Душан Чкребић

Душан Чкребић (7. август 1927 — 7. април 2022) је био учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СР Србије и СФР Југославије. У периоду од 1984. до 1986. обављао је дужност председника Председништва СР Србије, а у периоду пре тога налазио се и на функцијама председника Извршног већа Скупштине СР Србије, од 1974 до 1978, Скупштине СР Србије, од 1978. до 1982. и Централног комитета Савеза комуниста Србије, од 1982. до 1984. године.

Цитати

„Србија, када је својом вољом ушла у Први светски рат, прокламовала је као циљ уједињење јужнословенских земаља, поставши у неку руку југословенског Пијемонта, али се тада ослањала на Русију. Међутим, ситуација се касније драстично изменила са променама у Русији. Када је реч о Лондонском споразуму, наша историја није дала коначну реч, чак има и доста контроверзи. Он јесте понуђен Италији, али многи оспоравају да је у правом смислу и истом тренутку понуђен у Србији. Француској, Британији и Русији било је важно да Италија, као у то време релативно велика сила, уђе као њихова савезница, тако да је она добила предност у поменутом споразуму. Међутим, историчари се не слажу шта је Греј стварно понудио Србији. Ипак се зна да је предложио да се Србија прошири тако што би добила Босну, Славонију, чак и део Јадранске обале. С друге стране, Србија је требало да плати одрицањем од дела Македоније лево од обале Вардара у корист Бугарске, а није било јасно дефинисано шта би добила на западној и источној страни, тако да је у то време био велики проблем. То је био први и последњи пут да је Србија добила једну позитивну понуду од великих западних савезника.”

„Милошевић је тада био на врхунцу моћи. У говору на Газиместану (1989. године), који је касније често помињао, направио је грешку рекавши да се ствари у Југославији могу решавати и уређивати демократским путем а, богами, и оружјем ако затреба! Е, то му није требало, јер му после тога више нису веровали челници других република који су били на пола пута изласка из Југославије. Милошевић се залагао за очување Југославије као модерне земље али није имао осећај да процени ситуацију, да то више није реално, с обзиром на захтеве Словеније и Хрватске. Ни Тито није успео да сачува земљу већ ју је за живот Уставом из 1974. довео на ниво неке лабилне конфедерације. Кад је завршен рад на уставним променама, он је позвао све нас који смо били у Уставној комисији или при њој на ручак на Вангу. Тада је рекао: „овим Уставом смо завршили велики посао“, јер је њега Кардељ убедио да ће лабављење федерације умирити републике и да неће тражити излазак из Југославије. Међутим, то је била кардинална грешка у процени.”

„Самоуправни социјализам, односно радничко самоуправљање је у оно време били нова ствар и зато су се за њега многи били загрејани. Али је оно имало многе слабости. Имали смо јаку привреду, али не много економску, са великим тешкоћама у извозу и тако даље. С друге стране, стопа незапослености је била ниска, па је зато у предузећима било непродуктивног вишка радне снаге. Мало смо се задужили, људи су добро живели, земља је била отворена. Стога није чудо што данас у овој ситуацији неуређеног капитализма, има људи који жале за прошлим временима јер су сваке године могли да иду на више, добијали су станови, пољопривредници повољне кредите за куповину механизације, пензије су биле сигурне као и уплате доприноса, далеко мање су плаћали лекови ван листе и даље. То је оно што се зове хуманим лицем социјализма и због чега се он не може сматрати илузијом, без обзира на грешке и пропусте.”

„Данас свака бивша југословенска република настоји да свој национализам прикаже као секундаран, произведен и подстакнут као одговор на српски национализам. А шта ћемо рећи ако знамо да су се у Словенији и у Хрватској национализми појавили пре српског. Маспок се појавио 1971. као жесток национализам који је у себи садржавао јаке елементе сецесионизма. Требало би да се подсетимо какве је он све захтеве у то време испостављао и до 15 година пре појаве Меморандума САНУ.”

„Тито је говорио о границама између република да су то танке линије као да је то малтене ништа. Међутим, није прошла ни деценија а те танке линије су постале дебеле границе. Остало је много нерешених граничних питања и ЕУ ту није поступила фер, јер је Хрватска ушла мало пребрзо а остало је сијасет проблема – стотине хиљада избеглица, имовина, разна права, границе. Сада се од Србије захтева да реши несугласице са Хрватском око границе на Дунаву, док од Хрватске није тражено да то учини када је ушла у ЕУ. Из спора са Словенијом око границе у коме Хрватска не признаје међународну арбитражу, можемо закључити да ће она бити главна препрека на путу Србије ка ЕУ.”