Чуанг Це

Извор: Wikiquote
Кинески филозоф Чуанг Це

Чуанг Це је био кинески филозоф који је живео у 4. веку п.н.е.

Једном сам ја, Чуанг Це, сањао да сам лептир. Лепршајући наоколо, срећан и весео, радио сам шта ми се прохте. Не бејах свестан да сам Чуанг Це. Одједном, пробудих се, и гле, поново бејах Чуанг Це. Сада не знам јесам ли човек који је сањао да је лептир, или лептир који сања да је човек? Између човека и лептира мора постојати разлика! То је оно што се назива преображај ствари.[1]


Човек у сну пије вино, а ујутру плаче и кука. Човек плаче у сну, али ујутро весело креће у лов. Док сања не зна да је то сан. У сну покушава да разјасни сан. Тек кад се пробуди, схвата да је сањао. Тако и након великог буђења схватамо да је ово велики сан. Будале умишљају да су будни и да знају да ли су кнежеви или чобани. У стварности, међутим, и ви и ја смо сан. Штавише, и сама чињеница да вам ја говорим да сањате, сама за себе је сан... Велики мудрац способан да проникне у ту тајну тешко да ће се појавити на овом свету и за десет хиљада година.[1]


Претпоставите да сањате да сте птица. Ви заиста узлећете у небо. Претпоставите да сањате да сте риба. Ви заиста роните у дубину рибњака. Судећи према томе, нико не може бити сигуран да ли смо ми — ви и ја, који управо сада и овде говоримо о томе — будни или тек сањамо.[1]


Мудрацу није стало да зна зашто живи. Нити му је стало да зна зашто умире. Он чак ни не зна шта од тога долази пре а шта после. Следећи природни ток преображаја постао је једна одређена ствар, сада једноставно чека даљи преображај. Поред тога, када човек пролази кроз преображај, како може бити сигуран не бива преображен? А када не пролази кроз преображај, како може бити сигуран да већ није преображен?[1]


Људима у сну дух лута, у будном стању тела им журе. Све што сусрећу, упетљава их. Дан за даном, користе свој дух за сукобе; некад велике, некад лукаве, некад ситничаве. Њихови мали страхови су зли и дрхтави, велики страхови су језиви и преплављујући. Излећу као стреле из самострела, убеђени да су надлежни да суде о добром и лошем. Приањају уз свој положај као богом дани, сигурни да их носи ка победи. Бледе као јесен и зима и тако сахну дан за даном. Даве се у оном што раде - не можеш их навести да се врате. Они постају мрачни, као запечаћени - такви су исходи њихових позних година.[2]


Живот је ограничен, али знање није. Ако ограничено користиш да би достигао безгранично, бићеш у опасности. Још је опасније ако то разумеш, а и даље тежиш знању.[2]


У кретању, у раду, дете нема сврхе, нема намере.[3]


Свет познаје данас многа учења о уређењу друштва и државе. Свака школа сматра да је она пронашла најбоље. Кад упитамо у којој се школи налази учење старих мудраца, одговор је да се налази у свакој... Данас се свет налази у општем расулу... Многи филозофи истичу поједине видове проблема и њих се држе. То је попут човека чија су поједина чула исправна, али не делују заједно... Тако учењаци будућих времена неће моћи да уоче исконску једноставност свеобухватног ни суштину мишљења старих мудраца. Тако се филозофија разбија и пропада.[4]


Различите теорије о доброти и праведности, које рађа разум, вештачке су и болећиве... попут тумора који је, иако израстао из тела, противан његовој природи... То су производи ловаца за славом.[5]


Узмимо да расправљаш са мном. Ако ти мене потучеш, уместо да ја тебе потучем у распри, да ли ти нужно имаш право и да ли ја нужно грешим? Или, ако потучем ја тебе, а не ти мене, да ли сам нужно ја у праву и да ли ти нужно грешиш? Има ли један од нас право, а други криво? Или смо обојица у праву или обојица грешимо? Ни ти ни ја не можемо знати, а други су у још већој недоумици. Од кога ћемо тражити да исповрти праву одлуку? Можемо замолити некога ко се слаже с тобом, али пошто се слаже с лобом, како може пресудити? Можемо замолити некога ко се слаже са мном, али пошто се слаже са мном, како може пресудити? Можемо замолити некога ко се слаже и с тобом и са мном, али пошто се слаже са обојицом, како може пресудити? Можемо замолити неког ко се разликује и од тебе и од мене, али пошто се разликује и од тебе и од мене, како може пресудити?[6]


Стари су учитељи последње исходиште тражили у спознаји. Што је било то исходиште? Они су претпостављали стање кад постојање ствари још није почело. Тиме је зацело досегнута крајња тачка коју није могуће превазићи. Следећа је претпоставка била да ствари постоје, али њихово разликовање још није отпочело. Затим се претпостављало да у извесном смислу постоји разликовање, али још није испољена афирмација ни негација. С развојем афирмације и негације ишчезава тао.[4]

Књига Чуанг Це, глава 2

Потешкоћа је у овоме: спознаја зависи од нечега што се налази изван ње да би доказала своју исправност. Обзиром да је баш то од чега је зависна неизвесно, како онда могу знати да оно што називам природом није човек, а оно што називам људским да није у бити природа? Потребан је истински човек да би постојала истинска спознаја.[4]

Књига Чуанг Це, глава 6

Постоји ред у хаосу и сигурност у сумњи. Мудрац је вођен тим редом и том сигурношћу.

