Хан Канг

Хан Канг

Хан Канг (Квангџу, 27. новембар 1970) је јужнокорејска књижевница. Добитница је Нобелове награде за књижевност 2024. године. Хан Канг је такође музичарка и визуелна уметница.

Цитати

„ Да ли је тачно да су људи у својој суштини сурови? Да ли је искуство суровости једина ствар коју делимо као врста? Да ли је достојанство за које се држимо ништа друго до самообмана, која нам прикрива једину истину: да је сваки од нас способан да буде сведен на инсекта, разједајућу звер, комад меса? Бити понижен, заклан – да ли је то суштина човечанства, коју је историја потврдила као неизбежну? ”

„ После твоје смрти нисам могла да одржим сахрану, и зато је мој живот постао сахрана. ”

„ Живот је тако чудна ствар, помисли она када престане да се смеје. Чак и након што им се догоде извесне ствари, ма колико страшне биле, људи и даље једу и пију, иду у тоалет и умивају се – другим речима, настављају да живе. А понекад се чак и гласно смеју. И вероватно имају исте ове мисли, и када их имају, морају се без радости сетити све туге коју су накратко успели да забораве. ”

„ Зар је тако лоше умрети? ”

„ Нека сећања никада не зарасту. Уместо да бледе с протоком времена, она постају једино што остаје када се све друго истроши. ”

„ Свет тамни, попут сијалица које се гасе једна по једна. Свесна сам да нисам безбедна особа. ”

„ Без гласа и без икакве буке, нешто нежно дубоко у мени се сломило. Нешто за шта до тада нисам ни знала да постоји. ”

„ Добра је она жена, помисли он. Она врста жене чија је доброта готово неподношљива. ”

„ Борим се сама, сваког дана. Борим се са паклом који сам преживела. Борим се са чињеницом сопствене људскости. Борим се са идејом да је смрт једини начин да се од те чињенице побегне. ”

„ Стакло је провидно, зар не? И ломљиво. То је његова основна природа. Зато се предмети од стакла морају пажљиво држати. Јер ако се разбију, напукну или окрње, онда више не вреде ништа – само их бациш. Раније смо имали неку врсту стакла које се није могло разбити. Истину толико тврду и јасну да је могла бити од стакла. Па кад боље размислиш, тек онда када смо се распршили доказали смо да имамо душе. Да смо заправо људи од стакла. ”

„ Ова киша су сузе душа преминулих. ”

„ Време је било талас, готово окрутно у својој неумољивости, док јој је односило живот низводно – живот који је непрестано морала да напреже да се не распадне. ”

„ Стојећи на тој граници где се копно сусреће с водом, посматрајући наизглед бескрајно понављање таласа (иако је та вечност заправо илузија: Земља ће једног дана нестати, све ће једног дана нестати), са недвосмисленом јасноћом осећа се чињеница да су наши животи тек кратки тренуци. ”

„ На крају крајева, нема ничег лошег у томе да се ћути – зар се од жена традиционално није очекивало да буду смерне и уздржане? ”

„ Никада себи не дозвољавам да заборавим да је свака особа коју сретнем припадник људске врсте. То укључује и вас, професоре, који слушате ово сведочење. Као што укључује и мене. ”

„ Оног дана када сам стајала раме уз раме са стотинама хиљада својих суграђана, гледајући право у цеви војничких пушака, оног дана када су тела прве двоје закланих положена у ручна колица и гурнута на чело колоне, запрепастила сам се открићем једне празнине у себи: одсуства страха. Сећам се да сам осећала како је у реду умрети; осећала сам крв стотину хиљада срца како се слива у једну огромну артерију, свежу и чисту...узвишену величанственост једног јединог срца које пулсира крв кроз тај суд и у моје властито. Усудила сам се да се осетим њеним делом. ”

„ Постоје сећања која остају нетакнута разарањима времена. И патње. Није тачно да су све ствари обојене временом и патњом. Није тачно да оне све претварају у рушевине. ”

