Благо цара Радована

Благо цара Радована је збирка филозофско-књижевних есеја Јована Дучића, издата 1932. у којима су предмет тумачења различите теме: О срећи, љубави, жени, пријатељству, младости и старости, песнику, херојима, краљевима, пророцима. Према мишљењу многих књижевних критичара, сматра се његовим култним делом.

Увод

• Цар Радован је цар царева, владар судбине, господар свемира. Он носи златну секиру на рамену, јаше коња који је бео и висок као брдо под снегом, и на руци држи буљину са огњеним очима како би могао ноћу видети пред собом. О њему говоре у мојој земљи само људи који су полудели. Али су затим у њега поверовали и сви мудраци.

• Где су његове палате и његови вртови? И где су његове беле жене, и његови брзи коњи, и његова свилена стада, и његови љути пси за стадима? Чувају ли његова врата људи или змајеви?

• Само лудаци, чији је он једини цар и господар, самодржац и покровитељ, знају путеве који воде у његово царство, и знају где су мостови преко којих се прелази и његове покрајине пуне сјаја и пуне музике. Јер је људски ум ограничен на оно што је видео и чуо, а лудило је једино безгранично и слободно од свих ледених закона свести и сазнања. Слобода, то је лудило; и само лудаци су слободни.

• Цар лудака, али и цар свију људи од акције и идеала! Цар оних који у лудилу срца или у лудилу мозга верују у невероватно и остварују немогућно!

О срећи

Многи се људи туже да им прође цео век тражећи животу његов смисао, који, ако уопште постоји, и није другде него у самом тражењу.

Све књиге на свету требало би да буду књиге утехе, толико има несрећних на земљи.

Људи који мрзе, то су најпре глупаци, а затим кукавице, али никад хероји.

Идеја о Богу јесте неизмерно пространство, појам о свеобимном и тоталном, какву никаква друга фикција не може дати; а слика о Богу је лепота, чак и уметнички ненадмашна.

Писци, као Ниче, окомили су се били на хришћанство како је оно омаловажило живот на овом свету, говорећи искључиво о другом свету, за који, међутим, нико не зна ништа. Али Ниче је овде био неправедан. И пре хришћанства је живот сматран за ташт, и то не само у Индији него и у Европи.

Страх, то је животињски осећај у човека; потпун човек се не плаши ничег осим срамоте и кукавиштва.

Све велике ствари изграђују само велики људи, а људске гомиле само руше; мали људи све сравњују са земљом.

Зло и несрећа не долазе од Бога, него од човека.

За сваку акцију треба храбрости, и што човек има више храбрости, утолико је шира и потпунија његова акција.

Све су религије свете јер у свима њима људи траже узор и идеал за свој поштен живот и своје усавршење на земљи.

• Свакa је филозофија тужна. Ако говорите дуже о срећи, ви ћете се напослетку осећати помало несрећним. Нема ниједне велике истине човекове о којој се сме до краја мислити без опасности за своју мисао: ни о религији, ни о љубави, ни о смрти.

• Колико више размишљате о животу, све се више отварају његове заседе и проказују његова беспућа. Зато ако много говорите о несрећама у животу, најзад више не видите живот него несреће.

• Ужаси живота постану једним делом наше судбине само ако се у њих нарочито удубљујемо.

• Многи се људи туже да им прође цео век тражећи животу његов смисао, који, ако уопште постоји, и није другде него у самом тражењу. Ко смисао живота није тражио, тај није живео; али ко га је тражио, тај никад није био довољно срећан.

• Најмање су срећни они људи који би имали све разлоге да буду срећни.

• Богатство није главни услов за срећу, ма колико изгледало да јесте.

• Све су велике среће случајне, и нема човека који је измислио једну срећу. Није тачно речено да је сваки човек ковач своје среће; тачно је, напротив, да је човек увек сам ковач своје несреће. Јер од хиљаду несрећа има само једна која нас сналази од Бога, а то је смрт, иако смрт није несрећа, или бар не највећа. Све друге беде су дело човеково, чак и сама његова болест. Зато ако су среће случајне, несреће нису случајне. За сваку нашу несрећу крива је или наша лакоумност, или наша гордељивост, или наша глупост, или наш порок. И за физичке болести су криве само наше духовне болести, нездраве и порочне мисли.

• Треба се чувати више себе него свих својих злотвора. Човек који за своје несреће криви другог, већ тим показује да је или малоуман или кривоуман; чак и рђав.

• Сваки човек може да увиди како треба да се одрекне хиљаду малих срећа па да дође до једне велике среће.

• Све књиге на свету требало би да буду књиге утехе, толико има несрећних на земљи.

• Ми смо истински добри само кад смо истински срећни. Несрећа квари срца и руши карактере. Ретко је било људи који су одолели отровима несреће и продужили да воле друге људе. Нарочито онај коме су други учинили несрећу, омрзне и недужне. Могу да не постану човекомрсцима само они несретници који своје беде не сматрају кривицом других људи, него само вољом божјом, што опет значи кривицом својом сопственом. Сиротиња је највећа несрећа зато што отрује човека таквим мржњама; а једна велика напаст човекова, то је што у несрећи добије рђаво мишљење о људима и погуби пријатеље.

• Мали људи не знају да треба бити великодушан не само према несрећним него и према срећним.

• Извор несреће човекове лежи у његовом егоизму, у том што хоће да увек други ради за њега. Бежање од рада и напора, то је највећи мотив борбе у људском друштву. Не мучити се сам, а зарадити богатство; и постићи велико богатство, да би тиме постигао највећу сигурност, и то пре свега сигурност да ни доцније неће морати да прави напор, пошто је напор највећа горчина људске судбине! Мржња међу људима је увек последица ове борбе ко ће кога потчинити, како би један радио а други уживао од туђих напора.

• Богаташ је перверзнији, а сиромах чеднији, јер перверзија долази од пресићености и лењости, а чедност долази од рада који је велики морализатор живота.

• Свака мржња је страх или завист. Мржња је најчешће страх, јер човек не мрзи, него само оног кога се боји.

• Прави виши човек не мрзи чак ни оног кога се боји. Мрзети веће од себе, то је осећање слуге према господару, а не господара према слузи; а мрзети слабије од себе, то је болест или пометеност. Мржња је, као и губа, болест убогих.

• Анализирајте сваку своју мржњу, па ћете је уништити самим тим што сте јој погледали право у очи.

• Ми смо увек неправедни кад мислимо и говоримо о другим људима, јер једне улепшамо својим симпатијама, а друге поружњамо својом антипатијом, а обе су подједнако инстинктивне и слепе. Најбеднији је човек који живи у мржњама на друге људе; тај се први исече ножевима које је сам изоштрио. Мржње расту као пролетње воде. Нико не може задржати поплаву мржње ако човек пусти на вољу не само машти, него и најмудријем размишљању о човеку којег мрзи. Људство је мрзело вековима и у име саме религије (која увек проповеда само љубав), и о којој се највише говорило и најдубље размишљало.

• Мудрац нема мржње. Наше мржње шкоде нам више него нашем противнику. Говорите рђаво о неком човеку пола сата, и ви сте после тога несрећни и отровани; а говорите пола сата о њему веома добро, и кад то не заслужује, и ви постанете мирни и блажени, чак и поносни на лепоту својих осећања, или бар на лепоту својих речи. Један услов среће, то је сугерисати себи љубав према непријатељу.

• Кад буду људи више размишљали о својим мржњама, онда ће увидети да се и правим путевима може ићи ка срећи, и да свака тријумфална кола не морају ићи преко згажених.

• Љубав за непријатеља, то је врлина велика колико и само частољубље. Ако је она и против природе, спасоносна је, јер не даје мржњи да нам одузме очи, и да нас поведе још у веће зло. Кад буду људи више размишљали о својим мржњама, онда ће увидети да се и правим путевима може ићи ка срећи, и да свака тријумфална кола не морају ићи преко прегажених.

• Ако човек својим непријатељима опрашта само њихову глупост, тим је опростио највећи део њихове злоће. Нема непријатељства разумног и племенитог, него само глупог и ружног. Људи који мрзе, то су најпре глупаци, а затим кукавице, али никад хероји.

• Има тренутака када се човек више плаши живота него смрти. То је најгрозније осећање које се може имати. То је врхунац очајања са којег се пада или у смрт или у злочин. Али ово значи и да је потребно више храбрости за живот, него што је потребно за смрт.

• Сваки успех и сваки добитак значи радост, али ни срећа није у сталним успесима, него само у остварењу једне централне намере. Зато није чудо што је скромност сматрана за срећу већ откад људи постоје.

• Безусловно, највећи је део среће у самоодрицању. Када би људи разумели колико мало је потребно да се буде срећан, избегли би тиме најгорче дане у животу. Несрећа је што нико не мери срећу према себи и својим потребама, него према другом, и то према најсрећнијем. Манија свих људи је да усвајају туђа мерила и за свој сопствени живот. Права срећа човекова биће ако постигне своје ослобођење од других људи; а ослободити се, то је најпре одвојити своју судбину од пресије туђих примера, дајући свом животу печат своје сопствене природе и својих укуса.

• Сваки човек има у свом животу много планова, али нема него један циљ. Ко размисли тај ће лако тај циљ наћи, јер је он у нашој страсти и нашој вољи врло изражен, иако често замагљен и неразговетан. Тај циљ, то је сва судбина човекова на свету. Као човек који се из дома кренуо у град, тако се човек из ништавила кренуо у живот за својим циљем сасвим јасним. Тим циљем стварно почиње човеков живот и њиме свршава, скоро у прецизан сат. Док год циљ није остварен, човек постоји, јер је сав у сили и акцији; а кад је најзад циљ постигнут, човек престаје да буде сила и акција, и постаје сам непотребан, чак често и штетан своме делу.

• Великим људима њихови велики циљеви никад не изгледају немогућни, и они их одиста постижу са истом лакоћом са којом и мали људи постижу своје мале циљеве.

• Најређи је случај човека који зна и шта хоће и колико може.

