila put kao najviši zakoni prirode.

Gde li će naći svoj dovoljno velik Zid plača moja pravoslavna braća Rusi da se isplaču za ono što su im u zemlji i u dušama, potpuno nedužnim, porušili vojnici Karla Marksa, malo strašniji nego legionari cara Tita, rušitelja Jerusalima.

• Mit o Bogu je najlepša ali i najčudnija i najsvirepija čovekova tvorevina: jedina u kojoj čovek sam sebe odriče, prenoseći sve svoje na izvor koji je van njega, i na volju koja je iznad njega!

• […] ko nije u stanju da veruje u neverovatno i u nemogućno on nije stvoren za veru ni za akciju, i on je proklet. Čovek je uvek išao za čudima više nego za istinama, i on zna samo za velike istine koje su dušvne, pošto i nema drugih velikih istina nego duševnih.

• Čovek pre reagira duševno na stvari dobra i zla nego estetički na stvari lepog i ružnog. Čovek je na svakom mestu najpre duša pa onda duh; najpre dete a zatim čovek; i čovek misli uvek sa naporom volje, a oseća spontano i slobodno.

• Lepota hrišćanske legende leži u njenoj čistoti i naivnosti – dve lepote koje su, uostalom, nedeljive. Naivnost je, nesumnjivo, privilegija izuzetnih duhova, koji ako nisu geniji da postanu velikim tvorcima, onda postaju velikim nesrećnicima i blagim svetiteljima, ali nikad sitnim logičarima i odvratnim mudricima. Kako se malim jezikom i sa malo reči govorilo o najvećim i najdubljim stvarima!

• Hristos je, dakle, heroj, a ne sladunjavi svetac i siromašak; to je junak koji se bije na mestu, osvetnik koji preti smrću i razorenjem.

• Ali je Hristovoj reči bila ipak određena pobeda, i to veća nego ičim drugom što je izgovoreno među ljudima.

• Istina Hristova je bila, dakle, neizmerno šira nego ma koliki okvir i ma kakvo slovo. Nju nisu nametnuli ni ljudi ni svetitelji, nego je ta istina sama sobom krčila put kao najviši zakoni prirode.

• Istina, u nas iskren čovek većma zagorči život drugom čoveku svojom istinom nego najokoreliji hipokrit svojim lažima.

• Ma koliko Bog bio jedan, ideja o njemu je bila svagda drukčija otkad sve postoji. Jevreji se gorde da su bili prvi jednobošci međutim, i prvi obožavalac vatre, i prvi obožavalac parčeta drveta ili kakvog kamena, tako bi isto imao pravo da se zove jednobošcem; Bog je i u njegovom duhu bio jedan kad ga je već zamišljao u jednom predmetu. To znači da su i animisti i fetišisti bili jednobošci mnogo pre Mojsija.

• Jedan mlad Jevrejin sa crvenom bradom i modrim očima naročito se mnogo čuo i oblivao suze. Zapitah ga odakle je. „Iz Zabunja, u ruskoj Poljskoj… ili u poljskoj Rusiji…” odgovori zbunjeno, ne znajući kome govori. Pitah ga da li ovde plače za sebe ili za koga drugog. A on mi reče da ga je odista poslao ovamo jedan jevrejski bogataš iz Poljske da plače za njega… Ja sam bio istinski potresen ovim čudnim prizorom. Setih se našeg srpskog plača za Kosovo i za carstvom slavnih Nemanjića. Osetio sam zato, bolje nego ostali Evropljani, suze ovih nevoljnih sinova Izrailja, koji su ipak na svetu učinili više dobra nego zla. Ali sam se i pitao: gde li će naći svoj dovoljno velik Zid plača moja pravoslavna braća Rusi da se isplaču za ono što su im u zemlji i u dušama, potpuno nedužnim, porušili vojnici Karla Marksa, malo strašniji nego legionari cara Tita, rušitelja Jerusalima.

• Bez mašte nikad nije bilo prave vere.

• Osećanje hrišćanskog ideala koji su imali Srbi, vidi se i po tom što su, po primeru Svetog Save, skoro svi srpski arhiepiskopi bili iz redova najviše vlasele. Zatim skoro svi vladari koji su bili ktitori zadužbina, bili su od naroda nagrađeni proglašenjem za hrišćanske svetitelje. Srbi su tako isto svojim mučenicima dali venac svetitelja hrišćanskih. Ovo niko drugi od Slovena nije radio. U srednjem veku je srpstvo i hrišćanstvo bilo, dakle, isti pojam. Kao dokument za moralnu sadržinu srpskog naroda ovi slučajevi su nesravnjiva i nenadmašna svedočanstva.

