Смрт родитеља је познанство са првом правом застрашујућом самоћом.[1]
”
„
Док није избио рат, постојао је неки ред у чудној и сложеној мешавини четири различита народа нагурана у малој долини, сви називајући себе Босанцима. Славили су одвојене празнике, јели различиту храну, гозбили се и постили различитим данима, али сви су зависили једни од других, али то никада нису признавали. Живели су усред стално присутне, иако успаване, мешавине мржње и љубави једни према другима. Муслимани са својим Рамазаном, Јевреји са Пасхом, католици са Божићем, а Срби са својим славама - сваки од њих је прећутно толерисао и признавао обичаје и постојање других. Са одојцима окренутим на ражњеве у српским кућама, који су испуштали укусан мирис, кошер храна би се јела у јеврејским домовима, а у муслиманским домаћинствима, оброци су се кували у лоју. У свему томе је постојала извесна хармонија, чак и ако није било стварног мешања. Ароме су се одавно прилагодиле једне другима и дале граду његов препознатљив укус. Све је било „како је Бог хтео“. Али било је потребно уклонити само један део тог пажљиво избалансираног мозаика и цела слика би се распала.“ на његове саставне делове који би затим, поново спојени на незамислив начин, створили непријатељске и некомпатибилне ентитете. Као чекић, рат је избио један део, пореметивши равнотежу[1]
”
„
Запамти, дијете моје: живот се не састоји од великих ствари већ од ситница које се нижу и сачињавају наш вијек. Зато првенствено у њима треба уживат и налазит радост... Јер, велике ствари се догоде једанпут, двапут или никад, а радовати се треба сваки дан.[1]
”
„
Понекад помислим да сам проживјела бурно и изузетно свој вијек, а онда се прекорјевам: шта ја ту умишљам? Живот ко живот, исти ко сваки други, другачији од сваког другог - сви слични, а нема два иста.[1]
”
„
Крив сам за издају гору од најгоре. Издао сам тебе, себе и своје најближе. Издајник сам окружен изданима. И ако ме живт због тога није казнио досадашњом обилатом патњом, онда се надам да хоће и прижељкујем испаштање свим срцем, упркос томе што сам свестан да оно неће повратити твоју изгубљену вјеру.[1]
”
„
Људи који нам импонују на овај или онај начин, и од којих много научимо, било добро или лоше, вазда памтимо.[1]
”
„
Патња слична људским наравима никада није иста, само се зове истим именом.[1]
Уснио сам малог медведа са белим стомаком. То је мој сан што плови по небу и нико не зна зашто. Један носић плови такође усамљен на месечини, носић рођен да буде насмејан. И живим у страху да не изгубим свој сан о медведићу и да се носић не растужи.”
Мир није исто што и слобода. У дубини свачије душе скрива се жеља за миром... Све војске свијета уз бојни полич у срцима носе љубав према миру. То не значи да ће тај мир донети слободу за свакога.[1]
”
„
Туга се не може поделити, као што изреке кажу. Она је неприкосновено власништво.[1]