„ Ако је снег тишина која пада с неба, можда је киша бескрајна реченица. ”

„ Бол делује као рупа која је гута, извор снажног страха, али истовремено и необичног, тихог мира. ”

„ Сваки тренутак је скок унапред са ивице невидљиве литице, где се оштри бридови времена непрестано обнављају. Подигнемо стопало са чврстог тла целокупног живота који смо до тада живели и начинимо тај опасан корак у празнину. Не зато што можемо да тврдимо да смо нарочито храбри, већ зато што другог пута нема. ”

„ И ја имам снове, знаш. Снове...и могла бих да допустим себи да се у њих растворим, да ме преузму...али зар сан није ипак све што постоји? Морамо се у неком тренутку пробудити, зар не? Јер...јер онда... ”

„ Савест, најстрашнија ствар на свету. ”

„ Догодило се у Гвангџуу исто као и на острву Џеџу, у Кантону и Нанкингу, у Босни, и широм америчког континента док је још био познат као Нови свет — с таквом једноличном бруталношћу да изгледа као да је утиснута у наш генетски код. ”

„ Сада могу да верујем само својим грудима. Волим своје груди, њима се ништа не може убити. Рука, стопало, језик, поглед — све су то оружја од којих ништа није безбедно. Али не моје груди. Са својим округлим грудима, ја сам у реду. Још увек у реду. Па зашто се онда стално смањују? Више нису ни округле. Зашто? Зашто се овако мењам? Зашто ми се ивице све више изоштравају — шта ћу њима да распорим? ”

„ Зашто ходамо по мраку, хајде тамо, где цвеће цвета. ”

„ С времена на време, протицање времена постаје оштро опипљиво. Физички бол увек изоштрава свест. ”

„ Рекла си: ово што зовемо живот никада не сме постати нешто што се само подноси. ”

„ Али у исто време знаш да, ако би се време попут оног пролећа поново вратило, чак и са свим овим знањем које сада имаш, врло је могуће да би донела исту одлуку као тада. ”

„ Душа нема тело, па како онда може да нас посматра? ”

„ Поново научити да се воли живот дуг је и сложен процес. ”

„ Након што си нам заувек изгубљен, сви наши сати склизнули су у вече. Вече су наше улице и наше куће. У том полумраку који се више не тамни нити се раздањује, једемо, ходамо и спавамо. ”

„ Нема међу нама ниједног коме живот указује посебну наклоност. Суснежица пада док хода овим улицама, носећи то сазнање у себи. Суснежица која оставља образе и обрве тешким од влаге. Све пролази. ”

„ Рекла си: лепота је само оно што је снажно, што има живу енергију. Рекла си: ово што зовемо живот никада не сме постати нешто што се само подноси. ”

„ С времена на време затекла би себе како се пита — не из самосажаљења, већ са дистанцираном, готово доконом радозналошћу: када би се сабрале све таблете које је икада попила, колики би био збир? Колико је сати бола проживела? Као да је сам живот желео да је заустави, изнова и изнова би била пресечена у свом кретању. Као да сила која је спречава да крене ка светлу увек стоји спремна у њеном сопственом телу. Сви они сати у којима је лутала, у оклевању и сумњи — колико их је било? Колико малих белих пилула? ”

„ За овај живот био је довољан само један од нас. Да си преживео оних првих неколико сати, ја данас не бих живела. Мој живот значи да је твој немогућ. Само у размаку између таме и светлости, само у том плавичастом расцепу, успевамо да разазнамо лица једно другом. ”

„ Облак даха. У хладним јутрима, онај први бели облак даха који измиче из наших уста доказ је да живимо. Доказ топлине наших тела. Хладан ваздух јурне у тамна плућа, упије топлоту нашег тела и издахне се као видљив облик, бео, прошаран сивим. Чудесно расипање наших живота — у празни ваздух. ”