• Човек који види циљ, најјасније, тај је човек најсилнији. Номо unis ideae, јесте најјачи човек, јер је сав концентрисан, неодољив, непобедан. То су често велики завојевачи, али такви су и велики артисти, обоје деца сунца и славе.

• Част је најтеже понова задобити ако се једном изгуби.

• Млади не знају шта имају и зато потцењују живот.

• За сваку акцију треба храбрости, и што човек има више храбрости, утолико је шира и потпунија његова акција. Храбар човек подноси мирно своје болове, и сличан је само у великом мудрацу. Храброст се огледа најпре у мерама човековим према самом себи: неенергичан човек и кукавица пре би осудио Рим на пожар, и цео један народ на смрт, него себи причинио какав тежак случај. – Човек који није храбар не може бити ни поштен, јер за поштење су потребне жртве какве кукавица не уме да поднесе; и потребна је великодушност, коју он не може ни разумети. Кукавиштво је чак и крволочно: највећи тирани и убице били су плашљивци. Само је херој храбар, а само је разбојник плашљив; јер је херој духовно чист, а злочинац духовно поремећен. – Храброст се не огледа само у крупним питањима части и опстанка, него и у врло ситним односима, и где се год тражи несебичност и доброта.

• За цео наш унутрашњи живот треба да постоји нешто што је ван покрета и промене, нешто стално, и решено, и централно. Живот се не да друкче замислити него као затворен круг, ни човек друкчије него као средишна тачка у том кругу.

• Несумњиво, људству највише несреће праве глупаци. Највећа је беда што глупак не зна да је глуп, као што ни рђав не зна колико је рђав; а свет би можда био спасен кади би глупаци знали каква су несрећа за човочанство. Глупост је несумњиво у основи сваког порока и злочина.

• Од рђавих се можемо одбранити, али глупак је једини злочинац који нас унапред обезоружава.

• Човек лен воли да говори, а човек од акције воли да ћути, и не даје речима никакву цену. Реч је непријатељ замаха и полета. Довољно је да једну своју намеру двапут неком изговорите, па да она одмах за половину ослаби. Велике снаге су ћутљиве у човеку, као и у природи.

• Треба се већ из детињства учити шта је срећа и несрећа, као што се учи шта је дан и ноћ, јер се из великих примера у историји види да има у срећама сићушности, а у несрећама величине.

• Ћуталица, и кад је неинтелигентан, не изгледа глуп, јер изгледа бар замишљен; а простом свету изгледа и мислилац. Јер ако ћуталица не каже мудрости, не каже ни глупости, или их бар не каже у великом броју.

• Човек који ћути изгледа увек завереник и мизантроп, али човек који много говори, изгледа ветрогоња. И пошто људи не цене него оног кога се боје, поштовање иде за ћуталицу. Јер, безусловно, има мудрих ћутања која вреде више него и најмудрије речи.

• Проверите у свом животу да ли су вам нише добра донеле ваше најблиставије речи, или кад сте у извесном моменту прибегли ћутању.

• Никад човек не може да каже онолико мудрости колико може да прећути лудости, чак и глупости. Једино ћутање може да прикрије код човека страсти које су најнасртљивије и најштетније: сујету, лакомост, мрзовољу, осетљивост, мизантропију.

• Човек који пусти увек један размак у времену између питања које му се постави и одговора који треба да дадне, једини је који може да размишљено каже шта хоће. Он је већ тим одмерио колико један минут може да садржи памети и глупости, доброте и злоће. Само такав уздржљив човек избегне највећи број несрећа, несрећа које долазе од наше неспособности да увек будемо присебни, и да никад не будемо глупи.

• Људи који много говоре, шкоде и себи и другом.

• Кад би сви људи и жене говорили само четвртком, на свету би било много мање глупости и много мање зла; јер човек другом човеку увек више шкоди речима него делом.

• У речима увек има више лажи него истине, и више злоће него љубави; јер људи најчешће не знају ни сами шта кажу, ни зашто су нешто рекли. Реч доводи до више неспоразума, него што би било неспоразума да речи уопште не постоје.

• Човек се Бога боји већма него што га воли, и све га мање воли уколико га се већма боји. Али ипак је побожан човек у свом животу богатији него човек безверан: јер побожност, то је ипак имати на броју једно осећање више, а не мање. Идеја о Богу јесте неизмерно пространство, појам о свеобимном и тоталном, какву никаква друга фикција не може дати; а слика о Богу је лепота, чак и уметнички ненадмашна. Наш појам о Богу, то је најсавршенији од свих појмова који је људство могло имати: снага, разум, доброта, правда, милосрђе; а све ово под разним именима, и у разним сликама. Одрећи се оваквог идеала, значило би осиромашити живот и умањити себе. Негирати опстанак божји, то је или духовна или морална поремећеност, или перверзија какве филозофске школе.

• Све су религије свете јер у свима њима људи траже узор и идеал за свој поштен живот и своје усавршење на земљи. Ни у једној од главних религија данашњег света нема разлике у идеји о добру, него у сну о добру, и у речима којима је то казано.

• Бог као регулатор свемира, не даје се замислити него само као апсолутан регулатор и свега најситнијег у свемиру, па и човекове воље и духа. Без таквог духовног божанства не даје се замислити свет, а без моралног божанства не даје се замислити човек. Али ни једно ни друго се не да негирати. Може се рећи само да не постоји ништа, и према томе да не постоји ни човек; али да постоји свет и човек, а да не постоји Бог, то је апсурдум. Сказаљка на часовнику иде према сунцу, а човек иде према божанству, онаквом како га је био замислио.

• Срећа која долази из религије била је каткад велики извор блаженства човековог. Човек који верује у духовно и морално божанство, испунио је све просторе света нечим што га нигде више не оставља самог, и он затим није нигде препуштен слепом случају ни беспомоћно остављен непријатељу.

• Хришћанин је вековима ишао на губилиште шапћући молитву, или певајући побожну песму, често сматрајући своје мучеништво као широка врата кроз која се улази у блаженство и у вечност. Од првог мученика наше цркве, Христа, цела је вера основана на примеру пожртвовања и херојства, у чему је и била њена снага и победа. Зато нема ниједне среће ни данас међу срећама човековим тако истински дубоке као што је ова религиозна срећа која се постиже у разговору с Богом, у погађању његове воље, и у служби његове намере: јер Бог, и да није стварност, он је најсавршенија човекова идеја о стварности. Верујем у Бога, у љубав, у пријатељство, у отаџбину, у поштење. Да не верујем истовремено у све то, не бих имао разлога да верујем ни у једно од тога посебно.

• Многи велики човек није ни сањао у младости што ће постати кроз даље године.

• Свакако, више је жртава међу људима који нису мењали своје путеве, него међу онима који су их мењали. Живот је кула на брегу са које хиљаду прозора гледа на хиљаду страна видика. Једна огромна количина храбрости долази човеку од само ове идеје: да увек има још један пут ка срећи, а не само онај којим је дотле безуспешно ишао да је постигне.

• Човек који нема никакве славе у животу, ни духовне, ни грађанске, ни херојске, ни моралне, то је човек рођен под проклетом звездом. Јер сваки човек може бити велики ако хоће: ако не као генерал, а оно као војник; ако не као изванредан господар, а оно као изванредан слуга. Наша величина дакле зависи од нас; а величина је срећа тим што је величина.

• Многе су религије и филозофије проповедале мржњу на живот. Писци, као Ниче, окомили су се били на хришћанство како је оно омаловажило живот на овом свету, говорећи искључиво о другом свету, за који, међутим, нико не зна ништа. Али Ниче је овде био неправедан. И пре хришћанства је живот сматран за ташт, и то не само у Индији него и у Европи. Сократ, Лукреције, Вергилије, Овидије, Хорације, Сенека – сви су веровали у ништавило живота, и говорили да је част још једино што вреди у животу, и, најзад, препоручивали самоубиство.

• Хришћанство је чак одлучнији противник самоубиства и мржње на живот, него иједна друга религија или друга мудрост. Оно је чак пријатељ живота на овом свету, јер га је сматрало као предсобље другог живота и као припрему за вечну срећу.

• Страх, то је животињски осећај у човека; потпун човек се не плаши ничег осим срамоте и кукавиштва.

• Највиши степен човековог учешћа, то је у стварима отаџбине, јер је отаџбина збир свих других љубави и осећања.

• Зло и несрећа не долазе од Бога, него од човека. Све беде међу људима то су несреће које учини човек самом себи, или ураде људи један другоме. У природи нема срећа и несрећа, него има само смрт и живот. Човек је највећа штеточина на земљи. Све велике ствари изграђују само велики људи, а људске гомиле само руше; мали људи све сравњују са земљом.

• Нема ниједне религије која није безбожно рушила, као што нема ниједног човека који у свом животу нема неколико ситних злочина. Велики људи су нетрпељиви међу собом, јер су суревњиви, али мали људи су неисцрпни у својим злоћама према бољим од себе. Мали људи се увек шегаче с великим људима, а велики људи се често шегаче с крупним стварима.

• Кад се узме колико на свету има лудака, затим глупака, затим подлаца, и најзад безличних и безбојних људи, човек изгуби љубав за живот у таквом отрованом ваздуху. Толики број наказних учини да нам овај свет одиста изгледа најгори од свих светова; а додајте одмах још и да свему томе не може бити никад конца ни краја.

• Најбољи људи то су они који су према себи најстрожи, и који опросте другом и оно што не би никад опростили самом себи.

• Људе треба судити само по њиховим врлинама, а не по њиховим манама; међутим, по врлинама нас оцењују само наши пријатељи, а наши непријатељи нас оцењују само по нашим манама.

• Од свега што је човек посејао, ништа није рађало брже него мржња. Народ се брже фанатизује него васпита. Користољубље је увек недељиво од мржње; из користољубља се људи одричу отаџбине, породице и вере.

