Blago cara Radovana

Blago cara Radovana je zbirka filozofsko-književnih eseja Jovana Dučića, izdata 1932. u kojima su predmet tumačenja različite teme: O sreći, ljubavi, ženi, prijateljstvu, mladosti i starosti, pesniku, herojima, kraljevima, prorocima. Prema mišljenju mnogih književnih kritičara, smatra se njegovim kultnim delom.

Uvod

• Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom. O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci.

• Gde su njegove palate i njegovi vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji, i njegova svilena stada, i njegovi ljuti psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi?

• Samo ludaci, čiji je on jedini car i gospodar, samodržac i pokrovitelj, znaju puteve koji vode u njegovo carstvo, i znaju gde su mostovi preko kojih se prelazi i njegove pokrajine pune sjaja i pune muzike. Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja. Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.

• Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala! Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno!

O sreći

Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju.

Sve knjige na svetu trebalo bi da budu knjige utehe, toliko ima nesrećnih na zemlji.

Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, a zatim kukavice, ali nikad heroji.

Ideja o Bogu jeste neizmerno prostranstvo, pojam o sveobimnom i totalnom, kakvu nikakva druga fikcija ne može dati; a slika o Bogu je lepota, čak i umetnički nenadmašna.

Pisci, kao Niče, okomili su se bili na hrišćanstvo kako je ono omalovažilo život na ovom svetu, govoreći isključivo o drugom svetu, za koji, međutim, niko ne zna ništa. Ali Niče je ovde bio nepravedan. I pre hrišćanstva je život smatran za tašt, i to ne samo u Indiji nego i u Evropi.

Strah, to je životinjski osećaj u čoveka; potpun čovek se ne plaši ničeg osim sramote i kukavištva.

Sve velike stvari izgrađuju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom.

Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, nego od čoveka.

Za svaku akciju treba hrabrosti, i što čovek ima više hrabrosti, utoliko je šira i potpunija njegova akcija.

Sve su religije svete jer u svima njima ljudi traže uzor i ideal za svoj pošten život i svoje usavršenje na zemlji.

• Svaka je filozofija tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim. Nema nijedne velike istine čovekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao: ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti.

• Koliko više razmišljate o životu, sve se više otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuća. Zato ako mnogo govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće.

• Užasi života postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo.

• Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.

• Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni.

• Bogatstvo nije glavni uslov za sreću, ma koliko izgledalo da jeste.

• Sve su velike sreće slučajne, i nema čoveka koji je izmislio jednu sreću. Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Jer od hiljadu nesreća ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreća, ili bar ne najveća. Sve druge bede su delo čovekovo, čak i sama njegova bolest. Zato ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš porok. I za fizičke bolesti su krive samo naše duhovne bolesti, nezdrave i poročne misli.

• Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman; čak i rđav.

• Svaki čovek može da uvidi kako treba da se odrekne hiljadu malih sreća pa da dođe do jedne velike sreće.

• Sve knjige na svetu trebalo bi da budu knjige utehe, toliko ima nesrećnih na zemlji.

• Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje.

• Mali ljudi ne znaju da treba biti velikodušan ne samo prema nesrećnim nego i prema srećnim.

• Izvor nesreće čovekove leži u njegovom egoizmu, u tom što hoće da uvek drugi radi za njega. Bežanje od rada i napora, to je najveći motiv borbe u ljudskom društvu. Ne mučiti se sam, a zaraditi bogatstvo; i postići veliko bogatstvo, da bi time postigao najveću sigurnost, i to pre svega sigurnost da ni docnije neće morati da pravi napor, pošto je napor najveća gorčina ljudske sudbine! Mržnja među ljudima je uvek posledica ove borbe ko će koga potčiniti, kako bi jedan radio a drugi uživao od tuđih napora.

• Bogataš je perverzniji, a siromah čedniji, jer perverzija dolazi od presićenosti i lenjosti, a čednost dolazi od rada koji je veliki moralizator života.

• Svaka mržnja je strah ili zavist. Mržnja je najčešće strah, jer čovek ne mrzi, nego samo onog koga se boji.

• Pravi viši čovek ne mrzi čak ni onog koga se boji. Mrzeti veće od sebe, to je osećanje sluge prema gospodaru, a ne gospodara prema sluzi; a mrzeti slabije od sebe, to je bolest ili pometenost. Mržnja je, kao i guba, bolest ubogih.

• Analizirajte svaku svoju mržnju, pa ćete je uništiti samim tim što ste joj pogledali pravo u oči.

• Mi smo uvek nepravedni kad mislimo i govorimo o drugim ljudima, jer jedne ulepšamo svojim simpatijama, a druge poružnjamo svojom antipatijom, a obe su podjednako instinktivne i slepe. Najbedniji je čovek koji živi u mržnjama na druge ljude; taj se prvi iseče noževima koje je sam izoštrio. Mržnje rastu kao proletnje vode. Niko ne može zadržati poplavu mržnje ako čovek pusti na volju ne samo mašti, nego i najmudrijem razmišljanju o čoveku kojeg mrzi. Ljudstvo je mrzelo vekovima i u ime same religije (koja uvek propoveda samo ljubav), i o kojoj se najviše govorilo i najdublje razmišljalo.

• Mudrac nema mržnje. Naše mržnje škode nam više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata, i vi ste posle toga nesrećni i otrovani; a govorite pola sata o njemu veoma dobro, i kad to ne zaslužuje, i vi postanete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči. Jedan uslov sreće, to je sugerisati sebi ljubav prema neprijatelju.

• Kad budu ljudi više razmišljali o svojim mržnjama, onda će uvideti da se i pravim putevima može ići ka sreći, i da svaka trijumfalna kola ne moraju ići preko zgaženih.

• Ljubav za neprijatelja, to je vrlina velika koliko i samo častoljublje. Ako je ona i protiv prirode, spasonosna je, jer ne daje mržnji da nam oduzme oči, i da nas povede još u veće zlo. Kad budu ljudi više razmišljali o svojim mržnjama, onda će uvideti da se i pravim putevima može ići ka sreći, i da svaka trijumfalna kola ne moraju ići preko pregaženih.

• Ako čovek svojim neprijateljima oprašta samo njihovu glupost, tim je oprostio najveći deo njihove zloće. Nema neprijateljstva razumnog i plemenitog, nego samo glupog i ružnog. Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, a zatim kukavice, ali nikad heroji.

• Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da je potrebno više hrabrosti za život, nego što je potrebno za smrt.

• Svaki uspeh i svaki dobitak znači radost, ali ni sreća nije u stalnim uspesima, nego samo u ostvarenju jedne centralne namere. Zato nije čudo što je skromnost smatrana za sreću već otkad ljudi postoje.

• Bezuslovno, najveći je deo sreće u samoodricanju. Kada bi ljudi razumeli koliko malo je potrebno da se bude srećan, izbegli bi time najgorče dane u životu. Nesreća je što niko ne meri sreću prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrećnijem. Manija svih ljudi je da usvajaju tuđa merila i za svoj sopstveni život. Prava sreća čovekova biće ako postigne svoje oslobođenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tuđih primera, dajući svom životu pečat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa.

• Svaki čovek ima u svom životu mnogo planova, ali nema nego jedan cilj. Ko razmisli taj će lako taj cilj naći, jer je on u našoj strasti i našoj volji vrlo izražen, iako često zamagljen i nerazgovetan. Taj cilj, to je sva sudbina čovekova na svetu. Kao čovek koji se iz doma krenuo u grad, tako se čovek iz ništavila krenuo u život za svojim ciljem sasvim jasnim. Tim ciljem stvarno počinje čovekov život i njime svršava, skoro u precizan sat. Dok god cilj nije ostvaren, čovek postoji, jer je sav u sili i akciji; a kad je najzad cilj postignut, čovek prestaje da bude sila i akcija, i postaje sam nepotreban, čak često i štetan svome delu.

• Velikim ljudima njihovi veliki ciljevi nikad ne izgledaju nemogućni, i oni ih odista postižu sa istom lakoćom sa kojom i mali ljudi postižu svoje male ciljeve.

• Najređi je slučaj čoveka koji zna i šta hoće i koliko može.

• Čovek koji vidi cilj, najjasnije, taj je čovek najsilniji. Nomo unis ideae, jeste najjači čovek, jer je sav koncentrisan, neodoljiv, nepobedan. To su često veliki zavojevači, ali takvi su i veliki artisti, oboje deca sunca i slave.

• Čast je najteže ponova zadobiti ako se jednom izgubi.

• Mladi ne znaju šta imaju i zato potcenjuju život.

• Za svaku akciju treba hrabrosti, i što čovek ima više hrabrosti, utoliko je šira i potpunija njegova akcija. Hrabar čovek podnosi mirno svoje bolove, i sličan je samo u velikom mudracu. Hrabrost se ogleda najpre u merama čovekovim prema samom sebi: neenergičan čovek i kukavica pre bi osudio Rim na požar, i ceo jedan narod na smrt, nego sebi pričinio kakav težak slučaj. – Čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese; i potrebna je velikodušnost, koju on ne može ni razumeti. Kukavištvo je čak i krvoločno: najveći tirani i ubice bili su plašljivci. Samo je heroj hrabar, a samo je razbojnik plašljiv; jer je heroj duhovno čist, a zločinac duhovno poremećen. – Hrabrost se ne ogleda samo u krupnim pitanjima časti i opstanka, nego i u vrlo sitnim odnosima, i gde se god traži nesebičnost i dobrota.

• Za ceo naš unutrašnji život treba da postoji nešto što je van pokreta i promene, nešto stalno, i rešeno, i centralno. Život se ne da drukče zamisliti nego kao zatvoren krug, ni čovek drukčije nego kao središna tačka u tom krugu.

• Nesumnjivo, ljudstvu najviše nesreće prave glupaci. Najveća je beda što glupak ne zna da je glup, kao što ni rđav ne zna koliko je rđav; a svet bi možda bio spasen kadi bi glupaci znali kakva su nesreća za čovočanstvo. Glupost je nesumnjivo u osnovi svakog poroka i zločina.

• Od rđavih se možemo odbraniti, ali glupak je jedini zločinac koji nas unapred obezoružava.

• Čovek len voli da govori, a čovek od akcije voli da ćuti, i ne daje rečima nikakvu cenu. Reč je neprijatelj zamaha i poleta. Dovoljno je da jednu svoju nameru dvaput nekom izgovorite, pa da ona odmah za polovinu oslabi. Velike snage su ćutljive u čoveku, kao i u prirodi.

• Treba se već iz detinjstva učiti šta je sreća i nesreća, kao što se uči šta je dan i noć, jer se iz velikih primera u istoriji vidi da ima u srećama sićušnosti, a u nesrećama veličine.

• Ćutalica, i kad je neinteligentan, ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen; a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti, ili ih bar ne kaže u velikom broju.

• Čovek koji ćuti izgleda uvek zaverenik i mizantrop, ali čovek koji mnogo govori, izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene nego onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno, ima mudrih ćutanja koja vrede više nego i najmudrije reči.

• Proverite u svom životu da li su vam niše dobra donele vaše najblistavije reči, ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.

• Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju.

• Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može da razmišljeno kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedan minut može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.

• Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom.

• Kad bi svi ljudi i žene govorili samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečima nego delom.

• U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje.

• Čovek se Boga boji većma nego što ga voli, i sve ga manje voli ukoliko ga se većma boji. Ali ipak je pobožan čovek u svom životu bogatiji nego čovek bezveran: jer pobožnost, to je ipak imati na broju jedno osećanje više, a ne manje. Ideja o Bogu jeste neizmerno prostranstvo, pojam o sveobimnom i totalnom, kakvu nikakva druga fikcija ne može dati; a slika o Bogu je lepota, čak i umetnički nenadmašna. Naš pojam o Bogu, to je najsavršeniji od svih pojmova koji je ljudstvo moglo imati: snaga, razum, dobrota, pravda, milosrđe; a sve ovo pod raznim imenima, i u raznim slikama. Odreći se ovakvog ideala, značilo bi osiromašiti život i umanjiti sebe. Negirati opstanak božji, to je ili duhovna ili moralna poremećenost, ili perverzija kakve filozofske škole.

• Sve su religije svete jer u svima njima ljudi traže uzor i ideal za svoj pošten život i svoje usavršenje na zemlji. Ni u jednoj od glavnih religija današnjeg sveta nema razlike u ideji o dobru, nego u snu o dobru, i u rečima kojima je to kazano.

• Bog kao regulator svemira, ne daje se zamisliti nego samo kao apsolutan regulator i svega najsitnijeg u svemiru, pa i čovekove volje i duha. Bez takvog duhovnog božanstva ne daje se zamisliti svet, a bez moralnog božanstva ne daje se zamisliti čovek. Ali ni jedno ni drugo se ne da negirati. Može se reći samo da ne postoji ništa, i prema tome da ne postoji ni čovek; ali da postoji svet i čovek, a da ne postoji Bog, to je apsurdum. Skazaljka na časovniku ide prema suncu, a čovek ide prema božanstvu, onakvom kako ga je bio zamislio.

• Sreća koja dolazi iz religije bila je katkad veliki izvor blaženstva čovekovog. Čovek koji veruje u duhovno i moralno božanstvo, ispunio je sve prostore sveta nečim što ga nigde više ne ostavlja samog, i on zatim nije nigde prepušten slepom slučaju ni bespomoćno ostavljen neprijatelju.

• Hrišćanin je vekovima išao na gubilište šapćući molitvu, ili pevajući pobožnu pesmu, često smatrajući svoje mučeništvo kao široka vrata kroz koja se ulazi u blaženstvo i u večnost. Od prvog mučenika naše crkve, Hrista, cela je vera osnovana na primeru požrtvovanja i herojstva, u čemu je i bila njena snaga i pobeda. Zato nema nijedne sreće ni danas među srećama čovekovim tako istinski duboke kao što je ova religiozna sreća koja se postiže u razgovoru s Bogom, u pogađanju njegove volje, i u službi njegove namere: jer Bog, i da nije stvarnost, on je najsavršenija čovekova ideja o stvarnosti. Verujem u Boga, u ljubav, u prijateljstvo, u otadžbinu, u poštenje. Da ne verujem istovremeno u sve to, ne bih imao razloga da verujem ni u jedno od toga posebno.

• Mnogi veliki čovek nije ni sanjao u mladosti što će postati kroz dalje godine.

• Svakako, više je žrtava među ljudima koji nisu menjali svoje puteve, nego među onima koji su ih menjali. Život je kula na bregu sa koje hiljadu prozora gleda na hiljadu strana vidika. Jedna ogromna količina hrabrosti dolazi čoveku od samo ove ideje: da uvek ima još jedan put ka sreći, a ne samo onaj kojim je dotle bezuspešno išao da je postigne.

• Čovek koji nema nikakve slave u životu, ni duhovne, ni građanske, ni herojske, ni moralne, to je čovek rođen pod prokletom zvezdom. Jer svaki čovek može biti veliki ako hoće: ako ne kao general, a ono kao vojnik; ako ne kao izvanredan gospodar, a ono kao izvanredan sluga. Naša veličina dakle zavisi od nas; a veličina je sreća tim što je veličina.

• Mnoge su religije i filozofije propovedale mržnju na život. Pisci, kao Niče, okomili su se bili na hrišćanstvo kako je ono omalovažilo život na ovom svetu, govoreći isključivo o drugom svetu, za koji, međutim, niko ne zna ništa. Ali Niče je ovde bio nepravedan. I pre hrišćanstva je život smatran za tašt, i to ne samo u Indiji nego i u Evropi. Sokrat, Lukrecije, Vergilije, Ovidije, Horacije, Seneka – svi su verovali u ništavilo života, i govorili da je čast još jedino što vredi u životu, i, najzad, preporučivali samoubistvo.

• Hrišćanstvo je čak odlučniji protivnik samoubistva i mržnje na život, nego ijedna druga religija ili druga mudrost. Ono je čak prijatelj života na ovom svetu, jer ga je smatralo kao predsoblje drugog života i kao pripremu za večnu sreću.

• Strah, to je životinjski osećaj u čoveka; potpun čovek se ne plaši ničeg osim sramote i kukavištva.

• Najviši stepen čovekovog učešća, to je u stvarima otadžbine, jer je otadžbina zbir svih drugih ljubavi i osećanja.

• Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, nego od čoveka. Sve bede među ljudima to su nesreće koje učini čovek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome. U prirodi nema sreća i nesreća, nego ima samo smrt i život. Čovek je najveća štetočina na zemlji. Sve velike stvari izgrađuju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom.

• Nema nijedne religije koja nije bezbožno rušila, kao što nema nijednog čoveka koji u svom životu nema nekoliko sitnih zločina. Veliki ljudi su netrpeljivi među sobom, jer su surevnjivi, ali mali ljudi su neiscrpni u svojim zloćama prema boljim od sebe. Mali ljudi se uvek šegače s velikim ljudima, a veliki ljudi se često šegače s krupnim stvarima.

• Kad se uzme koliko na svetu ima ludaka, zatim glupaka, zatim podlaca, i najzad bezličnih i bezbojnih ljudi, čovek izgubi ljubav za život u takvom otrovanom vazduhu. Toliki broj nakaznih učini da nam ovaj svet odista izgleda najgori od svih svetova; a dodajte odmah još i da svemu tome ne može biti nikad konca ni kraja.

• Najbolji ljudi to su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što ne bi nikad oprostili samom sebi.

• Ljude treba suditi samo po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; međutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama.

• Od svega što je čovek posejao, ništa nije rađalo brže nego mržnja. Narod se brže fanatizuje nego vaspita. Koristoljublje je uvek nedeljivo od mržnje; iz koristoljublja se ljudi odriču otadžbine, porodice i vere.

• Fanatizam je ostatak varvarstva, a sa kulturom trebalo bi da čovek ide samo za hladnim osvedočenjem; međutim, nažalost, izgleda baš naprotiv, da je fanatizam jedno slepilo našeg instinkta, koje neće moći ništa iskoreniti. Što je najžalosnije, ljudi se fanatizuju u mržnji, ali se ne fanatizuju u ljubavi. Jedini lek protivu ovog instinkta bila je vera hrišćanska, koja je prva fanatizovala ljude u ljubavi. Svaka mržnja je sugestija samog sebe, i zato čovek mudrac može sebe fanatizovati u ljubavi, protivno i svojim instinktima, koji su inače uvek skloni samo mržnji. Fanatizovati se u dobru, to znači postati čovek istinski pobožan.

• Čovek kulturom postaje sve više tvorac, i time se sve većma približuje tvorcu sveta; zato će ideja o smrti biti uvek najveća protivnica ideje o Bogu.

• Pesnik je čovek večite mladosti.

• Samo je mladost stvaralačka. Ma u kojim godinama, ako čovek još stvara, on je mladić.

• Zagorčavamo mladost strahom od starijih, neprestanim radom za karijeru, mučnim životom u vojnoj službi, što upropasti najlepše godine te mladalačke veličine i mladalačke slave.

• Pokažite samom sebi da možete živeti sa vrlo malo društvenih veza, i biti srećan i s polovinu ili trećinu svog imanja, i da se možete osećati snažnim i samo s dvojicom prijatelja, mesto bezbrojnih i blistavih poznanstava, i da možete spokojno stanovati u predgrađu, mesto u središtu velikog grada, čak i u selu, mesto u varoši. Odrecite se, na kraju krajeva, i svojih neprijatelja, kao da ne postoje, jer i oni predstavljaju jedan teret, bespotreban, na vašim kolima. Naročito uverite sami sebe kako je sasvim mogućno sve materijalne sreće zameniti moralnim i duhovnim, da sujetu možemo zameniti ponosom, a samoljublje zameniti častoljubljem.

O ljubavi

Čovek se zaljubi gledajući ženu, a žena se najčešće zaljubi slušajući čoveka.

Pesnikova je ljubav sveobimna, a u toj sveobimnoj ljubavi je žena samo najsavršenije umetničko delo.

Ljubav je sama sebi dovoljna; ljubavi nije potrebna nikakva druga slava nego njena sopstvena.

Žena je najviši podstrek ljudskog stvaranja. Ona stoji u zenitu naše misli i akcije; i njoj se duguju sve lepote i veličine ljudskog genija.

• Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo.

• O ljubavi se ne može ni govoriti pametno, jer ljubav nije stvar pameti nego osećanja; a zato što je ljubav istinska samo kad je slepa, ona ne podleže nikakvim merama razuma. Žena se zato može samo voleti ili ne voleti, ali se ne daje razumeti; najbolji dokaz, što se najmanje poznaju dvoje koji se najvećma vole.

• Preterano razmišljanje o nečem skrene misao na bespuće, naročito u stvarima osećanja. U ljubavi se naročito ispituje svaka pojedinost, svaki pokret, svaka reč, pogled, aluzija. Zaljubljen čovek je mistik koji živi od priviđenja, koji veruje u čudesa, koji ne veruje ni ono što je očevidno, koji se bori s fantomima, koji izmisli najveći deo svojih sreća i nesreća, i najzad, koji izgradi planove bez srazmera i bez logike, sasvim protivno svemu kako bi radio da nije zaljubljen.

• Žena je stvar spola i srca, a ne osvedočenja i filozofije. Ako od nje napravite predmet misli, onda je ona izgubljena za vaša osećanja.

• Često i sve ideje koje imamo o nekoj ženi, dolaze samo od dobrog ili lošeg iskustva sa nekom sasvim drugom i drukčijom ženom. Najgore govore o ženi oni koji su bili najsrećniji u ljubavima; nesrećnici su uvek kratki u svojim refleksijama o ženi. Pisci i nepisci, ljudi dubokoumni i ljudi maloumni, svi govore o ženama sa uopštavanjem; ali ženu najvećma napadaju baš ljudi koji su najmuževniji i fizički najstrasniji. O ženi govore lepo i pristojno samo ljudi po krvi hladni i za ženu ravnodušni. Jedino onaj pisac koji ženu ne bi napao u šumi, neće je napasti ni u knjizi.