• Pravoslavlje su izrađivali grčki oci koji su u njega uneli vedrinu grčke mudrosti i životnu radost stare helenske ideje o odnosima neba i zemlje; a svetosavlje je u njega unelo čistotu odnosa između vernika i državljanika, između nacionalne države i državne nacije, i najzad između opšteg i ličnog, a oboje zajedno je dalo Srbinu da ostane u duhovnom životu oslobođen od stranaca.

Pismo iz Egipta

Piramide su samo najžalosniji spomenici oholosti i tiranije i gluposti, koje najzad omrznete.

• Naša čula uvek i do kraja ostaju detinjasta; zato i svi prvi naši utisci uvek su onakvi, i po silini i pojednostanosti, kakvi su bili prvi naših godina. Kada se vremenom ne bi umešala u te utiske ljudska pamet, zatim i mudrovanje, i davala im svoje oblike i značenja, mi bismo do konca života ostali pred stvarima u prirodi začuđena i očarana deca.

• Okean je more i nebo koji su neprestano u pokretu, a pustinja je svet koji je umro i okamenio se. Dve bezmernosti i dve samoće, ali potpuno različne.

• Strah je kanda uvek prvo osećanje čovekovo u dodiru sa svakom stvari. Ja verujem da je strah bio i prvo osećanje čovekovo na zemlji.

• Samoća i tišina kao da čoveka vrate sebi, izdvojivši ga od svega onog što nije nikakav njegov sastavni deo, znači od svega što je njegovo neorgansko i njegovo neduhovno. Naročito od društva, koje je provalija u kojoj čovek izgubi najveći deo svog sopstvenog i sebi najbližeg.

• Heroji samoće, pustinjaci, kojih još ima u ovoj zemlji, izgledaju odista ljudi koji ne prave nikakvo nasilje nad sobom, niti koji išta gube prekidajući sa ljudima i njihovim gradovima. Prostor i samoća, to su često dve utopije koje vremenom postanu pravo ludilo naših čula.

• Smrt je hodnik između jednog života i drugog života, iz jednog oblika u drugi, iz jedne lepote i užasa u drugu lepotu i užas. Međutim, mi danas verujemo obratno: da je, naprotiv, život taj hodnik, i to hodnik između dve smrti jedne iz koje smo došli i druge u koju ćemo otići. Hodnik kratak, i tesan, i taman.

• Piramide su samo najžalosniji spomenici oholosti i tiranije i gluposti, koje najzad omrznete. Sfinks je toliko nagrđen vremenom i udarcima ljudskih ruku da njegovo ćutanje nije više zapečaćena zagonetka, nego krik očajanja svih propalih stvari na zemlji.

• Ja sam istinski odveć malo bio ohol na svoje evropejstvo, stojeći pored mumije ovog carskog mladića u Dolini Kraljeva, ili pored njegove raskošne posmrtne opreme izložene u Kairu. Zar je bilo mogućno, pitao sam se, da je iznad starog Rima išta ponosnije, iznad kraljevskog Pariza išta raskošnije? Međutim, ko nije video Egipat u njegovoj faraonskoj magiji, taj nema celu ideju o životu. Mojih deset godina proživljenih u Atini i u Egiptu, to je zlatni vek moje misli… Otad sam najdublje poverovao i da Bog postoji.

• Samo pustinja i ruševine vraćaju dah putniku. I samo velika bojišta smrti i života, koja su ovde raširena, učine da je Evropljanin na ovom tlu u uzbuđenju i u ushićenju, koje nigde drugde nije doživeo. Zato Egipat, to je jedna Atlantida koja nije potonula u okean, nego potonula u sunce i prašinu.

• Grad, to ipak znači jedan rasni mentalitet, i jednu nacionalnu kulturu, i jedan sopstveni moral.

• Sve druge evropske sile sanjaju kako da ovu zemlju pokore čim bi se malo Engleska pomakla odavde. Niko se više ne otima da ovde proširi svoju sopstvenu veru, nego svoje banke i industrije, svoj politički nemoral i ekonomsko ropstvo.