• Фанатизам је остатак варварства, а са културом требало би да човек иде само за хладним осведочењем; међутим, нажалост, изгледа баш напротив, да је фанатизам једно слепило нашег инстинкта, које неће моћи ништа искоренити. Што је најжалосније, људи се фанатизују у мржњи, али се не фанатизују у љубави. Једини лек противу овог инстинкта била је вера хришћанска, која је прва фанатизовала људе у љубави. Свака мржња је сугестија самог себе, и зато човек мудрац може себе фанатизовати у љубави, противно и својим инстинктима, који су иначе увек склони само мржњи. Фанатизовати се у добру, то значи постати човек истински побожан.

• Човек културом постаје све више творац, и тиме се све већма приближује творцу света; зато ће идеја о смрти бити увек највећа противница идеје о Богу.

• Песник је човек вечите младости.

• Само је младост стваралачка. Ма у којим годинама, ако човек још ствара, он је младић.

• Загорчавамо младост страхом од старијих, непрестаним радом за каријеру, мучним животом у војној служби, што упропасти најлепше године те младалачке величине и младалачке славе.

• Покажите самом себи да можете живети са врло мало друштвених веза, и бити срећан и с половину или трећину свог имања, и да се можете осећати снажним и само с двојицом пријатеља, место безбројних и блиставих познанстава, и да можете спокојно становати у предграђу, место у средишту великог града, чак и у селу, место у вароши. Одреците се, на крају крајева, и својих непријатеља, као да не постоје, јер и они представљају један терет, беспотребан, на вашим колима. Нарочито уверите сами себе како је сасвим могућно све материјалне среће заменити моралним и духовним, да сујету можемо заменити поносом, а самољубље заменити частољубљем.

О љубави

Човек се заљуби гледајући жену, а жена се најчешће заљуби слушајући човека.

Песникова је љубав свеобимна, а у тој свеобимној љубави је жена само најсавршеније уметничко дело.

Љубав је сама себи довољна; љубави није потребна никаква друга слава него њена сопствена.

Жена је највиши подстрек људског стварања. Она стоји у зениту наше мисли и акције; и њој се дугују све лепоте и величине људског генија.

• Љубавници су највећи утописти, а љубав је највећа утопија. У љубави се осећа више него што треба, пати више него што се мисли, сања више него што се живи, и каже и оно у шта ни сами не верујемо.

• О љубави се не може ни говорити паметно, јер љубав није ствар памети него осећања; а зато што је љубав истинска само кад је слепа, она не подлеже никаквим мерама разума. Жена се зато може само волети или не волети, али се не даје разумети; најбољи доказ, што се најмање познају двоје који се највећма воле.

• Претерано размишљање о нечем скрене мисао на беспуће, нарочито у стварима осећања. У љубави се нарочито испитује свака појединост, сваки покрет, свака реч, поглед, алузија. Заљубљен човек је мистик који живи од привиђења, који верује у чудеса, који не верује ни оно што је очевидно, који се бори с фантомима, који измисли највећи део својих срећа и несрећа, и најзад, који изгради планове без сразмера и без логике, сасвим противно свему како би радио да није заљубљен.

• Жена је ствар спола и срца, а не осведочења и филозофије. Ако од ње направите предмет мисли, онда је она изгубљена за ваша осећања.

• Често и све идеје које имамо о некој жени, долазе само од доброг или лошег искуства са неком сасвим другом и друкчијом женом. Најгоре говоре о жени они који су били најсрећнији у љубавима; несрећници су увек кратки у својим рефлексијама о жени. Писци и неписци, људи дубокоумни и људи малоумни, сви говоре о женама са уопштавањем; али жену највећма нападају баш људи који су најмужевнији и физички најстраснији. О жени говоре лепо и пристојно само људи по крви хладни и за жену равнодушни. Једино онај писац који жену не би напао у шуми, неће је напасти ни у књизи.

• У љубави, као и у религији, све почива на осећању и на веровању у невероватно. Заљубљен човек мисли да увек воли први пут, иако је пре тога сто пута волео; а догађа се чак да верује како је одиста само овај пут истински волео. Због овог нелогичног и неразумног, има у љубави толико несрећника.

• Људи који у љубав уносе одвећ срца, мање страдају, јер срце све позлаћује, и не види ништа што није добро.

• Никоме се не робује мрачније колико самом себи, јер наша себичност, то је тамница под земљом на којој нема прозора. Страдају у љубави и људи од велике маште, јер ако машта зида златне тврђаве на облацима, она отвара и црне поноре, и онде где нема понора. Љубав је најчешће једно велико маштање, јер смо измислили све врлине код жене коју волимо, и уобразили да су све среће могућне, и закључили да су све препоне ситне и незнатне. Човек који воли све жене, није заљубљен у женскост колико је у женскост заљубљен човек који воли једну једину жену: да човек одиста воли постојано само једну једину жену, потребна је машта која иде у привиђење и прелази у лудило.

• Песникова је љубав свеобимна, а у тој свеобимној љубави је жена само најсавршеније уметничко дело.

• Љубав је главни извор инспирације и акције песникове, јер је љубав и главни мотив његовог живота. Све што знамо о љубави, знамо од песника. Да није било песника, о љубави би се знало мање него о мржњи.

• Љубав је осећање које је резултат свих других осећања, збир свих могућности човекових, највиших и најчистијих. Љубав је највећи извор снаге за илузију, и најдубљи доказ моћи за акцију. Љубав је сведочанство здравог спола и дубоког морала: јер за љубав треба имати пре свега много физичке силе и неизмерно много доброте. Значи, могућности за утапање у другом бићу и другој судбини; прегорења за илузију и вере у идеал; радости да се живи двоструким и многоструким животом; и најзад, потребе да се изиђе из себе у нешто шире и веће и општије. Човек који љуби жену, виши је од човека који не љуби, јер љубав за жену је већ документ моћи за илузију и за пожртвовање, доказ човекољубља, једно суверено осећање противно саможивости и искључивости. Човек који не воли жене, не воли ни људе. Волети, то је свеобимно осећање. Љубитељи жена, то су људи већ изражени у једној хуманој црти, која је чак врло дубока.

• Љубав је доказ интелигенције, јер човек без идеја и простак без васпитања, не могу бити заљубљени, пошто је љубав највећа мудрост и најфинија душевност. Љубав је зато увек била привилегија највиших душа, ако не и највећих духова.

• Жена у коју смо заљубљени, као и сама љубав, није нешто што постоји ван нас, него је нешто што постоји у нама, и што је део нас самих. Ми неког љубимо не зато што ту љубав заслужује потпуније и искључивије него ико други, него што смо ми на ту личност просули једно своје сунце које га је озарило и издвојило од свег другог наоколо на земљи. Ми љубимо, јер је наша душа препуна нежности, и наше тело препуно страсти; доказ, што то исто биће не бисмо волели у старости, кад већ наша заморена душа нема довољно нежности, ни заморено тело довољно страсти. Младост и љубав, то је све што има живот.

• Не жалим ништа на свету него што у младости нисам знао да сам млад, и да ми је то сазнање могло дати осећање супериорности над милионима најмоћнијих и најбогатијих људи. Нисам знао да сам некада био император Кине и цар Индије!

• Љубав је чак и херојство јер тражи жртве. Ако се питамо да ли смо љубљени у замену, и у истој мери, љубав је тиме пребројана и таксирана као монета и роба. Зато слепа љубав, то је једина љубав. За љубав треба невиности, колико и за религију. Само слепе очи љубави нађу највеће путеве судбине, као што се само затворених очију види лице божје у свој чистоти и величини. Ко није религиозан, не може бити ни истински заљубљен; и зато је у наше доба тако мало заљубљених.

• Љубав је, најзад, и највиши продукт културе.

• Што је већа култура једног народа, утолико је љубав дубља, јер је компликованија и фаталнија. Жена није више женка него личност, значи многострука лепота: уметничко дело, душа и дух. Због овог је осећање љубави тесно везано за нечију интелигенцију и доброту. Бити заљубљен, веровати у љубав као у небо, то је живети у највећој чистоти и крајњој сили доброте. Љубав је највећи степен свега што носи некористољубиво срце, највеће прегнуће, тотално самоодрицање, живот у другом бићу и за другу личност, усађену у зенит једног доба нашег живота. Зато је апсурдум и несрећа сумњати у нешто што волимо, па је апсурдум сумњати у жену ако је волимо. Љубав у сумњама, то је највећа беда и најчемернији парадокс божји, чак и непремостива фаталност за људе од срца и поноса. Јер, најчешће, колико је љубав већа, утолико је и сумња већа. Међутим, за пуну срећу у љубави, треба бити несебичан, и према себи крајње неосетљив: љубав искључује самољубље, и не поверује ни у оно што је очевидно. Идеал и није у стварима него изнад њих. Тешко срцу које узима сан о срећи као слику среће која је могућна. Нема среће која се не даје порушити у прашину, ако је само више тумачимо него што је осећамо.

• Велики човек сваки процес срца подигне неизбежно до процеса ума; и тако филтрирајући кроз мозак ствари сна и маште, оне постану безличне или чак сасвим избледе.

• Сви велики људи су били заљубљеници целог живота; и то не само песници, него и државници, и велике војсковође, чак и велики владари: Перикле, Цезар, Наполеон.

• Човек кад је истински заљубљен он је истински побожан, и мени је оваква љубав била најразумљивија.

• За велике људе нема ничег ни малог ни пролазног, и њима је зато потребна љубав само у једном оквиру бесконачног и вечитог. Затим, њима је потребна љубав у сталној грозници и у усијању, у вртоглавици и у вртлогу, зато што је љубав ватра у којој они све своје искују.

• Великог човека збуњује и заглупљује велико друштво, које, напротив, жену раздрагава, и због којег једино она чини и добро и зло. Велики човек лудује за оним за чим се више нико не отима: за мудрошћу и за славом после смрти.

• Љубав је сама себи довољна; љубави није потребна никаква друга слава него њена сопствена.

• Уосталом, жена не зна да поштује, него да воли. Жене не траже ни да ви њу поштујете, него да их волите. Поштовање за њих значи одсуство сваке љубави, нешто хладно и из главе, а не нешто проосећано и из душе. Оне верују да неког треба најпре волети, како би га затим истински поштовале, а људи мисле обратно.

• Обичне жене воле обичне људе, а само необичне жене воле људе са необичним одликама.