„ Плаши ме тишина простора у који се мој глас шири. Плаши ме што не могу да исправим речи једном када су изговорене, то што те речи знају много више него што ја знам. ”

„ Свесна си да, као појединац, немаш ни способност за храброст ни за снагу. ”

„ Борим се, сама, сваког дана. Борим се са паклом који сам преживела. Борим се са чињеницом сопствене људскости. Борим се са идејом да је смрт једини начин да се од те чињенице побегне. ”

„ Нико ми не може помоћи. Нико ме не може спасити. Нико ме не може натерати да дишем. ”

„ Нека сећања никада не зарастају. Уместо да бледе с протоком времена, та сећања постају једино што остаје када се све друго истроши. ”

„ Да ли је могуће посведочити чињеницу да сам на крају презрела сопствено тело, саму физичку материју свог ја? Да ћу у потпуности уништити топлину, сваку приврженост чији је интензитет био више него што сам могла да поднесем, и побећи? На неко хладније место, негде сигурније. Искључиво да бих остала жива. ”

„ Да ли то значи да одбијамо да се растанемо тако што одбијамо да кажемо збогом, или да се заиста уопште не раздвајамо? (...) Да ли је растанак на неки начин непотпун? (...) Да ли је одложен? Опроштај — или затварање круга? На неодређено време? ”

„ Цвеће које цвета у пролеће, врбе, капи кише и пахуље снега постали су светилишта. Јутра која уводе сваки нови дан, вечери које га изнова замрачују, постали су светилишта. ”

„ Ни до чега ми није стало. Ни до места у којем живим, ни до врата кроз која свакодневно пролазим, па чак ни — дођавола — до сопственог живота. ”

„ Што је изолација тврдоглавија, то су ови неочекивани фрагменти живљи, а њихова тежина све притискајућа. Тако да се чини да место у које бежим није толико град на другом крају света, колико још дубље у сопствену унутрашњост. ”

„ Нека сећања никада не зарастају. Уместо да бледе с протоком времена, та сећања постају једино што остаје када се све друго истроши. Свет тамни, попут сијалица које се гасе једна по једна. Свесна сам да нисам безбедна особа. ”

„ Не могу то да разумем. Ти си тај који је умро, а имам осећај да мене све напушта. Ти си тај који је умро, али моја сећања крваре, прљају се, рђају и распадају. ”

„ Што се тиче лепих, интелигентних, изразито чулних жена, кћери богатих породица — оне би само реметиле моје пажљиво уређено постојање. ”

„ Снови су застрашујуће ствари. Не — понижавајуће. Откривају о теби ствари за које ниси ни знао да постоје. ”

„ То да су људска бића сачињена и од нечег другог, а не само од меса и мишића, учинило јој се као необичан дар судбине. ”

„ Сваки тренутак је скок напред са ивице невидљиве литице, где се оштре ивице времена непрестано обнављају. ”

„ Понекад ми тело делује као затвор, чврсто, покретно острво које се пробија кроз гомилу. ”

„ Када живот не би био развучен у праву линију, могла би у неком тренутку да постане свесна да је заобишла једну кривину. Можда би тада дошло и сазнање да се ништа од те прошлости више не би могло угледати, чак и када би се брзо осврнула преко рамена. ”

„ ...Подсећање на људске поступке за које смо сви способни — и сурове и нежне, и ниске и узвишене. ”

„ Ако прихватимо као тачну претпоставку да, када нешто изгубимо, добијамо нешто друго — шта сам ја добила тиме што сам изгубила тебе? ”

„ Савест, најстрашнија ствар на свету. ”

„ Сећам се осећаја болне љубави, како се увлачила у моју кожу. Како је зачепљивала срж мојих костију и смежуравала ми срце… тада сам схватила. Да је љубав страшна агонија. ”

„ У овој пљусковитој киши у шуми има нечег затвореног, као код огромне животиње која у себи пригушује рику. ”