• U ljubavi, kao i u religiji, sve počiva na osećanju i na verovanju u neverovatno. Zaljubljen čovek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga sto puta voleo; a događa se čak da veruje kako je odista samo ovaj put istinski voleo. Zbog ovog nelogičnog i nerazumnog, ima u ljubavi toliko nesrećnika.

• Ljudi koji u ljubav unose odveć srca, manje stradaju, jer srce sve pozlaćuje, i ne vidi ništa što nije dobro.

• Nikome se ne robuje mračnije koliko samom sebi, jer naša sebičnost, to je tamnica pod zemljom na kojoj nema prozora. Stradaju u ljubavi i ljudi od velike mašte, jer ako mašta zida zlatne tvrđave na oblacima, ona otvara i crne ponore, i onde gde nema ponora. Ljubav je najčešće jedno veliko maštanje, jer smo izmislili sve vrline kod žene koju volimo, i uobrazili da su sve sreće mogućne, i zaključili da su sve prepone sitne i neznatne. Čovek koji voli sve žene, nije zaljubljen u ženskost koliko je u ženskost zaljubljen čovek koji voli jednu jedinu ženu: da čovek odista voli postojano samo jednu jedinu ženu, potrebna je mašta koja ide u priviđenje i prelazi u ludilo.

• Pesnikova je ljubav sveobimna, a u toj sveobimnoj ljubavi je žena samo najsavršenije umetničko delo.

• Ljubav je glavni izvor inspiracije i akcije pesnikove, jer je ljubav i glavni motiv njegovog života. Sve što znamo o ljubavi, znamo od pesnika. Da nije bilo pesnika, o ljubavi bi se znalo manje nego o mržnji.

• Ljubav je osećanje koje je rezultat svih drugih osećanja, zbir svih mogućnosti čovekovih, najviših i najčistijih. Ljubav je najveći izvor snage za iluziju, i najdublji dokaz moći za akciju. Ljubav je svedočanstvo zdravog spola i dubokog morala: jer za ljubav treba imati pre svega mnogo fizičke sile i neizmerno mnogo dobrote. Znači, mogućnosti za utapanje u drugom biću i drugoj sudbini; pregorenja za iluziju i vere u ideal; radosti da se živi dvostrukim i mnogostrukim životom; i najzad, potrebe da se iziđe iz sebe u nešto šire i veće i opštije. Čovek koji ljubi ženu, viši je od čoveka koji ne ljubi, jer ljubav za ženu je već dokument moći za iluziju i za požrtvovanje, dokaz čovekoljublja, jedno suvereno osećanje protivno samoživosti i isključivosti. Čovek koji ne voli žene, ne voli ni ljude. Voleti, to je sveobimno osećanje. Ljubitelji žena, to su ljudi već izraženi u jednoj humanoj crti, koja je čak vrlo duboka.

• Ljubav je dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost. Ljubav je zato uvek bila privilegija najviših duša, ako ne i najvećih duhova.

• Žena u koju smo zaljubljeni, kao i sama ljubav, nije nešto što postoji van nas, nego je nešto što postoji u nama, i što je deo nas samih. Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo na zemlji. Mi ljubimo, jer je naša duša prepuna nežnosti, i naše telo prepuno strasti; dokaz, što to isto biće ne bismo voleli u starosti, kad već naša zamorena duša nema dovoljno nežnosti, ni zamoreno telo dovoljno strasti. Mladost i ljubav, to je sve što ima život.

• Ne žalim ništa na svetu nego što u mladosti nisam znao da sam mlad, i da mi je to saznanje moglo dati osećanje superiornosti nad milionima najmoćnijih i najbogatijih ljudi. Nisam znao da sam nekada bio imperator Kine i car Indije!

• Ljubav je čak i herojstvo jer traži žrtve. Ako se pitamo da li smo ljubljeni u zamenu, i u istoj meri, ljubav je time prebrojana i taksirana kao moneta i roba. Zato slepa ljubav, to je jedina ljubav. Za ljubav treba nevinosti, koliko i za religiju. Samo slepe oči ljubavi nađu najveće puteve sudbine, kao što se samo zatvorenih očiju vidi lice božje u svoj čistoti i veličini. Ko nije religiozan, ne može biti ni istinski zaljubljen; i zato je u naše doba tako malo zaljubljenih.

• Ljubav je, najzad, i najviši produkt kulture.

• Što je veća kultura jednog naroda, utoliko je ljubav dublja, jer je komplikovanija i fatalnija. Žena nije više ženka nego ličnost, znači mnogostruka lepota: umetničko delo, duša i duh. Zbog ovog je osećanje ljubavi tesno vezano za nečiju inteligenciju i dobrotu. Biti zaljubljen, verovati u ljubav kao u nebo, to je živeti u najvećoj čistoti i krajnjoj sili dobrote. Ljubav je najveći stepen svega što nosi nekoristoljubivo srce, najveće pregnuće, totalno samoodricanje, život u drugom biću i za drugu ličnost, usađenu u zenit jednog doba našeg života. Zato je apsurdum i nesreća sumnjati u nešto što volimo, pa je apsurdum sumnjati u ženu ako je volimo. Ljubav u sumnjama, to je najveća beda i najčemerniji paradoks božji, čak i nepremostiva fatalnost za ljude od srca i ponosa. Jer, najčešće, koliko je ljubav veća, utoliko je i sumnja veća. Međutim, za punu sreću u ljubavi, treba biti nesebičan, i prema sebi krajnje neosetljiv: ljubav isključuje samoljublje, i ne poveruje ni u ono što je očevidno. Ideal i nije u stvarima nego iznad njih. Teško srcu koje uzima san o sreći kao sliku sreće koja je mogućna. Nema sreće koja se ne daje porušiti u prašinu, ako je samo više tumačimo nego što je osećamo.

• Veliki čovek svaki proces srca podigne neizbežno do procesa uma; i tako filtrirajući kroz mozak stvari sna i mašte, one postanu bezlične ili čak sasvim izblede.

• Svi veliki ljudi su bili zaljubljenici celog života; i to ne samo pesnici, nego i državnici, i velike vojskovođe, čak i veliki vladari: Perikle, Cezar, Napoleon.

• Čovek kad je istinski zaljubljen on je istinski pobožan, i meni je ovakva ljubav bila najrazumljivija.

• Za velike ljude nema ničeg ni malog ni prolaznog, i njima je zato potrebna ljubav samo u jednom okviru beskonačnog i večitog. Zatim, njima je potrebna ljubav u stalnoj groznici i u usijanju, u vrtoglavici i u vrtlogu, zato što je ljubav vatra u kojoj oni sve svoje iskuju.

• Velikog čoveka zbunjuje i zaglupljuje veliko društvo, koje, naprotiv, ženu razdragava, i zbog kojeg jedino ona čini i dobro i zlo. Veliki čovek luduje za onim za čim se više niko ne otima: za mudrošću i za slavom posle smrti.

• Ljubav je sama sebi dovoljna; ljubavi nije potrebna nikakva druga slava nego njena sopstvena.

• Uostalom, žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traže ni da vi nju poštujete, nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nešto hladno i iz glave, a ne nešto proosećano i iz duše. One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim istinski poštovale, a ljudi misle obratno.

• Obične žene vole obične ljude, a samo neobične žene vole ljude sa neobičnim odlikama.

• Ima izvesnih patriota zbog kojih nam omrzne otadžbina, i sveštenika zbog kojih nam omrzne crkva i vera, i vojskovođa zbog kojih nam omrzne vojska i herojstvo, i žena zbog kojih nam omrzne ljubav.

• Ima odista jedno doba u ljudskom životu kad sve podseća na ljubav: sunčan dan, tamna noć, bura i tišina, novac i muzika, cveće i heroizam, mek divan, oblak u nebu, mušica u vazduhu. Tako žena postane središte svih drugih pokreta srca, misao misli, cilj ciljeva.

• Zaljubljenici mogu da žive navrh planine na jednom stablu, u dnu šume u jednoj pećini, nasred mora na jednoj dasci. Zato je ljubav najisključivije osećanje koliko je i najpotpuniji život. Ljubav sve ispuni i sve zameni. Rađanje ljubavi u duši, to je više i lepše nego rađanje sunca na okeanu.

• Žene počnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle da su već voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od čoveka. Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i više da je žele, nego da je vole.

• Ljudi ne znaju koliko žena često voli, i onda kad najmanje izgleda zaljubljena; i koliko često svirepo strada, i onda kad izgleda najvećma rasejana; i dok sedeći pored kakvog drugog čoveka, izgleda mračni izdajnik.

• Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti.

• Očevidno je da se svaki čovek čudi ako nije voljen. To je apsurdum. Ima ljudi na koje ni muva neće da padne.

• Ljubomora je najbrutalniji izraz ljubavi fizičke; uostalom, samo su seksualci ljubomorni a jedini sentimentalci ne znaju za ljubomoru.

• Čovek koji voli samo kroz spol, baca se u slepilo posle prvog znaka sumnje, i tada je njegova jedina strast mrzeti, mučiti druge, osvetiti se.

• Ljubomoran čovek stvarno izmisli najveći deo svojih razloga za nesreću i svoju i ženinu. Kao glad, ni ljubav nema očiju; ali ljubomora nema pameti. Čovek koji ženu muči ljubomorom, veruje da se naplaćuje za bol koji mu je ona zadala, a niko ne može uveriti da se vara u svojoj sumnji. Ljubomora je zato jedan oblik ludila. Najbolji dokaz, što čovek nije ljubomoran samo na današnjicu, nego je ljubomoran i na prošlost te iste žene.

• Smeh od sveg srca nije stvar zaljubljenih, niti smejači izgledaju sposobniji za duboke stvari. Jedno osećanje, to je odista uvek jedan slučaj savesti. I ljubav je, kao slučaj savesti, osećanje hermetično i ponosito. Zaljubljen čovek zato sebi izgleda kao obučen u zlato, i daje sebi izgled svečan i veličanstven.

• Najmanje ima ljudi koji veruju da je žena sama sebi dovoljna kad dođe pitanje da brani njenu časnost. Čovek, naprotiv, uspeo je da izmisli i pripiše ženi sve odlike karaktera koje ona u stvari nema, čak koje su više čovekove nego ženine.

• Sve je začeto u ljubavi i spolu, kao i dete. Ništa se ne daje odvojiti od opšteg principa plođenja. Žena je zato najviši podstrek ljudskog stvaranja. Ona stoji u zenitu naše misli i akcije; i njoj se duguju sve lepote i veličine ljudskog genija. Ono što je snaga čovekova u sadržini, ženina je snaga u formi. Čovek nju oplodi telesno, a ona njega plodi duhovno.

• Jedan državnik, Kavur, rekao je: kako onaj koji ne zna da govori sa ženama, ne zna da govori ni sa parlamentom. Znači, da za velike gomile, kao i za žene, treba isti ljupki i zavođački jezik ljubavnika. Svakako, retko je ko bio veliki pisac, a da nije imao izvanredne ljubavnice.