• Има извесних патриота због којих нам омрзне отаџбина, и свештеника због којих нам омрзне црква и вера, и војсковођа због којих нам омрзне војска и херојство, и жена због којих нам омрзне љубав.

• Има одиста једно доба у људском животу кад све подсећа на љубав: сунчан дан, тамна ноћ, бура и тишина, новац и музика, цвеће и хероизам, мек диван, облак у небу, мушица у ваздуху. Тако жена постане средиште свих других покрета срца, мисао мисли, циљ циљева.

• Заљубљеници могу да живе наврх планине на једном стаблу, у дну шуме у једној пећини, насред мора на једној дасци. Зато је љубав најискључивије осећање колико је и најпотпунији живот. Љубав све испуни и све замени. Рађање љубави у души, то је више и лепше него рађање сунца на океану.

• Жене почну да љубе само онда кад су вољене, или бар кад мисле да су већ вољене. Иницијатива љубави увек долази од човека. Жена хоће више да буде вољена, него да сама воли; и више да је желе, него да је воле.

• Људи не знају колико жена често воли, и онда кад најмање изгледа заљубљена; и колико често свирепо страда, и онда кад изгледа највећма расејана; и док седећи поред каквог другог човека, изгледа мрачни издајник.

• Говорити о љубави, то је већ помало волети.

• Очевидно је да се сваки човек чуди ако није вољен. То је апсурдум. Има људи на које ни мува неће да падне.

• Љубомора је најбруталнији израз љубави физичке; уосталом, само су сексуалци љубоморни а једини сентименталци не знају за љубомору.

• Човек који воли само кроз спол, баца се у слепило после првог знака сумње, и тада је његова једина страст мрзети, мучити друге, осветити се.

• Љубоморан човек стварно измисли највећи део својих разлога за несрећу и своју и женину. Као глад, ни љубав нема очију; али љубомора нема памети. Човек који жену мучи љубомором, верује да се наплаћује за бол који му је она задала, а нико не може уверити да се вара у својој сумњи. Љубомора је зато један облик лудила. Најбољи доказ, што човек није љубоморан само на данашњицу, него је љубоморан и на прошлост те исте жене.

• Смех од свег срца није ствар заљубљених, нити смејачи изгледају способнији за дубоке ствари. Једно осећање, то је одиста увек један случај савести. И љубав је, као случај савести, осећање херметично и поносито. Заљубљен човек зато себи изгледа као обучен у злато, и даје себи изглед свечан и величанствен.

• Најмање има људи који верују да је жена сама себи довољна кад дође питање да брани њену часност. Човек, напротив, успео је да измисли и припише жени све одлике карактера које она у ствари нема, чак које су више човекове него женине.

• Све је зачето у љубави и сполу, као и дете. Ништа се не даје одвојити од општег принципа плођења. Жена је зато највиши подстрек људског стварања. Она стоји у зениту наше мисли и акције; и њој се дугују све лепоте и величине људског генија. Оно што је снага човекова у садржини, женина је снага у форми. Човек њу оплоди телесно, а она њега плоди духовно.

• Један државник, Кавур, рекао је: како онај који не зна да говори са женама, не зна да говори ни са парламентом. Значи, да за велике гомиле, као и за жене, треба исти љупки и завођачки језик љубавника. Свакако, ретко је ко био велики писац, а да није имао изванредне љубавнице.

• Ако волимо кроз живот десет жена, ми смо у свакој од њих волели један део баш те илузорне жене. […] Све што песник каже у песми жени коју љуби, то је увек речено под мађијом те илузорне и наслућене и далеке жене, у чијем зрачењу живе све друге жене, и сијају све ствари на земљи.

• Ми смо сви робови једне силе страшније него што је и мржња, и која са цивилизацијом постаје само замршенија и кобнија. А зато што је љубав једна фатална и натчовечанска сила, људи су љубави признали њено божанско порекло. Песници су љубави дали још и више: они је сматрају као нарочито божанство, које постоји ван човека, и изнад човека. Она је сила безмерно моћнија од нас, као, уосталом, свака сила природе. Али та моћ дејствује кроз човека: час градећи а час рушећи. Ово божанство, највиши, принцип човековог стварања и принцип плођења људске феле, прожима људску мисао у облику светлости, узрујава људску крв у облику топлоте, и разграњава људски ум као божански сок који подиже шуме у пустињи и оплођује жива бића на дну мора. Љубав и смрт, то су једина два принципа раширена на сваком делићу света.

• Вера је била дигла љубав за жену до изванредне чистоте, и због тога је љубав отишла затим и до витештва, као никад дотле.

• Човек се заљуби гледајући жену, а жена се најчешће заљуби слушајући човека. Према томе би човек био више телесан, а жена више духовна. Међутим, човек не осваја жену дубином својих речи, колико начином свог говора, бојом свога гласа, завођачким елементима своје конверзације. Али се ипак само кроз тело иде у душу; нема љубави која није сполна. Љубав која није сполна, може постојати само међу недовољно сполним и физички слабим, али не међу нарочито чедним и нарочито идеалним.

• Љубомора је једна слепа сумња, налик на животиње за које се зна да живе без очију.

• У највишем броју случајева, љубоморан човек, то је онај који верује да је жена јача од њега, и да јој он није довољан. Стога је љубомора само један страх, а љубоморан човек је кукавица.

• Сви су велики уметници, и у слици и у песми, већма сликали своје снове него своје истине. Да није било тако, свет би одиста изгледао много мање леп него што изгледа.

• Највећа сласт живота за снажне и непорочне људе, то је здрава физичка љубав. Човековом духу остаје само да физичкој љубави направи декор, а човековој души остаје да све обојадише и позлати, и оплемени, и опева. Никад се љубав не задржи само на физичком уживању, осим код жена глупих и код људи вулгарних. Никад не постоји перверзија код здравих и физички силних. Све су пороке измислили слаби и дегенерисани људи.

• Три ствари увек иду заједно: младост, лепота, љубав.

• Љубав је, као и владалац, највиша кад највећма прашта. Љубав је искрена једино ако се налази сва у предмету који љуби, а не у принципима који су изван љубави. Овакво дизање љубави изнад свих принципа, баш и јесте тај неизмерни и суверени тријумф душе над духом.

• Било је љубави које су извесним људима из основе преиначавале карактер и ум, оплеменивши људе бездушне, учинивши побожним људе безбожне, и направивши херојима људе обесхрабрене. Само велике љубави су инспирисале велике акције. Права љубав је један цео низ великих случајева, чак и у животу обичног малог човека. Још и више: само кроз љубав може и обични човек да буде дигнут до великог човека, и да пигмеј пође у корак са гигантом. Само се у љубави и у смрти људи могу да изједначе, и да последњи стигне првог.

О жени

Љубав на свету одржавају само жене и песници.

Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли.

Осмех, то је зора и свитање тела, највећи догађај и најлепши израз душевног у материји.

Жена [је] у стању да се целом свету покаже гола, кад би знала да је цео свет нашао лепом као богињом.

Жена је за нас једно пијанство крви кад смо млади, или болест дегенерације кад смо стари.

Ми смо хероји у бојној ватри, а жене у хладној свакидашњици; ми смо храбри пред смрћу, а оне пред животом; ми пред другим човеком, а оне пред целом судбином.

Младост не види кобне ствари живота, и зато је младост виша него живот.

• Побожна жена је неизмерно скрушенија него човек, јер верује да је прогони једно око од којег се не даје ништа сакрити.

• Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролеума.

• Лукавство је доказ слабости и страха, већма него злоће и злонамере.

• Просечни човек увек воли више жену него љубав. Код жене је сасвим обратно: ретко је којој жени довољан само човек, и која не чезне да буде и вољена.

• Љубав на свету одржавају само жене и песници.

• Девојка која унапред показује да не жели децу, неће никад бити ни добра жена, ни добра мајка, ни добра другарка, него будућа распикућа и опасан полиандар, која воли свет већма него кућу, себе него икаквог човека; то је пустолов којој ће муж служити само за пратњу и подвођење.

• Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли.

• Свака је жена досадна осим оне коју волимо.

• Физичка лепота човекова је једна велика срећа његова, и међу људима, а не само међу женама.

• Лепе жене су мање склоне пороку него ружне. Лепотица се задовољава дивљењем и обожавањем своје околине, а ружна тражи уточишта у првом љубавнику који је буде сматрао да није ружна. Зато су ружне жене већма заузете напором да се допадну, него лепе, којима то успева и без напора. Први човек који такву ружну жену нађе да је лепа, и који јој то покаже, постаје њен неодољиви господар. Да би се допале људима, ружне жене постају музичарке, списатељице, сликарке, филантропи, а сада чак и парламентарци.

• Лепотице имају скоро увек ружне гласове, као лабудови и паунови, који су најлепше али и најглупље и најсујетније птице.

• Лепота физичка, то је неоспорно једна племенита човекова врлина. Уосталом, телесна лепота је само спољни израз виших унутрашњих човекових лепота, јер лепота није никад била особина зликоваца и неваљалих жена; и неоспорно, увек поред физичких лепота у истом човеку борави још неколико било душевних или духовних квалитета првог реда.

• Најлепша је жена у љубави она за коју кажемо да је лепа а не знамо зашто.

• Лепота је племство и благодет коју је Бог спустио на нарочито изабране међу људима; лепота је и благословена, јер она као сунце изазива живот, носи здравље, и инспирише религиозно осећање.

• Осмех, то је зора и свитање тела, највећи догађај и најлепши израз душевног у материји.

• Најлепше очи има словенска жена, јер увек изгледају зачуђене.

• Љубав идеална је продукт вере и културе, и одржава се насиљем над собом.

• Има жена морално коректних, не из љубави за човека и за морал, него само зато што су по карактеру пасивне, или што љубави не дају никакву цену. Друге су опет моралне из удобности за себе, или изи одвратности за јавну бруку. А треће су моралне из крајњег непознавања порока. Свакако, физички морал обично није у природи ни укусу женином колико је у укусу човековом: доказ, што је жена у стању да се целом свету покаже гола, кад би знала да је цео свет нашао лепом као богињом. Уосталом, оне не пристају да разголићују себе, и да носе своје голе груди као на послужавнику. С временом је жена постала детеубица.

