Пређи на садржај

Смак света

Извор: Викицитат
Загледан у ноћ изнад Београда, помислио [сам] како протагонисти римске декаденције нису били свесни чињенице да проживљавају крај своје империје.

Смак света је књига Драгоша Калајића објављена 1979. године.

Цитати

[уреди]
  • Читајући поново те текстове, који су били писани непосредно, а понекад и диктирани, словослагачима, открио сам да поседују заједнички чинилац, јединствену боју, боју сумрака Запада. Тако сам у тој лектири, вадећи изразе и појмове за речник, наишао на реч лепог, женског рода: „декаденција”. Стајала је у реченици која је поредила модерну са римском декаденцијом. За тренутак сам одложио текст и, загледан у ноћ изнад Београда, помислио како протагонисти римске декаденције нису били свесни чињенице да проживљавају крај своје империје.
  • Херој је фигура Реда, која ступа у борбу са снагама Хаоса када су сва друга средства одбране исцрпљена или сломљена. Ипак, унутар свог поретка или заједнице херој је изнимна појава, заправо елемент нереда, јер не признаје правила живота већине.
  • […] у добима највеће декаденције и катастрофе човеку увек остаје један пут обнове, одбијања налога судбине. Име тог пута је „херојски пут” људске реализације.
  • „Антихероје”, као аутопортрет модерног човека, најављује његово ишчезавање из историје. То ишчезавање карактерише и опсесивна мржња према сваком херојском моделу, јер појава хероја изазива кризу савести, успоставља хијерархије, излаже презиру морал модерног човека. За разлику од традиционалних заједница, где је и кукавица имао своје место, у модерном друштву Запада херој је забрањена фигура. „Антихерој” је и израз те мржње, те забране. Истина, може се приметити да је „антихерој” створен као облик протеста против фигуре лажног хероја, својствене романтичарској и патриотској литератури прошлог века. Да би се оповргнуо „мит” лажног хероја, најбољи је начин истаћи правог хероја.
  • […] за виталне интересе заједнице није важно ко је херој или шта је он, одакле долази, какве га побуде воде: важно је како он функционише: важан је учинак. И у том погледу стварност потврђује начело да циљ оправдава средство.
  • За појаву о којој говоримо веома је симптоматично да су у савременој лексици ознаке манифестација експлозије постале синоними сувремених вредности и суперлатива. Тако је термин boom, као фонетска транскрипција звука експлозије, ознака веома широког низа позитивних појава од економског просперитета до успешне продаје неког предмета „цивилизације потрошње”. Најлепше жене те цивилизације носе назив „секс-бомбе”. „Бомбе” су и сва велика и неочекивана открића, од науке до шпијунаже. У текућој критици, изрази као што су „експлозија боја” или „експлозија звукова” постали су већ општа места похвалног контекста, те и један покрет модерне уметности носи, самодопадљиво, назив: „нуклеарна уметност”. У масовним комуникацијама изузетно значајни материјали називају се „експлозивним”, а исто тако су веома чести изрази као „експлозија одушевљења”, „експлозија беса”, „експлозија радости”, премда дословно читање тих израза сугерише негативна значења, јер ту могу бити у питању само распадања одушевљења, беса или радости.
  • […] по космологијама и сам је почетак универзума у знаку не библијске „Речи” или ведског „Звука”, већ великог Bang!, дакле велике експлозије. Значење експлозије подразумева две основне категорије манифестација. У првом реду, у динамичком смислу, експлозија означава губитак центра, процес удаљавања од првобитног језгра. Тај процес је у знаку параболичне путање пада у ништавило. Потом, у органском смислу, експлозија означава губитак животног интегритета, дакле смрт. Можемо закључити да термин експлозија обједињује губљење и распадање духовног јединства и органског интегритета човека.
  • […] „Наш основни циљ је решење следећег проблема: је ли човек једино биће у свемиру?” […] смисао тог питања објашњава и индивидуална психологија: такво питање може поставити само човек који је мучен проблемом своје усамљености. И пошто људи претходних доба нису себи постављали таква питања, јасно је оно одражава један велики губитак, губитак сјаја бића које је умело да човека утеши и у највећим осамљењима. Ослушкивање гласова из свемира још је један начин да се не чују гласови сопственог очајања због изгубљености на путовима удаљавања од „центра” или бића.