• Ako volimo kroz život deset žena, mi smo u svakoj od njih voleli jedan deo baš te iluzorne žene. […] Sve što pesnik kaže u pesmi ženi koju ljubi, to je uvek rečeno pod mađijom te iluzorne i naslućene i daleke žene, u čijem zračenju žive sve druge žene, i sijaju sve stvari na zemlji.

• Mi smo svi robovi jedne sile strašnije nego što je i mržnja, i koja sa civilizacijom postaje samo zamršenija i kobnija. A zato što je ljubav jedna fatalna i natčovečanska sila, ljudi su ljubavi priznali njeno božansko poreklo. Pesnici su ljubavi dali još i više: oni je smatraju kao naročito božanstvo, koje postoji van čoveka, i iznad čoveka. Ona je sila bezmerno moćnija od nas, kao, uostalom, svaka sila prirode. Ali ta moć dejstvuje kroz čoveka: čas gradeći a čas rušeći. Ovo božanstvo, najviši, princip čovekovog stvaranja i princip plođenja ljudske fele, prožima ljudsku misao u obliku svetlosti, uzrujava ljudsku krv u obliku toplote, i razgranjava ljudski um kao božanski sok koji podiže šume u pustinji i oplođuje živa bića na dnu mora. Ljubav i smrt, to su jedina dva principa raširena na svakom deliću sveta.

• Vera je bila digla ljubav za ženu do izvanredne čistote, i zbog toga je ljubav otišla zatim i do viteštva, kao nikad dotle.

• Čovek se zaljubi gledajući ženu, a žena se najčešće zaljubi slušajući čoveka. Prema tome bi čovek bio više telesan, a žena više duhovna. Međutim, čovek ne osvaja ženu dubinom svojih reči, koliko načinom svog govora, bojom svoga glasa, zavođačkim elementima svoje konverzacije. Ali se ipak samo kroz telo ide u dušu; nema ljubavi koja nije spolna. Ljubav koja nije spolna, može postojati samo među nedovoljno spolnim i fizički slabim, ali ne među naročito čednim i naročito idealnim.

• Ljubomora je jedna slepa sumnja, nalik na životinje za koje se zna da žive bez očiju.

• U najvišem broju slučajeva, ljubomoran čovek, to je onaj koji veruje da je žena jača od njega, i da joj on nije dovoljan. Stoga je ljubomora samo jedan strah, a ljubomoran čovek je kukavica.

• Svi su veliki umetnici, i u slici i u pesmi, većma slikali svoje snove nego svoje istine. Da nije bilo tako, svet bi odista izgledao mnogo manje lep nego što izgleda.

• Najveća slast života za snažne i neporočne ljude, to je zdrava fizička ljubav. Čovekovom duhu ostaje samo da fizičkoj ljubavi napravi dekor, a čovekovoj duši ostaje da sve obojadiše i pozlati, i oplemeni, i opeva. Nikad se ljubav ne zadrži samo na fizičkom uživanju, osim kod žena glupih i kod ljudi vulgarnih. Nikad ne postoji perverzija kod zdravih i fizički silnih. Sve su poroke izmislili slabi i degenerisani ljudi.

• Tri stvari uvek idu zajedno: mladost, lepota, ljubav.

• Ljubav je, kao i vladalac, najviša kad najvećma prašta. Ljubav je iskrena jedino ako se nalazi sva u predmetu koji ljubi, a ne u principima koji su izvan ljubavi. Ovakvo dizanje ljubavi iznad svih principa, baš i jeste taj neizmerni i suvereni trijumf duše nad duhom.

• Bilo je ljubavi koje su izvesnim ljudima iz osnove preinačavale karakter i um, oplemenivši ljude bezdušne, učinivši pobožnim ljude bezbožne, i napravivši herojima ljude obeshrabrene. Samo velike ljubavi su inspirisale velike akcije. Prava ljubav je jedan ceo niz velikih slučajeva, čak i u životu običnog malog čoveka. Još i više: samo kroz ljubav može i obični čovek da bude dignut do velikog čoveka, i da pigmej pođe u korak sa gigantom. Samo se u ljubavi i u smrti ljudi mogu da izjednače, i da poslednji stigne prvog.

O ženi

Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici.

Prvi znak da jedna žena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete od čoveka kojeg voli.

Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveći događaj i najlepši izraz duševnog u materiji.

Žena [je] u stanju da se celom svetu pokaže gola, kad bi znala da je ceo svet našao lepom kao boginjom.

Žena je za nas jedno pijanstvo krvi kad smo mladi, ili bolest degeneracije kad smo stari.

Mi smo heroji u bojnoj vatri, a žene u hladnoj svakidašnjici; mi smo hrabri pred smrću, a one pred životom; mi pred drugim čovekom, a one pred celom sudbinom.

Mladost ne vidi kobne stvari života, i zato je mladost viša nego život.

• Pobožna žena je neizmerno skrušenija nego čovek, jer veruje da je progoni jedno oko od kojeg se ne daje ništa sakriti.

• Pronaći dobru ženu, to je teško kao pronaći u svom vrtu izvor petroleuma.

• Lukavstvo je dokaz slabosti i straha, većma nego zloće i zlonamere.

• Prosečni čovek uvek voli više ženu nego ljubav. Kod žene je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude i voljena.

• Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici.

• Devojka koja unapred pokazuje da ne želi decu, neće nikad biti ni dobra žena, ni dobra majka, ni dobra drugarka, nego buduća raspikuća i opasan poliandar, koja voli svet većma nego kuću, sebe nego ikakvog čoveka; to je pustolov kojoj će muž služiti samo za pratnju i podvođenje.

• Prvi znak da jedna žena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete od čoveka kojeg voli.

• Svaka je žena dosadna osim one koju volimo.

• Fizička lepota čovekova je jedna velika sreća njegova, i među ljudima, a ne samo među ženama.

• Lepe žene su manje sklone poroku nego ružne. Lepotica se zadovoljava divljenjem i obožavanjem svoje okoline, a ružna traži utočišta u prvom ljubavniku koji je bude smatrao da nije ružna. Zato su ružne žene većma zauzete naporom da se dopadnu, nego lepe, kojima to uspeva i bez napora. Prvi čovek koji takvu ružnu ženu nađe da je lepa, i koji joj to pokaže, postaje njen neodoljivi gospodar. Da bi se dopale ljudima, ružne žene postaju muzičarke, spisateljice, slikarke, filantropi, a sada čak i parlamentarci.

• Lepotice imaju skoro uvek ružne glasove, kao labudovi i paunovi, koji su najlepše ali i najgluplje i najsujetnije ptice.

• Lepota fizička, to je neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i neosporno, uvek pored fizičkih lepota u istom čoveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda.

• Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto.

• Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog spustio na naročito izabrane među ljudima; lepota je i blagoslovena, jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno osećanje.

• Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveći događaj i najlepši izraz duševnog u materiji.

• Najlepše oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene.

• Ljubav idealna je produkt vere i kulture, i održava se nasiljem nad sobom.

• Ima žena moralno korektnih, ne iz ljubavi za čoveka i za moral, nego samo zato što su po karakteru pasivne, ili što ljubavi ne daju nikakvu cenu. Druge su opet moralne iz udobnosti za sebe, ili izi odvratnosti za javnu bruku. A treće su moralne iz krajnjeg nepoznavanja poroka. Svakako, fizički moral obično nije u prirodi ni ukusu ženinom koliko je u ukusu čovekovom: dokaz, što je žena u stanju da se celom svetu pokaže gola, kad bi znala da je ceo svet našao lepom kao boginjom. Uostalom, one ne pristaju da razgolićuju sebe, i da nose svoje gole grudi kao na poslužavniku. S vremenom je žena postala deteubica.

• Telesni porok je prirodna posledica društva, a ne prirode, jer je seljak čedniji od građanina. U mnogim zemljama seljak spava u kući zajedno sa svom ostalom čeljadi, i čak sa svojim životinjama, i nikad se on i njegova žena ne svuku potpuno goli. On do smrti ne vidi svoju ženu drukče nego obučenu, a možda bi ga bilo strah i stid da je vidi bez odela. Porok se razvija u ljubavnoj dokolici i golotinji; porok je umnogome stvar mašte koliko i temperamenta. Svakako, porok je stvar bogatih i besposlenih.

• Žena je za nas jedno pijanstvo krvi kad smo mladi, ili bolest degeneracije kad smo stari.

• Ima među ženama više heroja nego što ih ima među ljudima, ali su ljudi celu istoriju prigrabili za sebe, i za priče o sebi. Međutim, mi smo heroji u bojnoj vatri, a žene u hladnoj svakidašnjici; mi smo hrabri pred smrću, a one pred životom; mi pred drugim čovekom, a one pred celom sudbinom.

• Najsrećniji su u ljubavi oni koji su izgubili smisao o sebi i svojoj ceni. Ljudi od najvećeg uspeha kod žene, to su oni koji trpe najviša uniženja.

• Glupost je u prirodi, i najpametniji čovek ne uspe da tome uvek izbegne, ali žena je glupa samo po izuzetku. Na deset ljudi ima jedan uman, a na deset žena ima jedna glupa.

• Ljubomora je jedna forma gluposti. Na stotine ljudi nema ni polovinu koji su ljubomorni iz straha da ne bi izgubili ženu koju vole, nego su ljubomorni iz oholosti prema sebi, i iz straha da sami ne budu poniženi.

• Ja pamet čoveka računam po onom šta kaže, a pamet žene po onom što ne kaže.

• Čovek i žena se izmiruju samo u ljubavi čistog srca, i u ljubavi bespolnoj, odakle izbija iskra poezije, koja je magija sveta, sunce sunaca.

• Čovek vlada ženom samo kad vlada sobom; a mi vladamo sobom samo kad više mislimo nego što osećamo. A naročito kad manje govorimo nego što bismo i sami hteli reći.

• Pametan se čovek oženi na vreme. U mladosti je brak stvar ljubavi i spola, a u starosti je stvar slabosti i straha od samoće.

• Mladost ne vidi kobne stvari života, i zato je mladost viša nego život. Bio sam često sa jednim mladim stranim kraljem pre nego što je bio proteran iz svoje zemlje. Ja sam tad mislio, kakva je to nesreća izgubiti jedno kraljevstvo. Ali sam brzo sebi dodao: „A ja sam izgubio mladost, što je nešto još više…”

O prijateljstvu

Žena je najbolji spasilac od čamotinje.

Samoća nije nego za ljude izabrane. Velikim duhovima ništa ne može da zameni njihovo sopstveno društvo sa sobom; veliki duhovi su najvećma usamljeni kada su u društvu drugih i različnijih ljudi nego što su oni sami.

Ispitaše Gaja Blosija šta je on bio u stanju da učini za svog prijatelja Graha. — Sve, odgovori Blosije. — Zar i da zapališ hramove? On mi to ne bi nikad naredio. — Ali da ti je naredio? — Ja bih zapalio hramove. […] Pravo prijateljstvo je dakle iznad razuma i dublje od razuma.