• Телесни порок је природна последица друштва, а не природе, јер је сељак чеднији од грађанина. У многим земљама сељак спава у кући заједно са свом осталом чељади, и чак са својим животињама, и никад се он и његова жена не свуку потпуно голи. Он до смрти не види своју жену друкче него обучену, а можда би га било страх и стид да је види без одела. Порок се развија у љубавној доколици и голотињи; порок је умногоме ствар маште колико и темперамента. Свакако, порок је ствар богатих и беспослених.

• Жена је за нас једно пијанство крви кад смо млади, или болест дегенерације кад смо стари.

• Има међу женама више хероја него што их има међу људима, али су људи целу историју приграбили за себе, и за приче о себи. Међутим, ми смо хероји у бојној ватри, а жене у хладној свакидашњици; ми смо храбри пред смрћу, а оне пред животом; ми пред другим човеком, а оне пред целом судбином.

• Најсрећнији су у љубави они који су изгубили смисао о себи и својој цени. Људи од највећег успеха код жене, то су они који трпе највиша унижења.

• Глупост је у природи, и најпаметнији човек не успе да томе увек избегне, али жена је глупа само по изузетку. На десет људи има један уман, а на десет жена има једна глупа.

• Љубомора је једна форма глупости. На стотине људи нема ни половину који су љубоморни из страха да не би изгубили жену коју воле, него су љубоморни из охолости према себи, и из страха да сами не буду понижени.

• Ја памет човека рачунам по оном шта каже, а памет жене по оном што не каже.

• Човек и жена се измирују само у љубави чистог срца, и у љубави бесполној, одакле избија искра поезије, која је магија света, сунце сунаца.

• Човек влада женом само кад влада собом; а ми владамо собом само кад више мислимо него што осећамо. А нарочито кад мање говоримо него што бисмо и сами хтели рећи.

• Паметан се човек ожени на време. У младости је брак ствар љубави и спола, а у старости је ствар слабости и страха од самоће.

• Младост не види кобне ствари живота, и зато је младост виша него живот. Био сам често са једним младим страним краљем пре него што је био протеран из своје земље. Ја сам тад мислио, каква је то несрећа изгубити једно краљевство. Али сам брзо себи додао: „А ја сам изгубио младост, што је нешто још више…”

О пријатељству

Жена је најбољи спасилац од чамотиње.

Самоћа није него за људе изабране. Великим духовима ништа не може да замени њихово сопствено друштво са собом; велики духови су највећма усамљени када су у друштву других и различнијих људи него што су они сами.

Испиташе Гаја Блосија шта је он био у стању да учини за свог пријатеља Граха. — Све, одговори Блосије. — Зар и да запалиш храмове? Он ми то не би никад наредио. — Али да ти је наредио? — Ја бих запалио храмове. […] Право пријатељство је дакле изнад разума и дубље од разума.

• Над светом лежи досада као дебело море над земљином кором. Толико је досада неизмерна на земљи, да човек увек тражи неког да га разоноди. Да види човека, макар ког! Да говори, макар с ким! И да разговара, ма о чему! И да иду, ма куда! Човек одлази у друштво више из досаде него из сујете. Иначе ништа не би могло ни да објасни опстанак друштва, бар оваквог као што је данашње, које нам одузима новац, дух, време, карактер, жену. Јер би се, одиста, могло без толико људи, жена, речи, лажи, обећања, компромиса. Овакво друштво, то је несрећни свет који сам себи загорчава живот, као коцкар и пијаница.

• Велики део света не тражи уметност да се њоме инспирише за велике акције, него да њом растера очајну досаду.

• Жена је најбољи спасилац од чамотиње.

• Досада је дошла од цивилизације: претерано умножавање забаве доводи до очајне пресићености и затим до мрачне досаде.

• Цивилизација је напредак, али напредак није цела срећа. Цивилизација је бацила у назадак религију која је некад била довољна за живот на земљи. И раскош је убио укус који је некад био довољан за живот у лепоти.

• Друштво је човек измислио да се одалечи од озбиљних размишљања која одводе у оно што је болно и тешко, а то је филозофија о животу.

• Одиста, самоћа није него за људе изабране. Великим духовима ништа не може да замени њихово сопствено друштво са собом; велики духови су највећма усамљени када су у друштву других и различнијих људи него што су они сами.

• Човек је најстрашљивија животиња, јер се боји и најслабије друге животиње.

• Човек тражи пријатеље кроз цео живот, и онда кад то чини и без доброг плана и без доброг начина. Ово је често и разлог највећих несрећа, јер падамо на лажне пријатеље који су опаснији од непријатеља, зато што носе маску на лицу и нож у рукаву.

• Ко се ослободио досаде и страха, постао је питом и племенит.

• Међу најлепше примере историјског пријатељства спадају извесно примери двојице српских витезова, Милошевих побратима, који су отишли с Милошем да сва тројица заједно погину у турском табору, и то за част Милошевог имена. Овакав пример не постоји ни у Илијади.

• Треба бити пријатељ само добрих.

• Кад су после осуде Граха похватали и његове пријатеље, тад сенатори најпре испиташе Гаја Блосија шта је он био у стању да учини за свог пријатеља Граха. — Све, одговори Блосије. — Зар и да запалиш храмове? Он ми то не би никад наредио. — Али да ти је наредио? — Ја бих запалио храмове. Монтењ додаје овде своја фина опажања, говорећи да су ова два човека, Грах и Блосије, били више типични пријатељи него типични патриоти; и више лични пријатељи један другом, него пријатељи своје отаџбине. Право пријатељство је дакле изнад разума и дубље од разума.

• Заједница интереса не може се ни назвати именом пријатељства. Уосталом, како би неко био пријатељ из интереса?

• Право пријатељство, оно које иде до хероизма, постоји само међу младим људима. Само се у младости издашно и свесрдно деле среће и несреће, задовољства и порази. Младост, то је једино краљевско осећање.

• Човека већма увреди оно што сте о њему рђаво рекли, него икакво зло које сте му учинили. Лакше се измире људи завађени после битке или непријатних дела, него после речи у којима је било увреда. Рђаво дело је нестало онога часа кад се преко њега прешло, јер се рђаво дело може поправити добрим делом; али се ружне речи не могу исправити лепим речима.

• Одиста, не треба говорити зло ни о најгорим људима. Иза горких речи остају горка уста. Кад говорите о лепом граду, о цвећу, и о лепој жени, ви постајете радосни; а говорећи о рђавом човеку, ви постанете тужни. Ко се дотакне прљавог предмета, он упрља своје тело, а ко се дотакне прљавог човека, он упрља своју душу.

• […] али о непријатељу, ако не треба рећи добро, треба ћутати разумно. Више нам шкоде у животу рђави језици него рђава срца. Никад један рђав човек није у стању да учини људима онолико зла колико један зао језик: јер ружне речи остану и када се оговарач заборави. Уосталом, језик страсти је увек непријатан, и језик мржње је сваком одвратан. Покушајте само један дан говорити лепо о свима људима, а о злим не говорити ни рђаво ни добро, и видећете свој огромни унутрашњи мир. Ни о тиранима не говорите рђаво, јер је неко рекао: ако нам великаши не чине зло, то је довољно да их већ зато сматрамо својим добротворима. Наше лепе речи су, одиста, најкраћи пут ка успеху у животу.

• Треба непријатеља задужити ма чим било. И оно што у људима постоји зверско, не може се укротити никаквим поклоном, колико се то може укротити лепом речју. Уосталом, никад човек према човеку није праведан: ни кад воли ни кад мрзи.

• Грци су у Теби светковали празнике пријатељства, а Срби су се у својим црквама венчавали побратимством. И старогрчки и српски епоси истичу пријатељство и побратимство са усхићењем. За пријатељство су способне само младе расе као што су за пријатељство способни само млади људи, јер пријатељство, то је једна форма херојства. Зато су и стари Грци и Срби испевали своје ненадмашне епосе у вековима када су били млади.

• Србин је израђенији као тип пријатеља него као тип непријатеља; он за личног непријатеља сматра чак и човека с другог краја света, само ако не дели његово мишљење.

• Требало би у народу подићи љубав пријатељства до парадокса, и дружељубље до религије, јер би то био најсигурнији услов за срећу.

• Пријатељство мора поново да постане предмет школе. Погледајте само у свом личном животу колико смо мало среће постигли ако ту није било учешћа наших пријатеља, а колико смо невоља претрпели само у њиховом одсуству.

• Добро је избегавати чест сусрет са непријателем, али и са пријатељем. А за услуге боље се понекад обратити непријатељу него пријатељу. Има случајева где смо од непријатеља направили пријатеља само тим што смо му дали прилике да нас обавеже. Човек природно воли оног коме је учинио добро, јер онда у том другом човеку има нешто и од његовог дела и од његове лепоте.

• Кажу да постоје неки инсекти у ваздуху који за време великих врућина сами себе поједу, и тако угину. Такав је случај и са мржњама које су врло разнолике.

• Највећа је несрећа кад човек мора ставити на пробу своје пријатеље. Треба имати снаге и не тражити их баш онда када нам највећма требају.

• Има таквих људи који више припадају некој групи неголи и породици и отаџбини.

• Истински умни и дубоки људи немају мржње нити подништавају друге. Мржња је ствар непотпуног ума, колико и непотпуне главе. Прва особина примитивног човека, то је да се боји свега што не разуме; а на првом месту се боји памети. Глуп човек не може мирно да саслуша паметну реч, јер га она ошине као бич по очима. Глуп човек сматра паметног човека као своју карикатуру. Зато је он по природи и по свом генију нетолерантан; пошто је нетолеранција ствар глупости а не мудрости.

• Глупаци нису добри људи, и не треба себи о њима правити много илузија. Прост човек се брани лукавством, као што се културан човек брани памећу.

• Не зна се шта је кобније и одвратније: самовоља и насиље тирана, или кукавиштво њихових народа.

