Еделејд Ен Проктер
Еделејд Ен Проктер (30. октобар 1825 — 2. фебруар 1864) била је енглески песник и филантроп.
Цитати
[уреди]- „Радост је као немиран дан, али божански мир као тиха ноћ. Води ме, Господе, док савршени Дан не засија кроз Мир ка Светлости”.[1]
- „Ниједна звезда се не губи када је једном видимо, увек можемо бити оно што смо могли бити”.[1]
- „Снови постају свети, спроведени у дело”.[1]
- „Један по један, песак тече. Један по један, тренуци падају. Неки долазе, неки одлазе. Не трудите се да их све зграбите”.[1]
- „Љубазна срца су овде, ипак би и најнежније имало границе своје милости. Бог нема границе”.[1]
- „Види како време чини да свака туга пропада”.[1]
- „Један по један, светли дарови са неба. Радости ти се шаљу овде доле. Прихвати их спремно када ти се дају. Спреман си и да их се ослободиш”.[1]
- „Превише добро познајем отров и пецкање ствари које су превише слатке”.[1]
- „Не варај своје срце и реци: Туга ће проћи”.[1]
- „Пола мог живота је пуно туге. Пола радости, још увек свеже и ново. Један од ових живота је машта, али други је истинит”.[1]
- „Речи су моћне, речи су живе: Змије са својим отровним жаоцима, или светли анђели, што се гомилају око нас, са небеском светлошћу на крилима. Свака реч има свој дух, истинит или лажан, који никада не умире. Свака реч коју су људске усне изговориле одјекује на Божјем небу”.[1]
- „Снови расту свети када се спроведу у дело, рад расте леп кроз звездано сањарење, али где сваки тече нераздвојно, оба су бесплодна и узалудна”.[1]
- „Не гледај на дугу животну тугу, види колико је мали бол сваког тренутка”.[1]
- „Зар сви ми, усред ситних животних борби, нисмо имали неки чисти идеал племенитог живота који се некада чинио могућим? Зар нисмо чули лепршање његових крила и осетили га близу, и управо на дохват руке? Био је. А ипак смо га изгубили у овој свакодневној невољи и бризи, и сада живимо беспослено у нејасном жаљењу, али наше место је и даље сачувано и чекаће, спремно да га попунимо, ускоро или касније. Ниједна звезда никада није изгубљена коју смо једном видели, увек можемо бити оно што смо могли бити”.[1]
- „Сати су златне карике, Божји знак. Достижу рај, али један по један. Узмите их, да се ланац не прекине. Пре него што се ходочашће заврши”.[1]
- „Чуј, сати тихо зову, позивајући пролеће да се пробуди, да слуша капи кише које падају са облачног неба, да слуша уморне гласове Земље, сваког дана све гласније, позивајући је да више не оклева на свом шармантном путу, већ да пожури ка свом задатку лепоте, једва започетом”.[1]
- „Сваки човек има неку улогу коју треба да одигра”.[1]
- „Једног дана, седећи за оргуљама, била сам уморна, а прсти су ми лењо лутали по бучним диркама. Чинило се као хармоничан одјек нашег неуједначеног живота”.[1]
- „Мушкарци су веома узнемирени због извесних спекулација о женама и можда јесу, јер када коњ и магарац почну да размишљају и расправљају, збогом јахању и вожњи”.[1]
- „Не молим, Господе, да живот буде пријатан пут”.[1]