• Nad svetom leži dosada kao debelo more nad zemljinom korom. Toliko je dosada neizmerna na zemlji, da čovek uvek traži nekog da ga razonodi. Da vidi čoveka, makar kog! Da govori, makar s kim! I da razgovara, ma o čemu! I da idu, ma kuda! Čovek odlazi u društvo više iz dosade nego iz sujete. Inače ništa ne bi moglo ni da objasni opstanak društva, bar ovakvog kao što je današnje, koje nam oduzima novac, duh, vreme, karakter, ženu. Jer bi se, odista, moglo bez toliko ljudi, žena, reči, laži, obećanja, kompromisa. Ovakvo društvo, to je nesrećni svet koji sam sebi zagorčava život, kao kockar i pijanica.

• Veliki deo sveta ne traži umetnost da se njome inspiriše za velike akcije, nego da njom rastera očajnu dosadu.

• Žena je najbolji spasilac od čamotinje.

• Dosada je došla od civilizacije: preterano umnožavanje zabave dovodi do očajne presićenosti i zatim do mračne dosade.

• Civilizacija je napredak, ali napredak nije cela sreća. Civilizacija je bacila u nazadak religiju koja je nekad bila dovoljna za život na zemlji. I raskoš je ubio ukus koji je nekad bio dovoljan za život u lepoti.

• Društvo je čovek izmislio da se odaleči od ozbiljnih razmišljanja koja odvode u ono što je bolno i teško, a to je filozofija o životu.

• Odista, samoća nije nego za ljude izabrane. Velikim duhovima ništa ne može da zameni njihovo sopstveno društvo sa sobom; veliki duhovi su najvećma usamljeni kada su u društvu drugih i različnijih ljudi nego što su oni sami.

• Čovek je najstrašljivija životinja, jer se boji i najslabije druge životinje.

• Čovek traži prijatelje kroz ceo život, i onda kad to čini i bez dobrog plana i bez dobrog načina. Ovo je često i razlog najvećih nesreća, jer padamo na lažne prijatelje koji su opasniji od neprijatelja, zato što nose masku na licu i nož u rukavu.

• Ko se oslobodio dosade i straha, postao je pitom i plemenit.

• Među najlepše primere istorijskog prijateljstva spadaju izvesno primeri dvojice srpskih vitezova, Miloševih pobratima, koji su otišli s Milošem da sva trojica zajedno poginu u turskom taboru, i to za čast Miloševog imena. Ovakav primer ne postoji ni u Ilijadi.

• Treba biti prijatelj samo dobrih.

• Kad su posle osude Graha pohvatali i njegove prijatelje, tad senatori najpre ispitaše Gaja Blosija šta je on bio u stanju da učini za svog prijatelja Graha. — Sve, odgovori Blosije. — Zar i da zapališ hramove? On mi to ne bi nikad naredio. — Ali da ti je naredio? — Ja bih zapalio hramove. Montenj dodaje ovde svoja fina opažanja, govoreći da su ova dva čoveka, Grah i Blosije, bili više tipični prijatelji nego tipični patrioti; i više lični prijatelji jedan drugom, nego prijatelji svoje otadžbine. Pravo prijateljstvo je dakle iznad razuma i dublje od razuma.

• Zajednica interesa ne može se ni nazvati imenom prijateljstva. Uostalom, kako bi neko bio prijatelj iz interesa?

• Pravo prijateljstvo, ono koje ide do heroizma, postoji samo među mladim ljudima. Samo se u mladosti izdašno i svesrdno dele sreće i nesreće, zadovoljstva i porazi. Mladost, to je jedino kraljevsko osećanje.

• Čoveka većma uvredi ono što ste o njemu rđavo rekli, nego ikakvo zlo koje ste mu učinili. Lakše se izmire ljudi zavađeni posle bitke ili neprijatnih dela, nego posle reči u kojima je bilo uvreda. Rđavo delo je nestalo onoga časa kad se preko njega prešlo, jer se rđavo delo može popraviti dobrim delom; ali se ružne reči ne mogu ispraviti lepim rečima.

• Odista, ne treba govoriti zlo ni o najgorim ljudima. Iza gorkih reči ostaju gorka usta. Kad govorite o lepom gradu, o cveću, i o lepoj ženi, vi postajete radosni; a govoreći o rđavom čoveku, vi postanete tužni. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka, on uprlja svoju dušu.

• […] ali o neprijatelju, ako ne treba reći dobro, treba ćutati razumno. Više nam škode u životu rđavi jezici nego rđava srca. Nikad jedan rđav čovek nije u stanju da učini ljudima onoliko zla koliko jedan zao jezik: jer ružne reči ostanu i kada se ogovarač zaboravi. Uostalom, jezik strasti je uvek neprijatan, i jezik mržnje je svakom odvratan. Pokušajte samo jedan dan govoriti lepo o svima ljudima, a o zlim ne govoriti ni rđavo ni dobro, i videćete svoj ogromni unutrašnji mir. Ni o tiranima ne govorite rđavo, jer je neko rekao: ako nam velikaši ne čine zlo, to je dovoljno da ih već zato smatramo svojim dobrotvorima. Naše lepe reči su, odista, najkraći put ka uspehu u životu.

• Treba neprijatelja zadužiti ma čim bilo. I ono što u ljudima postoji zversko, ne može se ukrotiti nikakvim poklonom, koliko se to može ukrotiti lepom rečju. Uostalom, nikad čovek prema čoveku nije pravedan: ni kad voli ni kad mrzi.

• Grci su u Tebi svetkovali praznike prijateljstva, a Srbi su se u svojim crkvama venčavali pobratimstvom. I starogrčki i srpski eposi ističu prijateljstvo i pobratimstvo sa ushićenjem. Za prijateljstvo su sposobne samo mlade rase kao što su za prijateljstvo sposobni samo mladi ljudi, jer prijateljstvo, to je jedna forma herojstva. Zato su i stari Grci i Srbi ispevali svoje nenadmašne epose u vekovima kada su bili mladi.

• Srbin je izrađeniji kao tip prijatelja nego kao tip neprijatelja; on za ličnog neprijatelja smatra čak i čoveka s drugog kraja sveta, samo ako ne deli njegovo mišljenje.

• Trebalo bi u narodu podići ljubav prijateljstva do paradoksa, i druželjublje do religije, jer bi to bio najsigurniji uslov za sreću.

• Prijateljstvo mora ponovo da postane predmet škole. Pogledajte samo u svom ličnom životu koliko smo malo sreće postigli ako tu nije bilo učešća naših prijatelja, a koliko smo nevolja pretrpeli samo u njihovom odsustvu.

• Dobro je izbegavati čest susret sa neprijatelem, ali i sa prijateljem. A za usluge bolje se ponekad obratiti neprijatelju nego prijatelju. Ima slučajeva gde smo od neprijatelja napravili prijatelja samo tim što smo mu dali prilike da nas obaveže. Čovek prirodno voli onog kome je učinio dobro, jer onda u tom drugom čoveku ima nešto i od njegovog dela i od njegove lepote.

• Kažu da postoje neki insekti u vazduhu koji za vreme velikih vrućina sami sebe pojedu, i tako uginu. Takav je slučaj i sa mržnjama koje su vrlo raznolike.

• Najveća je nesreća kad čovek mora staviti na probu svoje prijatelje. Treba imati snage i ne tražiti ih baš onda kada nam najvećma trebaju.

• Ima takvih ljudi koji više pripadaju nekoj grupi negoli i porodici i otadžbini.

• Istinski umni i duboki ljudi nemaju mržnje niti podništavaju druge. Mržnja je stvar nepotpunog uma, koliko i nepotpune glave. Prva osobina primitivnog čoveka, to je da se boji svega što ne razume; a na prvom mestu se boji pameti. Glup čovek ne može mirno da sasluša pametnu reč, jer ga ona ošine kao bič po očima. Glup čovek smatra pametnog čoveka kao svoju karikaturu. Zato je on po prirodi i po svom geniju netolerantan; pošto je netolerancija stvar gluposti a ne mudrosti.

• Glupaci nisu dobri ljudi, i ne treba sebi o njima praviti mnogo iluzija. Prost čovek se brani lukavstvom, kao što se kulturan čovek brani pameću.

• Ne zna se šta je kobnije i odvratnije: samovolja i nasilje tirana, ili kukavištvo njihovih naroda.

• Velika je beda čovekova što ni pamet ni vrlina ne silaze s oca na sina, ali je još veća beda što ni pamet ni vrlina nisu onoliko zarazne koliko glupost i porok.

• Nije rđavom čoveku dovoljno da otme vaš položaj nego da vas istovremeno uprlja i uništi; niti mu je dovoljno da sedne na vašu stolicu, nego da sedne na vašu grobnu ploču.

• Hrabrost je stvar vaspitanja koliko je i stvar urođena.

• Rđavi ljudi beže od prijatelja, jer, po instinktu, beže od istine; a prijateljstvo je jedna krupna istina, zato što je gola iskrenost. Rđav čovek beži od prijatelja, jer se pred njim oseća providan i bez maske; i ne usuđuje se govoriti prijateljskim jezikom u kojem se sve brzo prokaže, i sve lako oseti.

• Rđavi ljudi mrze i umetnost i filozofiju, jer obe idu za istim, i jer su čiste. Rđav čovek nije nikad bio prijatelj mudrosti i muza, i to sasvim prirodno, jer ni njega mudrost i muze ne vole.

• Sloveni su najintimniji prijatelji, jer su najduševniji ljudi.

• Glupaci su po pravilu lukavi, a umni su po pravilu naivni i lakoverni.

• Mali čovek živi u svojoj gluposti bezbrižno i spokojno, kao svilen crv u svojoj sjajnoj čauri. Samo veliki ljudi imaju velika razočarenja; i najčešće su nesrećni zato što principe života svagda stavljaju iznad slučajnosti života.

• Strah je osobina divljaka i životinja, jer oni nemaju preziranje smrti, nego imaju samo slepilo i za smrt i za život. Sve vrline, pa i hrabrost, jesu plod civilizacije.

O mladosti i starosti

Žena hoće brza i besna osvajanja koja može učiniti samo vrlo mlada žena. Jer retko koja žena hoće da osvoji duhom, još manje dušom, najmanje dobrotom. Zato nema kobnije sudbine nego što je sudbina jedne lepotice.

• Mladost, to je bogatstvo i kraljevanje; to je čar telesne lepote i duhovne svežine; lepota fizičke snage; beskonačnost nadanja; raskoš u planovima od kojih je svaki ogroman i bezmeran, i od kojih svaki izgleda verovatan i kad je nemoguć. Mladost, to su radosti prečeste i prenagle; svi izvori optimizma otvoreni; a san stavljen iznad istine, i ljubav iznad života. To su namere od kojih su uvek polovina herojskih a polovina razbojničkih. Mladić, to je zaverenik; a mlada žena, to je ustaš. Svaki je okvir uzak, i svaka se reka daje preskočiti. Svaka ideja je prestarela, i svaki je autoritet nasilje. Svi su ljudi suparnici, i sve su nesreće samo ljubavne.

• Svaki je zakon tiranija, a svaka je utopija ideja.