• Велика је беда човекова што ни памет ни врлина не силазе с оца на сина, али је још већа беда што ни памет ни врлина нису онолико заразне колико глупост и порок.

• Није рђавом човеку довољно да отме ваш положај него да вас истовремено упрља и уништи; нити му је довољно да седне на вашу столицу, него да седне на вашу гробну плочу.

• Храброст је ствар васпитања колико је и ствар урођена.

• Рђави људи беже од пријатеља, јер, по инстинкту, беже од истине; а пријатељство је једна крупна истина, зато што је гола искреност. Рђав човек бежи од пријатеља, јер се пред њим осећа провидан и без маске; и не усуђује се говорити пријатељским језиком у којем се све брзо прокаже, и све лако осети.

• Рђави људи мрзе и уметност и филозофију, јер обе иду за истим, и јер су чисте. Рђав човек није никад био пријатељ мудрости и муза, и то сасвим природно, јер ни њега мудрост и музе не воле.

• Словени су најинтимнији пријатељи, јер су најдушевнији људи.

• Глупаци су по правилу лукави, а умни су по правилу наивни и лаковерни.

• Мали човек живи у својој глупости безбрижно и спокојно, као свилен црв у својој сјајној чаури. Само велики људи имају велика разочарења; и најчешће су несрећни зато што принципе живота свагда стављају изнад случајности живота.

• Страх је особина дивљака и животиња, јер они немају презирање смрти, него имају само слепило и за смрт и за живот. Све врлине, па и храброст, јесу плод цивилизације.

О младости и старости

Жена хоће брза и бесна освајања која може учинити само врло млада жена. Јер ретко која жена хоће да освоји духом, још мање душом, најмање добротом. Зато нема кобније судбине него што је судбина једне лепотице.

• Младост, то је богатство и краљевање; то је чар телесне лепоте и духовне свежине; лепота физичке снаге; бесконачност надања; раскош у плановима од којих је сваки огроман и безмеран, и од којих сваки изгледа вероватан и кад је немогућ. Младост, то су радости пречесте и пренагле; сви извори оптимизма отворени; а сан стављен изнад истине, и љубав изнад живота. То су намере од којих су увек половина херојских а половина разбојничких. Младић, то је завереник; а млада жена, то је усташ. Сваки је оквир узак, и свака се река даје прескочити. Свака идеја је престарела, и сваки је ауторитет насиље. Сви су људи супарници, и све су несреће само љубавне.

• Сваки је закон тиранија, а свака је утопија идеја.

• […] данас се нико и не признаје старим. Мерило за младост и старост сад је мање принцип физички него принцип духовни. Најзад, и срећом, старост је болест само глупих људи и ружних жена. За умне људе и за лепе жене не постоји старост. Уман не сме остарети, а лепа жена не може да остари. Ум и лепота се само мењају, али с временом не пропадају. Ко је једном био одиста млад, тај не може постати одиста стар, као што човек који је одиста паметан, не може постати глуп.

• Племените ствари не старе него само промене изглед, често чак и на лепше. Лепота има све сезоне као и природа, али нема сезону пропасти, као што је нема ни природа.

• У старости се прокажу на лицу карактер и душа човекова, као што се прокажу рељефи једног брега тек у зиму кад изгуби шуму и потпуно оголи. Има лица која са старошћу добију нешто светитељско или мудрачко, друга мученичко и болесничко, а трећа животињско и зверско. Знам рђавих људи и рђавих жена којима се у младости није распознавао на лицу њихов карактер, јер је младост свагда и у свему једна неизмерна лепота. Али та су иста лица добила у старости изглед одвратан и ужасавајући, црте злочесте, поглед крвнички. Тако и ћуд и сва осећања добију у старости само њихов отворен и очит израз. Умни и благородни људи постају дивни старци с којима је радост долазити у додир.

• […] старост, као огледало, прокаже шта је човек био унутрашње целог свог века, и онда док је маска младости могла још да прикрива сву наказност која је стајала иза ње.

• Треба имати много мудрости, па знати остарети без ружноће, без пакости и без туге, три кобне ствари које иду заједно.

• Савремени културни човек све мање признаје старост, јер свој живот мери више духовним мерилом него физичким способностима.

• Младост, то је, пре свега, света ватра.

• Човек који воли жене никад не остари; а човек који тражи друштво младића, никад не тугује. Треба увек тражити женско друштво, ако и не женску љубав.

• Александар је лепо рекао да не броји своје године него своја дела. То је одиста једино како не могу да одговоре ситни људи, који све раскивају у ситни новац.

• Геније, који је лепота виша и од младости, нема својих година. Геније ствара до последњег даха.

• Одиста, најмање је старост сметала људском генију у његовом стварању; зато се старости не морају плашити даровити људи, него само недаровити плашљивци. За духове који су светлили међу људима, скоро никад није било сумрака.

• Човек о несрећи и не говори друкчије него имајући увек очи на најцрњем случају.

• […] воља и акција, то је једини живот.

• […] као и у свему човековом, жена стојећи у средишту свих срећа и несрећа, постала је и главним мерилом човековог века на земљи.

• У витешком средњем веку су ратници облачили и себе и коња у тешки челик, а данас се људи боре отворених груди пред највећим машинама смрти, и пред отровним гасовима, и лете хиљаде метара високо у ваздуху, и спуштају се у велике морске дубине.

• Млади политичари се боре међу собом увек за нешто што ће тек постати; а стари политичари се свађају расправљајући само старе рачуне и стара злопамћења.

• Жена хоће брза и бесна освајања која може учинити само врло млада жена. Јер ретко која жена хоће да освоји духом, још мање душом, најмање добротом. Зато нема кобније судбине него што је судбина једне лепотице.

• Истински млад човек хоће увек да умре за оно што воли, и нема времена да мрзи.

• Религије, које су најдубље мудрости, често су говориле усхићено о животу, али никад нису говориле о смрти с ужасом или с понижавањем.

• Кад питају неког колико му је година, то је исто толико безумно као да га питају колико је њему килограма; јер ни године ни килограми не значе ништа за човекову духовну и моралну снагу, а она се једина може узимати у обзир.

• Велики људи немају времена да броје године које су прошле, него године које им још остају да остваре своје крупне намере.

• У српској историји, која је цела само један животопис великих хероја, опевају се старци хајдуци, као Старина Новак и Мијат харамбаша, и као што се и у косовској епопеји опева велики јунак старац Југ Богдан, величанствена иако, нажалост, недовољно изграђена личност.

• Издајства, револуције, подлости, браколомство, злочини, долазе од наше жеље за уживањима.

• Хероји ако не погину, обично доживе дубоку старост. Старост је, дакле, једна привилегија храбрих и мудрих, а то иде на њену велику част и понос.

• Потомци живе не само од легенди својих предака него и од оног што су ти преци открили по рудницима, подигли у зградама, саградили у путевима, оставили у готовом новцу, завештали у науци и уметности.

О песнику

Данашња уметност очевидно стоји на беспућу једног човечанства које је изгубило сву снагу да у нешто верује онако као што је пре веровало у Бога.

Само људи великог срца цене људе великог ума.

• Песник је свагда и непомирљиво идеалист, јер све гледа кроз идеал, то јест кроз призму савршенства.

• Песник је тумач божанства, јер је божанство слика човековог идеала.

• Бог просвећених народа има све мудрости и врлине које човек у свом сну о идеалу сматра за највише.

• Има и филозофа који су веровали да је космос могао постати без учешћа божјег, што би могло значити да је могао постати и без његове воље, и против његове воље, по једном закону чисто механичком, који је сам себи довољан. Али ја не познајем ниједног песника који је био безбожан, и веровао да је грађевина постала без грађевинара.

• Песник је религиозан, јер су песници и измислили религију.

• […] песник и кад сумња, он верује; јер је сумња један осећај, а не мисао. Ни атеизам није право одсуство религије, то је индиферентност. Песници су баш, напротив, најпобожнији међу људима.

• Песник безбожан не да се ни замислити.

• Идеја о божанству јавила се, извесно, у својој чистоти и величини само кроз уметност: чим је примитиван човек почео да ствара, он је добио идеју о стварању, а видећи себе као творца једне ствари, он је тражио да позна и творца свих других ствари, питајући се откуд и све друго око њега.

• Баш најбољи патриоти говоре често о својој земљи с оваквом дубоком горчином, зато што је њихов идеал о отаџбини виши него отаџбина њиховог времена, а нарочито него њихови савременици. Они који све хвале, или су незналице, или лажови, или циници. Хтети све савршено, то је највеће осећање љубави.

• Први просвећени човек је био највећи патриота. Отаџбина, то је савест друштва. Осећање љубави почиње с родитељима, наставља одмах с отаџбином, и свршава, тек на трећем месту, у љубави за жену. Песник је зато увек огледало своје расе.

• Песник је најчистија груда своје земље. Обичном човеку може отаџбина изгледати једна предрасуда историје. Одиста, земља коју зовемо отаџбином може данас бити малена, а сутра велика; данас на северу, а сутра на југу; данас једнорасна, а сутра састављена од више раса; значи, нешто што не представља ни једно исто земљиште, ни исту климу, ни исту крв.

• […] предмет човекове љубави за отаџбину који се мењао временом по форми, ипак се није мењао по суштини; и та љубав је стара колико и историја човекова.

• Ми волимо своју земљу и кад не волимо своје суграђане; и ми волимо свој родни град и онда кад нас прогна из себе, као што је био случај Овидија и Дантеа.

• Најпросвећенији човек није неминовно и највећи патриота, али је највећи патриот неоспорно онај човек који је најдубљи; значи најдушевнији, и значи најраснији.

• […] хероизам није само један случај физички пред смрћу, него и духовни пред животом: има свакодневних моралних храбрости које су страшније и лепше неголи и физичка храброст на бојном пољу.

• Херој и песник, то су два близанца и два најсавршенија узора људског соја.

• Илузија о животу, то је читав оптимизам космички. Зато је оптимизам одлика младости, а песник је увек млад, често и увек дете.