„ Ти ниси као ја, Сонг-хи. Ти верујеш у божанско биће и у оно што зовемо човечанством. Никада ниси успела да ме придобијеш. Нисам могла да поверујем у постојање бића које нас посматра са савршеном љубављу. Нисам могла ни Оченаш да изговорим до краја а да ми се речи не осуше у грлу. И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим. Ја никоме не опраштам, и нико не опрашта мени. ”

„ Да ли се икада запиташ над њеном чудноватошћу? Да наша тела имају капке и усне, да се понекад могу затворити споља, а понекад се чврсто закључати изнутра. ”

„ Откако је изгубила говор, сви предели постају разбијени фрагменти оштрих ивица, налик шареним комадићима калеидоскопа који се тихо и изнова преобликују, попут бескрајних хладних латица. ”

„ Понекад је тешко разликовати трпљење од резигнације, тугу од делимичног помирења, истрајност од усамљености. Размишљала сам о томе колико је тешко ове емоције разлучити на основу израза лица и гестова, као и о томе колико се и сама особа која их осећа може мучити да их у себи препозна. ”

„ Заљубљивање је као бити прогоњен. ”

„ Понекад се, после неких снова, пробудиш са осећајем да се сан негде другде и даље наставља. ”

„ Одлучујући фактор који обликује моралност масе још увек није јасно идентификован. Једно од интересантних питања јесте појава, на самом месту догађаја, извесне етичке флуктуације одвојене од моралних стандарда појединаца који ту масу чине. Одређене гомиле не зазиру од пљачке, убиства и силовања, док друге, с друге стране, показују ниво храбрости и алтруизма који би појединци из те исте масе тешко могли да постигну сами. Аутор тврди да ова друга врста гомиле није састављена од нарочито племенитих појединаца, већ да племенитост, као темељна људска особина, успева да се испољи позајмљујући снагу од гомиле; исто тако, у првом случају, суштинско варварство човечанства не бива појачано због посебне варварске природе појединаца, већ услед увећања које се природно дешава у масама. ”

„ Свет је илузија, а живот је сањање, писало је: како је онда тај сан тако жив? Како тече крв и како навиру вреле сузе? ”

„ Ускоро ће доћи дан када нећу моћи да разликујем свој одраз у огледалу од свега осталог. Сва лица којих се сећам остаће замрзнута у мом памћењу. ”

„ Ако је постојао тренутак у којем би пожелео да је поново види, онда би то сигурно био тај. Када би и младост и тело отпали. Када више не би било времена за жељу. Када би, по окончању тог сусрета, остала још само једна ствар коју треба учинити: раздвојити се. Растати се од сопствених тела, и тиме се заувек растати. ”

„ Чекам. Нико неће доћи, али ипак чекам. Нико чак ни не зна да сам овде, али свеједно чекам. ”

„ Рад је гаранција самоће. Живећи усамљеним животом, можеш дозволити да те кроз дане носи уједначен ритам дугих сати рада, праћених кратким одморима, без времена да страхујеш од спољашње таме изван круга светлости. ”

„ Да ли је то због неке таласасте белине у нама, неокаљане, неповредиве, што нас сусрети са предметима тако чистим увек изнова дубоко потресу? ”

„ Никада себи не допуштам да заборавим да је свака особа коју сретнем припадник људске врсте. И да то укључује и тебе, професоре, који слушаш ово сведочење. Као што укључује и мене саму… Борим се, сама, свакога дана. Борим се са паклом који сам преживела. Борим се са чињеницом сопствене човечности. Борим се са мишљу да је смрт једини начин да се од те чињенице побегне.

Па ми реци, професоре, какве одговоре имаш за мене? Ти, људско биће исто као и ја.

”

„ Да ли је био нормално људско биће? Штавише, морално људско биће? Снажно људско биће, способно да контролише сопствене нагоне? ”