• […] danas se niko i ne priznaje starim. Merilo za mladost i starost sad je manje princip fizički nego princip duhovni. Najzad, i srećom, starost je bolest samo glupih ljudi i ružnih žena. Za umne ljude i za lepe žene ne postoji starost. Uman ne sme ostareti, a lepa žena ne može da ostari. Um i lepota se samo menjaju, ali s vremenom ne propadaju. Ko je jednom bio odista mlad, taj ne može postati odista star, kao što čovek koji je odista pametan, ne može postati glup.

• Plemenite stvari ne stare nego samo promene izgled, često čak i na lepše. Lepota ima sve sezone kao i priroda, ali nema sezonu propasti, kao što je nema ni priroda.

• U starosti se prokažu na licu karakter i duša čovekova, kao što se prokažu reljefi jednog brega tek u zimu kad izgubi šumu i potpuno ogoli. Ima lica koja sa starošću dobiju nešto svetiteljsko ili mudračko, druga mučeničko i bolesničko, a treća životinjsko i zversko. Znam rđavih ljudi i rđavih žena kojima se u mladosti nije raspoznavao na licu njihov karakter, jer je mladost svagda i u svemu jedna neizmerna lepota. Ali ta su ista lica dobila u starosti izgled odvratan i užasavajući, crte zločeste, pogled krvnički. Tako i ćud i sva osećanja dobiju u starosti samo njihov otvoren i očit izraz. Umni i blagorodni ljudi postaju divni starci s kojima je radost dolaziti u dodir.

• […] starost, kao ogledalo, prokaže šta je čovek bio unutrašnje celog svog veka, i onda dok je maska mladosti mogla još da prikriva svu nakaznost koja je stajala iza nje.

• Treba imati mnogo mudrosti, pa znati ostareti bez ružnoće, bez pakosti i bez tuge, tri kobne stvari koje idu zajedno.

• Savremeni kulturni čovek sve manje priznaje starost, jer svoj život meri više duhovnim merilom nego fizičkim sposobnostima.

• Mladost, to je, pre svega, sveta vatra.

• Čovek koji voli žene nikad ne ostari; a čovek koji traži društvo mladića, nikad ne tuguje. Treba uvek tražiti žensko društvo, ako i ne žensku ljubav.

• Aleksandar je lepo rekao da ne broji svoje godine nego svoja dela. To je odista jedino kako ne mogu da odgovore sitni ljudi, koji sve raskivaju u sitni novac.

• Genije, koji je lepota viša i od mladosti, nema svojih godina. Genije stvara do poslednjeg daha.

• Odista, najmanje je starost smetala ljudskom geniju u njegovom stvaranju; zato se starosti ne moraju plašiti daroviti ljudi, nego samo nedaroviti plašljivci. Za duhove koji su svetlili među ljudima, skoro nikad nije bilo sumraka.

• Čovek o nesreći i ne govori drukčije nego imajući uvek oči na najcrnjem slučaju.

• […] volja i akcija, to je jedini život.

• […] kao i u svemu čovekovom, žena stojeći u središtu svih sreća i nesreća, postala je i glavnim merilom čovekovog veka na zemlji.

• U viteškom srednjem veku su ratnici oblačili i sebe i konja u teški čelik, a danas se ljudi bore otvorenih grudi pred najvećim mašinama smrti, i pred otrovnim gasovima, i lete hiljade metara visoko u vazduhu, i spuštaju se u velike morske dubine.

• Mladi političari se bore među sobom uvek za nešto što će tek postati; a stari političari se svađaju raspravljajući samo stare račune i stara zlopamćenja.

• Žena hoće brza i besna osvajanja koja može učiniti samo vrlo mlada žena. Jer retko koja žena hoće da osvoji duhom, još manje dušom, najmanje dobrotom. Zato nema kobnije sudbine nego što je sudbina jedne lepotice.

• Istinski mlad čovek hoće uvek da umre za ono što voli, i nema vremena da mrzi.

• Religije, koje su najdublje mudrosti, često su govorile ushićeno o životu, ali nikad nisu govorile o smrti s užasom ili s ponižavanjem.

• Kad pitaju nekog koliko mu je godina, to je isto toliko bezumno kao da ga pitaju koliko je njemu kilograma; jer ni godine ni kilogrami ne znače ništa za čovekovu duhovnu i moralnu snagu, a ona se jedina može uzimati u obzir.

• Veliki ljudi nemaju vremena da broje godine koje su prošle, nego godine koje im još ostaju da ostvare svoje krupne namere.

• U srpskoj istoriji, koja je cela samo jedan životopis velikih heroja, opevaju se starci hajduci, kao Starina Novak i Mijat harambaša, i kao što se i u kosovskoj epopeji opeva veliki junak starac Jug Bogdan, veličanstvena iako, nažalost, nedovoljno izgrađena ličnost.

• Izdajstva, revolucije, podlosti, brakolomstvo, zločini, dolaze od naše želje za uživanjima.

• Heroji ako ne poginu, obično dožive duboku starost. Starost je, dakle, jedna privilegija hrabrih i mudrih, a to ide na njenu veliku čast i ponos.

• Potomci žive ne samo od legendi svojih predaka nego i od onog što su ti preci otkrili po rudnicima, podigli u zgradama, sagradili u putevima, ostavili u gotovom novcu, zaveštali u nauci i umetnosti.

O pesniku

Današnja umetnost očevidno stoji na bespuću jednog čovečanstva koje je izgubilo svu snagu da u nešto veruje onako kao što je pre verovalo u Boga.

Samo ljudi velikog srca cene ljude velikog uma.

• Pesnik je svagda i nepomirljivo idealist, jer sve gleda kroz ideal, to jest kroz prizmu savršenstva.

• Pesnik je tumač božanstva, jer je božanstvo slika čovekovog ideala.

• Bog prosvećenih naroda ima sve mudrosti i vrline koje čovek u svom snu o idealu smatra za najviše.

• Ima i filozofa koji su verovali da je kosmos mogao postati bez učešća božjeg, što bi moglo značiti da je mogao postati i bez njegove volje, i protiv njegove volje, po jednom zakonu čisto mehaničkom, koji je sam sebi dovoljan. Ali ja ne poznajem nijednog pesnika koji je bio bezbožan, i verovao da je građevina postala bez građevinara.

• Pesnik je religiozan, jer su pesnici i izmislili religiju.

• […] pesnik i kad sumnja, on veruje; jer je sumnja jedan osećaj, a ne misao. Ni ateizam nije pravo odsustvo religije, to je indiferentnost. Pesnici su baš, naprotiv, najpobožniji među ljudima.

• Pesnik bezbožan ne da se ni zamisliti.

• Ideja o božanstvu javila se, izvesno, u svojoj čistoti i veličini samo kroz umetnost: čim je primitivan čovek počeo da stvara, on je dobio ideju o stvaranju, a videći sebe kao tvorca jedne stvari, on je tražio da pozna i tvorca svih drugih stvari, pitajući se otkud i sve drugo oko njega.

• Baš najbolji patrioti govore često o svojoj zemlji s ovakvom dubokom gorčinom, zato što je njihov ideal o otadžbini viši nego otadžbina njihovog vremena, a naročito nego njihovi savremenici. Oni koji sve hvale, ili su neznalice, ili lažovi, ili cinici. Hteti sve savršeno, to je najveće osećanje ljubavi.

• Prvi prosvećeni čovek je bio najveći patriota. Otadžbina, to je savest društva. Osećanje ljubavi počinje s roditeljima, nastavlja odmah s otadžbinom, i svršava, tek na trećem mestu, u ljubavi za ženu. Pesnik je zato uvek ogledalo svoje rase.

• Pesnik je najčistija gruda svoje zemlje. Običnom čoveku može otadžbina izgledati jedna predrasuda istorije. Odista, zemlja koju zovemo otadžbinom može danas biti malena, a sutra velika; danas na severu, a sutra na jugu; danas jednorasna, a sutra sastavljena od više rasa; znači, nešto što ne predstavlja ni jedno isto zemljište, ni istu klimu, ni istu krv.

• […] predmet čovekove ljubavi za otadžbinu koji se menjao vremenom po formi, ipak se nije menjao po suštini; i ta ljubav je stara koliko i istorija čovekova.

• Mi volimo svoju zemlju i kad ne volimo svoje sugrađane; i mi volimo svoj rodni grad i onda kad nas progna iz sebe, kao što je bio slučaj Ovidija i Dantea.

• Najprosvećeniji čovek nije neminovno i najveći patriota, ali je najveći patriot neosporno onaj čovek koji je najdublji; znači najduševniji, i znači najrasniji.

• […] heroizam nije samo jedan slučaj fizički pred smrću, nego i duhovni pred životom: ima svakodnevnih moralnih hrabrosti koje su strašnije i lepše negoli i fizička hrabrost na bojnom polju.

• Heroj i pesnik, to su dva blizanca i dva najsavršenija uzora ljudskog soja.

• Iluzija o životu, to je čitav optimizam kosmički. Zato je optimizam odlika mladosti, a pesnik je uvek mlad, često i uvek dete.

• Lepota i božanstvo se ne daju izraziti rečima; pokušajte to pa ćete videti koliko je veliko siromaštvo ljudskog govora. Jedini pesnik uspe da nađe reči i da se približi tim nepristupačnim i neizrecivim veličinama.

• Umetnost se ne daje objasniti nego samo osetiti.

• Ima veliki broj ljudi koji bi radije vukli lađe nego čitali pesme, ili posmatrali slike.

• […] kad jedan pesnik postane odista velik, on postane filozof; a čim jedan filozof postane odista velik, on postane pesnik.

• Kritičar treba da piše samo o dobrim umetnicima i dobrim delima; a on je koristan samo kad hvali. O rđavim se piscima nema šta reći, kao ni o najboljim. O rđavim piscima pišu samo rđavi ljudi. — Kritičara mrze podjednako i rđavi i dobri umetnici. Rđavi pisci se boje njegovog znanja, a dobri pisci se ne boje njegove pameti, nego njegovog zlog jezika.

• Nisu kapitalistički ratovi, kao ovaj 1914, u stanju da urode regeneracijom ljudske misli i srca, nego naprotiv. Samo ratovi duhovni i duševni, a to znači samo duboki pokreti religiozni i filozofski mogu biti inicijatori novih ideologija i novih senzibiliteta.

• Najlepša pesma jednog pesnika ima uvek izgled molitve; i najlepša slika jednog slikara ima izgled ikone. Sve su umetnosti oduvek bile u službi religije. Zato je laž u dnu svakog onog pokreta koji ne dolazi iz najdubljih čovekovih izvora vere ili sumnje.

• Današnja umetnost očevidno stoji na bespuću jednog čovečanstva koje je izgubilo svu snagu da u nešto veruje onako kao što je pre verovalo u Boga.

• Nema velikog književnog dela koje nije poniklo iz bola. Nema velikog stvaranja bez velikog bola. Sve se rodilo iz bola i krvi, kao i dete.

• Novac i slava, to su dve najkobnije pohlepe; za novac se srlja u sramotu, a za slavom se srlja u smešno.

• Pesme vole samo deca i mudraci. Prvi u pesničkim mislima vide šarene slike, a drugi u tim šarenim slikama vide duboke misli. Pesme ne vole ljudi rđavog srca i lošeg vaspitanja.