• Лепота и божанство се не дају изразити речима; покушајте то па ћете видети колико је велико сиромаштво људског говора. Једини песник успе да нађе речи и да се приближи тим неприступачним и неизрецивим величинама.

• Уметност се не даје објаснити него само осетити.

• Има велики број људи који би радије вукли лађе него читали песме, или посматрали слике.

• […] кад један песник постане одиста велик, он постане филозоф; а чим један филозоф постане одиста велик, он постане песник.

• Критичар треба да пише само о добрим уметницима и добрим делима; а он је користан само кад хвали. О рђавим се писцима нема шта рећи, као ни о најбољим. О рђавим писцима пишу само рђави људи. — Критичара мрзе подједнако и рђави и добри уметници. Рђави писци се боје његовог знања, а добри писци се не боје његове памети, него његовог злог језика.

• Нису капиталистички ратови, као овај 1914, у стању да уроде регенерацијом људске мисли и срца, него напротив. Само ратови духовни и душевни, а то значи само дубоки покрети религиозни и филозофски могу бити иницијатори нових идеологија и нових сензибилитета.

• Најлепша песма једног песника има увек изглед молитве; и најлепша слика једног сликара има изглед иконе. Све су уметности одувек биле у служби религије. Зато је лаж у дну сваког оног покрета који не долази из најдубљих човекових извора вере или сумње.

• Данашња уметност очевидно стоји на беспућу једног човечанства које је изгубило сву снагу да у нешто верује онако као што је пре веровало у Бога.

• Нема великог књижевног дела које није поникло из бола. Нема великог стварања без великог бола. Све се родило из бола и крви, као и дете.

• Новац и слава, то су две најкобније похлепе; за новац се срља у срамоту, а за славом се срља у смешно.

• Песме воле само деца и мудраци. Први у песничким мислима виде шарене слике, а други у тим шареним сликама виде дубоке мисли. Песме не воле људи рђавог срца и лошег васпитања.

• Најбољи је онај писац, који мисли да би свако своје дело требао да изнова напише.

• Љубомора према жени изгледа истог порекла као и завист према човеку.

• Скромност великих људи треба да буде у том да сакрију као порок оно што је у њима божанско.

• Само људи великог срца цене људе великог ума. Има људи генијалних срцем, као што има људи генијалних умом; јер се срцем и ствара више него умом.

• Нема великана за мале људе. Велики човек вас суди по вашим врлинама, а мали човек вас суди по вашим манама. Великан нађе начина да вас и на тај начин увелича а мали човек вас унизи и смањи. Ситан човек се бави само ситницама.

• Колико се један геније све више пење на висине, утолико више ишчезава с видика за оне који остају увек у низинама. Само они који сами иду навише, знаду шта су то величине неког циља, и докле допру висине једног духа.

О херојима

На Косову се бију војске српске за идеју небеску против идеје земаљске. На Косову су се бориле не само две војске, него и две идеје: европска против азијске, хришћанска против нехришћанске, идеја права против идеје силе.

Лазарево царство небеско, то је идеја о слободи.

Добар човек је прав као мач, али и оштар као мач.

• Сваки човек је херој. Још и више: сваки је човек херој у много случајева; чак и већма него једном дневно. Није човек херој само кад свој живот ставља на коцку, него је он херој и у небројеним малим случајевима племените храбрости. Али обично херојем називамо човека који сав жртвује себе за добро других; а такав човек је за старе народе био божанствен.

• Наш је Обилић херој ослободилац, дакле, херој свештеног карактера.

• […] на Косову се бију војске српске за идеју небеску против идеје земаљске. На Косову су се бориле не само две војске, него и две идеје: европска против азијске, хришћанска против нехришћанске, идеја права против идеје силе. Лазарево царство небеско, то је идеја о слободи.

• Да се наша војска одмах покорила султану и Антихристу, то би била победа земаљског царства над небеским. Азијске војске тукле су се на томе пољу не за победу једног идеала, него за победу једне мрачне страсти. Они су били силни војници, али зато нису били хероји. Хероизам, то је снага у којој ратује божанство добра против божанства зла, Бог против сотоне, правда против неправде.

• Херојство и храброст нису једно исто, храброст може бити без херојства, али херојство садржи у себи обоје: и храброст која је слепа сила природе, и идеју која је сила свесног и доброг генија.

• Херој је пре свега карактер. Инстинкт за живот, који је урођен човеку, постане у њему мањи и слабији него човекова љубав за идеал, која, међутим, човеку није урођена, него само створена историјом.

• Има дакле хероја и хероја, а има кукавица и кукавица. Нико није до краја ни једно ни друго. Према томе херојство не значи храброст тренутног прегнућа, него неограничена преданост идеји. Ово може бити идеја о отаџбини, или идеја о вери, или идеја о друштву, или, најзад, идеја о својој породици, домаћем миру, љубави за једну жену. Али човечанство зове херојима само оне велике духове који су умрли за највиши смисао о добру, а то је идеја за коју се боре његови сународници. Ово је најчешће идеал о отаџбини и вери. Наш херој Лазар је један од највећих и најлепше изграђених хероја човечанства, зато јер се борио за тај двоструки идеал који је он звао небеским царством.

• Идеал, то је једно сазнање о највишој истини; а фикција, то је само пуста машта. Ка идеалу се иде памећу и науком, а ка фикцији се иде страшћу и перверзијом. Херој умире само за идеал. Зато храброст мора да има племенит и несебичан циљ да би се звала херојством.

• Српски је херој Лазар који гине за веру, и Милош који гине за своју војничку част, и Марко који умире од за мора што се целог века борио бранећи нејаке. Херој хришћанства је мученик.

• Храброст, и кад је највећа, није дакле довољна да се назове херојством. Има људи неизмерно јаких, али по мрачној и бруталној сили, а не по свесној идеји. Највише је храбрих по атавизму, свирепости, сујети, болести, чак и по војничком васпитању. У једном јуришу на тврђаву гину јуначки храбри људи свих ових категорија. Међу свима њима усамљен гине само онај херој који има дух омађијан једино победом неке идеје.

• Неоспорно је да је сваки град славио најпре свог земљака хероја, пре него хероја каквог другог града, као што би у нас у Прилепу славили хероја Марка, а у Тополи хероја Карађорђа.

• […] српски народ можда није ни грешио што је херојство Лазарево ставио и изнад херојства Милошевог. Лазарево је херојство чистије и ближе божанству.

• Прометеј је, неоспорно, највећи херој међу свима херојима света, јер није ни локалан, ни националан, него једини херој општечовечански.

• […] нема људске величине ако у њој нема људске доброте; величина без доброте, то је само сила, налик на силу материје.

• Свесна и просвећена храброст, то је највећи степен херојства. Част и дужност, то су два највећа покретача за сваког хероја, а све друго може бити и само сујета и крволоштво.

• Човек је добар само по једном разлогу: ако је здрав духовно, а нарочито ако је здрав душевно. А рђав човек је рђав из више разлога, и на више начина. Међутим, оним добрим припада дужност да од рђавих бране не само себе, него и идеал о добром. Ови малобројни добри људи праве корисне револуције, дају идеји сјајне хероје, и доносе добре законе. Они вуку собом ка идеалу неизмерну масу рђавих и глупих. Историју, истина, нису правили само добри људи, него заједно с рђавим и најрђавијим; али су све добре путеве људству прокрчили само добри људи, борећи се и против самих закона природе, који не познају добро, него само слепу силу. Зато ће бити спасено људство када буде разумело да је свакидашњи добар човек у ствари један свакидашњи херој.

• Кад људи не би били један другом злотвори, не би апсолутно било никад потребе да се говори о добротворима и доброчинствима, нити би милосрђе била прва човекова врлина. Али као што има људи глупих духовно, има их и глупих морално. Ово су најопаснији људи и најмрачнији глупаци.

• Благородни људи не знају за опрезност, јер истински и по инстинкту човек племенит никад до краја не верује да зло одиста постоји.

• Прави путеви зна се где почињу, и зна се где свршавају, а кривим се не зна ни правац ни крај. Добри људи не знају за криве путеве, јер они по њима не иду; само кривоумни људи најпре виде и изаберу криве путеве.

• Подал човек мисли да је надмудрио поштеног човека ако га је преварио; а он не зна да га је преварио само зато што поштен човек има илузију о другим људима, и што живи у чистоти својих мишљења.

• Највећа врлина женина јесте душевност, а највећа врлина човекова јесте храброст. Плашљивост је узрок небројених погрешака човекових, често и самих његових злочина. Највећи део хероја били су у свему племенити и благи људи, а плашљиви су редовно врло рђави али и дрски људи. Плашљив човек, пошто је истовремено и зао, мање се боји хероја што је храбар него што је частан; пошто добро зна да је частан човек одвећ строг у својим суђењима. Добар човек је прав као мач, али и оштар као мач.

• Није хришћанство победило што је праведно за сваког, него и што је логично за све; зато што су логике и доброта изражене овде у форми какву грчки филозофи нису умели наћи: у љубави човека за човека, какву Сократ није знао направити филозофијом, а коју је Питагора направио само школском доктрином.

• Мењаће се култови и молитве, али ће истина о Добру и Миру међу људима бити занавек везана за хришћанство као најпотпунију истину о човековој срећи на земљи.

• Хришћанство је религија љубави, што значи песма срца. Христос је показао да је Песник-Херој једини господар и победилац у свемиру.

• Сама фигура Христова издигла се из идеје о самопрегорењу, и направила мучеништво једним високим начином да се умре за идеал. Мученик хришћански је једини који је ишао узастопце трагом за Спаситељем света. Овде је херојство за Бога, а не за отаџбину. Овде се умирало за божанство и за идеал, а за људе само уколико је било у питању њихово спасење на оном свету, а не за њихову славу на земљи. Као што антички херој иде у борбу против немејског лава или критског минотаура, тако хришћански мученик иде да буде херој у борби против мрака.

• Срби су једини европски народ који има култ хероја, као што су га имали некад стари Грци.

• Херој мора бити узор не само сјајном смрћу него и светлим животом, и обратно.

• Страх је извор свих заблуда, а досала је извор свих порока.