• Najbolji je onaj pisac, koji misli da bi svako svoje delo trebao da iznova napiše.

• Ljubomora prema ženi izgleda istog porekla kao i zavist prema čoveku.

• Skromnost velikih ljudi treba da bude u tom da sakriju kao porok ono što je u njima božansko.

• Samo ljudi velikog srca cene ljude velikog uma. Ima ljudi genijalnih srcem, kao što ima ljudi genijalnih umom; jer se srcem i stvara više nego umom.

• Nema velikana za male ljude. Veliki čovek vas sudi po vašim vrlinama, a mali čovek vas sudi po vašim manama. Velikan nađe načina da vas i na taj način uveliča a mali čovek vas unizi i smanji. Sitan čovek se bavi samo sitnicama.

• Koliko se jedan genije sve više penje na visine, utoliko više iščezava s vidika za one koji ostaju uvek u nizinama. Samo oni koji sami idu naviše, znadu šta su to veličine nekog cilja, i dokle dopru visine jednog duha.

O herojima

Na Kosovu se biju vojske srpske za ideju nebesku protiv ideje zemaljske. Na Kosovu su se borile ne samo dve vojske, nego i dve ideje: evropska protiv azijske, hrišćanska protiv nehrišćanske, ideja prava protiv ideje sile.

Lazarevo carstvo nebesko, to je ideja o slobodi.

Dobar čovek je prav kao mač, ali i oštar kao mač.

• Svaki čovek je heroj. Još i više: svaki je čovek heroj u mnogo slučajeva; čak i većma nego jednom dnevno. Nije čovek heroj samo kad svoj život stavlja na kocku, nego je on heroj i u nebrojenim malim slučajevima plemenite hrabrosti. Ali obično herojem nazivamo čoveka koji sav žrtvuje sebe za dobro drugih; a takav čovek je za stare narode bio božanstven.

• Naš je Obilić heroj oslobodilac, dakle, heroj sveštenog karaktera.

• […] na Kosovu se biju vojske srpske za ideju nebesku protiv ideje zemaljske. Na Kosovu su se borile ne samo dve vojske, nego i dve ideje: evropska protiv azijske, hrišćanska protiv nehrišćanske, ideja prava protiv ideje sile. Lazarevo carstvo nebesko, to je ideja o slobodi.

• Da se naša vojska odmah pokorila sultanu i Antihristu, to bi bila pobeda zemaljskog carstva nad nebeskim. Azijske vojske tukle su se na tome polju ne za pobedu jednog ideala, nego za pobedu jedne mračne strasti. Oni su bili silni vojnici, ali zato nisu bili heroji. Heroizam, to je snaga u kojoj ratuje božanstvo dobra protiv božanstva zla, Bog protiv sotone, pravda protiv nepravde.

• Herojstvo i hrabrost nisu jedno isto, hrabrost može biti bez herojstva, ali herojstvo sadrži u sebi oboje: i hrabrost koja je slepa sila prirode, i ideju koja je sila svesnog i dobrog genija.

• Heroj je pre svega karakter. Instinkt za život, koji je urođen čoveku, postane u njemu manji i slabiji nego čovekova ljubav za ideal, koja, međutim, čoveku nije urođena, nego samo stvorena istorijom.

• Ima dakle heroja i heroja, a ima kukavica i kukavica. Niko nije do kraja ni jedno ni drugo. Prema tome herojstvo ne znači hrabrost trenutnog pregnuća, nego neograničena predanost ideji. Ovo može biti ideja o otadžbini, ili ideja o veri, ili ideja o društvu, ili, najzad, ideja o svojoj porodici, domaćem miru, ljubavi za jednu ženu. Ali čovečanstvo zove herojima samo one velike duhove koji su umrli za najviši smisao o dobru, a to je ideja za koju se bore njegovi sunarodnici. Ovo je najčešće ideal o otadžbini i veri. Naš heroj Lazar je jedan od najvećih i najlepše izgrađenih heroja čovečanstva, zato jer se borio za taj dvostruki ideal koji je on zvao nebeskim carstvom.

• Ideal, to je jedno saznanje o najvišoj istini; a fikcija, to je samo pusta mašta. Ka idealu se ide pameću i naukom, a ka fikciji se ide strašću i perverzijom. Heroj umire samo za ideal. Zato hrabrost mora da ima plemenit i nesebičan cilj da bi se zvala herojstvom.

• Srpski je heroj Lazar koji gine za veru, i Miloš koji gine za svoju vojničku čast, i Marko koji umire od za mora što se celog veka borio braneći nejake. Heroj hrišćanstva je mučenik.

• Hrabrost, i kad je najveća, nije dakle dovoljna da se nazove herojstvom. Ima ljudi neizmerno jakih, ali po mračnoj i brutalnoj sili, a ne po svesnoj ideji. Najviše je hrabrih po atavizmu, svireposti, sujeti, bolesti, čak i po vojničkom vaspitanju. U jednom jurišu na tvrđavu ginu junački hrabri ljudi svih ovih kategorija. Među svima njima usamljen gine samo onaj heroj koji ima duh omađijan jedino pobedom neke ideje.

• Neosporno je da je svaki grad slavio najpre svog zemljaka heroja, pre nego heroja kakvog drugog grada, kao što bi u nas u Prilepu slavili heroja Marka, a u Topoli heroja Karađorđa.

• […] srpski narod možda nije ni grešio što je herojstvo Lazarevo stavio i iznad herojstva Miloševog. Lazarevo je herojstvo čistije i bliže božanstvu.

• Prometej je, neosporno, najveći heroj među svima herojima sveta, jer nije ni lokalan, ni nacionalan, nego jedini heroj opštečovečanski.

• […] nema ljudske veličine ako u njoj nema ljudske dobrote; veličina bez dobrote, to je samo sila, nalik na silu materije.

• Svesna i prosvećena hrabrost, to je najveći stepen herojstva. Čast i dužnost, to su dva najveća pokretača za svakog heroja, a sve drugo može biti i samo sujeta i krvološtvo.

• Čovek je dobar samo po jednom razlogu: ako je zdrav duhovno, a naročito ako je zdrav duševno. A rđav čovek je rđav iz više razloga, i na više načina. Međutim, onim dobrim pripada dužnost da od rđavih brane ne samo sebe, nego i ideal o dobrom. Ovi malobrojni dobri ljudi prave korisne revolucije, daju ideji sjajne heroje, i donose dobre zakone. Oni vuku sobom ka idealu neizmernu masu rđavih i glupih. Istoriju, istina, nisu pravili samo dobri ljudi, nego zajedno s rđavim i najrđavijim; ali su sve dobre puteve ljudstvu prokrčili samo dobri ljudi, boreći se i protiv samih zakona prirode, koji ne poznaju dobro, nego samo slepu silu. Zato će biti spaseno ljudstvo kada bude razumelo da je svakidašnji dobar čovek u stvari jedan svakidašnji heroj.

• Kad ljudi ne bi bili jedan drugom zlotvori, ne bi apsolutno bilo nikad potrebe da se govori o dobrotvorima i dobročinstvima, niti bi milosrđe bila prva čovekova vrlina. Ali kao što ima ljudi glupih duhovno, ima ih i glupih moralno. Ovo su najopasniji ljudi i najmračniji glupaci.

• Blagorodni ljudi ne znaju za opreznost, jer istinski i po instinktu čovek plemenit nikad do kraja ne veruje da zlo odista postoji.

• Pravi putevi zna se gde počinju, i zna se gde svršavaju, a krivim se ne zna ni pravac ni kraj. Dobri ljudi ne znaju za krive puteve, jer oni po njima ne idu; samo krivoumni ljudi najpre vide i izaberu krive puteve.

• Podal čovek misli da je nadmudrio poštenog čoveka ako ga je prevario; a on ne zna da ga je prevario samo zato što pošten čovek ima iluziju o drugim ljudima, i što živi u čistoti svojih mišljenja.

• Najveća vrlina ženina jeste duševnost, a najveća vrlina čovekova jeste hrabrost. Plašljivost je uzrok nebrojenih pogrešaka čovekovih, često i samih njegovih zločina. Najveći deo heroja bili su u svemu plemeniti i blagi ljudi, a plašljivi su redovno vrlo rđavi ali i drski ljudi. Plašljiv čovek, pošto je istovremeno i zao, manje se boji heroja što je hrabar nego što je častan; pošto dobro zna da je častan čovek odveć strog u svojim suđenjima. Dobar čovek je prav kao mač, ali i oštar kao mač.

• Nije hrišćanstvo pobedilo što je pravedno za svakog, nego i što je logično za sve; zato što su logike i dobrota izražene ovde u formi kakvu grčki filozofi nisu umeli naći: u ljubavi čoveka za čoveka, kakvu Sokrat nije znao napraviti filozofijom, a koju je Pitagora napravio samo školskom doktrinom.

• Menjaće se kultovi i molitve, ali će istina o Dobru i Miru među ljudima biti zanavek vezana za hrišćanstvo kao najpotpuniju istinu o čovekovoj sreći na zemlji.

• Hrišćanstvo je religija ljubavi, što znači pesma srca. Hristos je pokazao da je Pesnik-Heroj jedini gospodar i pobedilac u svemiru.

• Sama figura Hristova izdigla se iz ideje o samopregorenju, i napravila mučeništvo jednim visokim načinom da se umre za ideal. Mučenik hrišćanski je jedini koji je išao uzastopce tragom za Spasiteljem sveta. Ovde je herojstvo za Boga, a ne za otadžbinu. Ovde se umiralo za božanstvo i za ideal, a za ljude samo ukoliko je bilo u pitanju njihovo spasenje na onom svetu, a ne za njihovu slavu na zemlji. Kao što antički heroj ide u borbu protiv nemejskog lava ili kritskog minotaura, tako hrišćanski mučenik ide da bude heroj u borbi protiv mraka.

• Srbi su jedini evropski narod koji ima kult heroja, kao što su ga imali nekad stari Grci.

• Heroj mora biti uzor ne samo sjajnom smrću nego i svetlim životom, i obratno.

• Strah je izvor svih zabluda, a dosala je izvor svih poroka.

• U običnom javnom životu kukavice daju sebi najviše izgled odvažnih i buntovnih. Oni uvek sve smeju. Ali ima ljudi koji sve smeju ne zato što se ničeg ne boje, nego zato što se ničeg ne stide.

• Odista, otkud taj instinkt heroju da pogine za druge? Kako to da ljubav za ideal postane najednom moćnija i veća nego i urođeni instinkt za život? To je samo zato što je i ljubav za ideal jedna forma ljubavi, koja je usađena u nagon koliko i volja za život. Jer stvarno, samo ljubav i jeste jedina sila mračnija i strašnija nego i instinkt za život. Ljubav u svim njenim oblicima, to je jedno sveobimno osećanje, isključivo, nerazumno, iznad života i iznad smrti.

• Rob je svaki čovek koji služi strastima; i on je neizlečiv, jer robuje neznanju. Sve sramote i nesreće izviru iz zabluda.