• У обичном јавном животу кукавице дају себи највише изглед одважних и бунтовних. Они увек све смеју. Али има људи који све смеју не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде.

• Одиста, откуд тај инстинкт хероју да погине за друге? Како то да љубав за идеал постане наједном моћнија и већа него и урођени инстинкт за живот? То је само зато што је и љубав за идеал једна форма љубави, која је усађена у нагон колико и воља за живот. Јер стварно, само љубав и јесте једина сила мрачнија и страшнија него и инстинкт за живот. Љубав у свим њеним облицима, то је једно свеобимно осећање, искључиво, неразумно, изнад живота и изнад смрти.

• Роб је сваки човек који служи страстима; и он је неизлечив, јер робује незнању. Све срамоте и несреће извиру из заблуда.

• Херој је веран себи, сањалица, срдачан, весео, скроман, себи довољан, без сваке потребе за хвалу. Међутим, често се видело и храбрих људи који су били користољубиви, разметљиви, срачунати и осветљиви; али то су били само храбри људи а никако хероји. И разбојник може бити одлучан и лично храбар, колико и херој; разлика је само у циљу.

• Човек добре породице, или син велике расе, и сам сматра да мора бити јунак пред животом.

• Срби су храбри само у рату, а најхрабрији су људи на земљи кад се боре у гомили.

• Човек одиста персоналан има против себе и људе и конвенције, и на сваком кораку наиђе на нетрпељивост и на непријатељство. Праву и изграђену персоналност не трпи политика у којој се све покорава оштрој страначкој дисциплини; нити је трпи уметност, у којој увек једна нова генерација припада једној новој школи и једној новој моди. Нити је трпи морал, који уопште не трпи никакво ново тумачење; нити је трпи салон, где је персоналност увек тегобнија него забавнија. Па ипак, прави пут наше среће, то је учити човека да подигне поверење у себе, што значи развијање персоналности до њених крајњих мера.

• Данас је друштво повезано већма него икад: религијом, патриотизмом, државом, странком, синдикатом, војском, клубовима, тајним ложама, породичним традицијама, покрајинским конвенцијама. Све ово неизмерно униформише човеков карактер и сузбија развијање персоналности.

• У друштву често најмудрији иду за најлуђим, и најразумнији за најстраснијим, јер их побеђују јаче воље а не јачи мозгови; зато људи који су моћни или умом или вољом лако завладају, а само људи који су друкчији него остали, не завладају никим. Међутим, идеал је одвојити своју личност од терора групе и сличити себи а не целом свету.

• […] људе не вређа ако сте од њих бољи или гори, него само ако сте друкчији него они.

• Данас треба човека вратити к њему самом, дижући му поверење у себе; упутити га продубљивању своје личности и своје могућности, развити духовни егоизам личности насупрот материјалном егоизму гомиле. Уздати се више у себе него у друге, веровати у своју судбину и у своју главу; полагати на своју снагу колико и на своју мудрост, смети ићи увек до краја своје бразде; не одрећи се ниједног права у животу!

• Према учењу питагориста, реч „херој” долази од речи „ерос”, што значи љубав. Ово казује да су хероји заљубљени и љубавници, и да љубе божанство, и да све нас друге уче да га љубимо. Ово је дубоко дирљиво тумачење једне божанске лепоте у човеку, и зато није чудо што то тумачење долази из грчке школе.

• Човек храбар неосетљив је за страх, као што је глув неосетљив за звук, или као што животиње хладне крви не осете студен.

О краљевима

• Скоро је заслепљујућа потреба владара да истовремено загосподаре људима, стварима, морима и животињама. Појединци су стављали на коцку целу велику отаџбину, и све своје саплеменике да би само они стали на чело других.

• Владари су или богодани или случајни. Према томе се деле на творце и рушиоце, мудраце и лудаке, свеце и вампире, очеве и очухе, паразите и издајице. Али на хиљаду владара би се могло набројати на прсте оних који су били срећни, још мање истински вољени. Од свих људских благодети, извесно је најмања владати гомилама које су саздане од толико рђавих људи по инстинкту, злих из користољубља, глупих по природи, слепих због страсти.

• Нема народа који је један режим признао да је добар; а ако је признао, то је само кад је тај режим био прошао, или кад је дошао други који је увек изгледао гори.

• Сви они краљеви који владају вољом народа, и кад су били најбољи за своју земљу и грађане, не одржавају се љубављу него силом.

• Страх од умних људи је у природи човековој, као и страх од свега и што је одвећ моћно и што нас премаша.

• Владар може бити политичар или песник. Политичар не разуме човека него гомилу с којом једино и рачуна и оперише; а песник не разуме гомилу која је за њега нешто конфузно, и хаотично, и плитко, због чега се он радије удубљује у јединицу и њене небројене детаље.

• Гомила је увек у стању лудила; човек долази до памети и свести само кад се издвоји из масе. Гомиле и не живе од идеје него од страсти. Зато су модерне краљеве само устави и парламенти ослободили од одговорности и нарочито од мржње гомила.

• Вођи у народу нису зато никад ни најбољи ни најпаметнији људи, него људи нарочите памети и нарочитог морала. Вођ има памет која друге не засењује и морал који друге не плаши. Вођ, то је човек који влада вољом, континуитетом и тактом.

• Ми најчешће волимо оне које познајемо, и највећма ценимо оне које не познајемо.

• Жеђ за влашћу је снажнија него него жеђ за водом.

• Гомиле иду за војводама а не за мудрацима, кад год је у питању велико решење судбине.

• Само врло просвећени народи када су монархисти, траже да њихова монархија буде стабилна, што значи, између осталог, да има династију која је јака: то значи многобројна породица и имућна кућа.

• Мудрост, то је поредак; а мудрост у једном дану ипак учини више добра него што је учинило тог истог дана херојство каквог великог човека.

• […] цела историја то је смена једне тираније за другом: борба између јаких за њихов рачун.

О пророцима

Христос је по свом начину говора и својој инспирацији љубави био већма антички Грк него савремени Јеврејин.

• Узнемирење и страх на земљи долази само од нечег што човек слути, а увек слути само оно што је страшно. Због тога су и сујевере биле јаче него вере. Вере, као што је хришћанска, почивају на начелима божанске правде, а сујевере се оснивају само на осећањима страха од фаталности; зато су само најсавршеније вере с нешто успеха сузбијале мрачну и необуздану моћ сујевере.

• Зато је сваки човек пророк, јер по цео дан прориче или себи или другом. Он прориче мало и велико, добро и зло, право и неправо. — Ово ће се догодити, а то неће! У овом ћете успети, а у том нећете! — тако шапуће сваки човек на којег наиђете путем, или којег сретнете на степеницама. Ко зна да овај нагон за прорицањем није можда наш најближи додир с Богом.

• Пронаћи себи циљ, то је пронаћи свој пут у животу и одмерити своје место међу људима: то је истовремено једна човекова духовна моћ и његова морална дужност јер ко не пронађе свој циљ, тај лута као слепац без очију, или као злочинац без моралног смисла.

• Хероји су људи изванредни, већ и зато што не знају за највећу људску беду, за страх на свету. Стога легендарни хероји убијају змајеве и аждаје, а и сами историјски хероји, у стварном људском животу, обарају гомиле и народе.

• Људи који верују у своје више судбине, увек верују и да су силнији од свих противника и од свих препона; а само кукавице верују да је од њих свако силнији, и да их све тешкоће премашају.

• Многобројне жеље, то су увек многобројне моћи и још неостварена дела; неостварена али прецизирана дела. Ко име много жеља, тај има много снаге, а не само много маште или пуно сујете.

• Желети, то је живети. Жеља која је бесна и необуздана, то је већ жеља која је упола постигнут циљ.

• Увек победа дужа долази пре сваке материјалие победе. Наше су жеље свагда зависне или од наше сопствене воље ако је јака, или од нечије туђе сугестије ако нисмо довољно јаки. Човек који понови себи своју жељу стотину пута, он затим изгледа сав од ње изграђен, а то је прави пут ка циљу.

• Без пророка би свет потонуо у мрак и изгубио пут; и зато је Бог ставио у њега једину тоталну снагу какву у истој мери немају ни песник, ни краљ, ни херој. Пророци су први указивали на ствари за које су хероји гинули, којима су песници певали, и за које су краљеви стављали на коцку државе и народе.

• Христос је говорио да Богу треба дати божје, а Цезару цезарово, и зато римски суд у Јудеји није судио новог пророка као непријатеља римске државе, него га је, кажу, осудио на смрт јеврејски суд само као јеврејског јеретика.

• Песник и пророк изгледају често једно биће са два лица; јер песник, дижући се у својој чистоти изнад свих људи, најзад добије уверење о својој мисији међу тим људима.

• Пророци нису били свагда и потпуно оригинални творци, творци на начин песника. Све њихове доктрине су постојале већ много раније, било у савести самих њихових народа, или неког блиског људства.

• У својој скромности, никад нисам до краја веровао да је Христос био јеврејске семитске расе, мада је био припадник цркве Јеховине. На једном месту каже и Ренан да је Палестина у то време имала јаке слојеве разних народа друкчије крви: Сиријаца, Асираца, Грка и Филишћана који нису били семитске расе. Христос је био чак личност која се не даје ни замислити у јеврејском свету; његов је Бог сасвим друкчији него Јехова, а кад је покушао да измени синагогу, он је њу само разоравао.

• По својој љубави за Бога, место страха од Бога, Христос има изглед античког Грка; по свом мистицизму, имао је изглед јеврејског пророка јер говори као Месија и богочовек, какве Грци нису познавали. Али као личност, значи као срце, и као први носилац општечовечанске љубави, а не националне на начин јеврејски, он је хеленски човек.

• У Христу је пуно хеленизма; а ко зна да то није био глас крви, пошто његова доктрина није поникла из једне учене главе него из једног великог срца.

• Хришћанство је рођено у синагоги, али као реакција на њено учење, и као јерес према Јехови, а примило је много и од будизма који су проносили аскети.

• Христос је по свом начину говора и својој инспирацији љубави био већма антички Грк него савремени Јеврејин.