• Heroj je veran sebi, sanjalica, srdačan, veseo, skroman, sebi dovoljan, bez svake potrebe za hvalu. Međutim, često se videlo i hrabrih ljudi koji su bili koristoljubivi, razmetljivi, sračunati i osvetljivi; ali to su bili samo hrabri ljudi a nikako heroji. I razbojnik može biti odlučan i lično hrabar, koliko i heroj; razlika je samo u cilju.

• Čovek dobre porodice, ili sin velike rase, i sam smatra da mora biti junak pred životom.

• Srbi su hrabri samo u ratu, a najhrabriji su ljudi na zemlji kad se bore u gomili.

• Čovek odista personalan ima protiv sebe i ljude i konvencije, i na svakom koraku naiđe na netrpeljivost i na neprijateljstvo. Pravu i izgrađenu personalnost ne trpi politika u kojoj se sve pokorava oštroj stranačkoj disciplini; niti je trpi umetnost, u kojoj uvek jedna nova generacija pripada jednoj novoj školi i jednoj novoj modi. Niti je trpi moral, koji uopšte ne trpi nikakvo novo tumačenje; niti je trpi salon, gde je personalnost uvek tegobnija nego zabavnija. Pa ipak, pravi put naše sreće, to je učiti čoveka da podigne poverenje u sebe, što znači razvijanje personalnosti do njenih krajnjih mera.

• Danas je društvo povezano većma nego ikad: religijom, patriotizmom, državom, strankom, sindikatom, vojskom, klubovima, tajnim ložama, porodičnim tradicijama, pokrajinskim konvencijama. Sve ovo neizmerno uniformiše čovekov karakter i suzbija razvijanje personalnosti.

• U društvu često najmudriji idu za najluđim, i najrazumniji za najstrasnijim, jer ih pobeđuju jače volje a ne jači mozgovi; zato ljudi koji su moćni ili umom ili voljom lako zavladaju, a samo ljudi koji su drukčiji nego ostali, ne zavladaju nikim. Međutim, ideal je odvojiti svoju ličnost od terora grupe i sličiti sebi a ne celom svetu.

• […] ljude ne vređa ako ste od njih bolji ili gori, nego samo ako ste drukčiji nego oni.

• Danas treba čoveka vratiti k njemu samom, dižući mu poverenje u sebe; uputiti ga produbljivanju svoje ličnosti i svoje mogućnosti, razviti duhovni egoizam ličnosti nasuprot materijalnom egoizmu gomile. Uzdati se više u sebe nego u druge, verovati u svoju sudbinu i u svoju glavu; polagati na svoju snagu koliko i na svoju mudrost, smeti ići uvek do kraja svoje brazde; ne odreći se nijednog prava u životu!

• Prema učenju pitagorista, reč „heroj” dolazi od reči „eros”, što znači ljubav. Ovo kazuje da su heroji zaljubljeni i ljubavnici, i da ljube božanstvo, i da sve nas druge uče da ga ljubimo. Ovo je duboko dirljivo tumačenje jedne božanske lepote u čoveku, i zato nije čudo što to tumačenje dolazi iz grčke škole.

• Čovek hrabar neosetljiv je za strah, kao što je gluv neosetljiv za zvuk, ili kao što životinje hladne krvi ne osete studen.

O kraljevima

• Skoro je zaslepljujuća potreba vladara da istovremeno zagospodare ljudima, stvarima, morima i životinjama. Pojedinci su stavljali na kocku celu veliku otadžbinu, i sve svoje saplemenike da bi samo oni stali na čelo drugih.

• Vladari su ili bogodani ili slučajni. Prema tome se dele na tvorce i rušioce, mudrace i ludake, svece i vampire, očeve i očuhe, parazite i izdajice. Ali na hiljadu vladara bi se moglo nabrojati na prste onih koji su bili srećni, još manje istinski voljeni. Od svih ljudskih blagodeti, izvesno je najmanja vladati gomilama koje su sazdane od toliko rđavih ljudi po instinktu, zlih iz koristoljublja, glupih po prirodi, slepih zbog strasti.

• Nema naroda koji je jedan režim priznao da je dobar; a ako je priznao, to je samo kad je taj režim bio prošao, ili kad je došao drugi koji je uvek izgledao gori.

• Svi oni kraljevi koji vladaju voljom naroda, i kad su bili najbolji za svoju zemlju i građane, ne održavaju se ljubavlju nego silom.

• Strah od umnih ljudi je u prirodi čovekovoj, kao i strah od svega i što je odveć moćno i što nas premaša.

• Vladar može biti političar ili pesnik. Političar ne razume čoveka nego gomilu s kojom jedino i računa i operiše; a pesnik ne razume gomilu koja je za njega nešto konfuzno, i haotično, i plitko, zbog čega se on radije udubljuje u jedinicu i njene nebrojene detalje.

• Gomila je uvek u stanju ludila; čovek dolazi do pameti i svesti samo kad se izdvoji iz mase. Gomile i ne žive od ideje nego od strasti. Zato su moderne kraljeve samo ustavi i parlamenti oslobodili od odgovornosti i naročito od mržnje gomila.

• Vođi u narodu nisu zato nikad ni najbolji ni najpametniji ljudi, nego ljudi naročite pameti i naročitog morala. Vođ ima pamet koja druge ne zasenjuje i moral koji druge ne plaši. Vođ, to je čovek koji vlada voljom, kontinuitetom i taktom.

• Mi najčešće volimo one koje poznajemo, i najvećma cenimo one koje ne poznajemo.

• Žeđ za vlašću je snažnija nego nego žeđ za vodom.

• Gomile idu za vojvodama a ne za mudracima, kad god je u pitanju veliko rešenje sudbine.

• Samo vrlo prosvećeni narodi kada su monarhisti, traže da njihova monarhija bude stabilna, što znači, između ostalog, da ima dinastiju koja je jaka: to znači mnogobrojna porodica i imućna kuća.

• Mudrost, to je poredak; a mudrost u jednom danu ipak učini više dobra nego što je učinilo tog istog dana herojstvo kakvog velikog čoveka.

• […] cela istorija to je smena jedne tiranije za drugom: borba između jakih za njihov račun.

O prorocima

Hristos je po svom načinu govora i svojoj inspiraciji ljubavi bio većma antički Grk nego savremeni Jevrejin.

• Uznemirenje i strah na zemlji dolazi samo od nečeg što čovek sluti, a uvek sluti samo ono što je strašno. Zbog toga su i sujevere bile jače nego vere. Vere, kao što je hrišćanska, počivaju na načelima božanske pravde, a sujevere se osnivaju samo na osećanjima straha od fatalnosti; zato su samo najsavršenije vere s nešto uspeha suzbijale mračnu i neobuzdanu moć sujevere.

• Zato je svaki čovek prorok, jer po ceo dan proriče ili sebi ili drugom. On proriče malo i veliko, dobro i zlo, pravo i nepravo. — Ovo će se dogoditi, a to neće! U ovom ćete uspeti, a u tom nećete! — tako šapuće svaki čovek na kojeg naiđete putem, ili kojeg sretnete na stepenicama. Ko zna da ovaj nagon za proricanjem nije možda naš najbliži dodir s Bogom.

• Pronaći sebi cilj, to je pronaći svoj put u životu i odmeriti svoje mesto među ljudima: to je istovremeno jedna čovekova duhovna moć i njegova moralna dužnost jer ko ne pronađe svoj cilj, taj luta kao slepac bez očiju, ili kao zločinac bez moralnog smisla.

• Heroji su ljudi izvanredni, već i zato što ne znaju za najveću ljudsku bedu, za strah na svetu. Stoga legendarni heroji ubijaju zmajeve i aždaje, a i sami istorijski heroji, u stvarnom ljudskom životu, obaraju gomile i narode.

• Ljudi koji veruju u svoje više sudbine, uvek veruju i da su silniji od svih protivnika i od svih prepona; a samo kukavice veruju da je od njih svako silniji, i da ih sve teškoće premašaju.

• Mnogobrojne želje, to su uvek mnogobrojne moći i još neostvarena dela; neostvarena ali precizirana dela. Ko ime mnogo želja, taj ima mnogo snage, a ne samo mnogo mašte ili puno sujete.

• Želeti, to je živeti. Želja koja je besna i neobuzdana, to je već želja koja je upola postignut cilj.

• Uvek pobeda duža dolazi pre svake materijalie pobede. Naše su želje svagda zavisne ili od naše sopstvene volje ako je jaka, ili od nečije tuđe sugestije ako nismo dovoljno jaki. Čovek koji ponovi sebi svoju želju stotinu puta, on zatim izgleda sav od nje izgrađen, a to je pravi put ka cilju.

• Bez proroka bi svet potonuo u mrak i izgubio put; i zato je Bog stavio u njega jedinu totalnu snagu kakvu u istoj meri nemaju ni pesnik, ni kralj, ni heroj. Proroci su prvi ukazivali na stvari za koje su heroji ginuli, kojima su pesnici pevali, i za koje su kraljevi stavljali na kocku države i narode.

• Hristos je govorio da Bogu treba dati božje, a Cezaru cezarovo, i zato rimski sud u Judeji nije sudio novog proroka kao neprijatelja rimske države, nego ga je, kažu, osudio na smrt jevrejski sud samo kao jevrejskog jeretika.

• Pesnik i prorok izgledaju često jedno biće sa dva lica; jer pesnik, dižući se u svojoj čistoti iznad svih ljudi, najzad dobije uverenje o svojoj misiji među tim ljudima.

• Proroci nisu bili svagda i potpuno originalni tvorci, tvorci na način pesnika. Sve njihove doktrine su postojale već mnogo ranije, bilo u savesti samih njihovih naroda, ili nekog bliskog ljudstva.

• U svojoj skromnosti, nikad nisam do kraja verovao da je Hristos bio jevrejske semitske rase, mada je bio pripadnik crkve Jehovine. Na jednom mestu kaže i Renan da je Palestina u to vreme imala jake slojeve raznih naroda drukčije krvi: Sirijaca, Asiraca, Grka i Filišćana koji nisu bili semitske rase. Hristos je bio čak ličnost koja se ne daje ni zamisliti u jevrejskom svetu; njegov je Bog sasvim drukčiji nego Jehova, a kad je pokušao da izmeni sinagogu, on je nju samo razoravao.

• Po svojoj ljubavi za Boga, mesto straha od Boga, Hristos ima izgled antičkog Grka; po svom misticizmu, imao je izgled jevrejskog proroka jer govori kao Mesija i bogočovek, kakve Grci nisu poznavali. Ali kao ličnost, znači kao srce, i kao prvi nosilac opštečovečanske ljubavi, a ne nacionalne na način jevrejski, on je helenski čovek.

• U Hristu je puno helenizma; a ko zna da to nije bio glas krvi, pošto njegova doktrina nije ponikla iz jedne učene glave nego iz jednog velikog srca.

• Hrišćanstvo je rođeno u sinagogi, ali kao reakcija na njeno učenje, i kao jeres prema Jehovi, a primilo je mnogo i od budizma koji su pronosili asketi.

• Hristos je po svom načinu govora i svojoj inspiraciji ljubavi bio većma antički Grk nego savremeni Jevrejin.