Чамац се може склонити у затону; мрежа се може склонити у језеру; за њих се може рећи да су сасвим безбедни. Медутим, снажан човек може да дође у поноћ и однесе их на леђима. Неуки не виде, без обзира колико добро склањали ствари - мање или веће - увек постоји могућност да се изгубе. Али ако свемир склоните у свемир, више неће имати где да се изгуби. То је велика истина ствари. Стога мудрац прави излете у оно што се не може изгубити и остаје заједно с тим.[6]

Књига Чуанг Це, глава 6

Ноге патке су кратке, али ако покушамо да их продужимо патка ће осетити бол, ждралове ноге су дуге, али ако покушамо да их скратимо, ждрал ће осећати бол. Стога не треба да скраћујемо оно што је по природи дуго, нити продужавамо оно што је по природи кратко.[6]

Књига Чуанг Це, глава 8

Чуо сам за остављање људског рода на миру, али не и за управљање људским родом. Остављање на миру произлази из бриге да људи не упрљају своју унутарњу природу и одбаце свој Те. Кад људи не прљају своју унутарњу природу и не одбацују свој Те, има ли потребе за управљањем људским родом?[6]

Књига Чуанг Це, глава 11

У великом почетку постојало је небиће. Није имало ни бића ни имена, а из њега је произишло Једно. Кад је настало Једно, постојало је Једно, али још није имало облик. Кад су ствари стекле оно чиме настају, то је названо Те.

Књига Чуанг Це, гл. 12[6]

Оба ова учења — да свет није створен, или да га је неко створио — не надилазе свет ствари, па су зато оба крајње погрешна ... Претпоставка о последњем узрочнику или о његовом непостојању остаје на истој равни са светом ствари, а с безграничношћу нема никакве везе.[4]

Књига Чуанг Це, глава 15

Величина је безгранична, време је бескрајно, стања су пролазна, почетак и крај се не могу установити.[4]

Књига Чуанг Це, глава 17

Оно што је природно, унутарње је. Оно што је човеково, спољашње је ... Природно је да волови и коњи имају четири ноге, стављање улара коњу на главу или узице у губицу вола, човеково је дело.[6]

Књига Чуанг Це, глава 17

Прихватити све подједнако, без претпостављања, без склоности, то је неограниченост. Кад све посматрамо једнако, шта је онда кратко, а шта дуго?[4]

Књига Чуанг Це, глава 17

Тек након великог буђења схватићемо да је ово велики сан.

Свемир је јединство свих ствари. Ако постигнемо то јединство и поистоветимо се са њим, онда су удови нашег тела само прах и блато, док су живот и смрт, крај и почетак само смењивање дана и ноћи, које не може пореметити наш унутарњи мир. Колико ћемо се мање узбуђивати због овоземаљског губитка и добитка, добре и лоше среће![6]

Књига Чуанг Це, глава 20

Изван подручја речи влада сагласност. Та се сагласност не може довести до сагласног израза у речима. Речи се никад не подударају потпуно с том сагласношћу. Зато је потребно снаћи се без речи. Ко разуме тај говор без речи, тај може читав живот говорити, а да не изусти ни реч, може читав живот ћутати, а ипак је говорио.[4]

Књига Чуанг Це, глава 27

Правити разлику, значи правити извесну конструкцију. Међутим, конструкција је исто што и деструкција. За целину не постоји ни конструкција ни деструкција, већ се ствари усмеравају јединству и постају једно.[6]


Ако је постојало време кад је било ништа, онда је морало постојати и време кад није било ни тога ништа. То ништа је, дакле, некад настало. Може ли се онда рећи да ли оно припада бићу или небићу? Чак ни за речи које сам управо изговорио не могу рећи да ли нешто значе или не значе ништа.[4]


Пошто су све ствари једно, који простор остаје за говор? Један плус говор чине два. Два плус један чине три. Кад се одавде пође даље, чак ни највештији рачунџија неће моћи да доспе до краја, а још мање обичан свет! Ако идући од ничег ка нечем можемо да досегнемо три, колико ћемо више досегнути ако од нечег идемо ка нечему! Не идимо даље. Зауставимо се ту.[6]


Како могу знати да љубав према животу није обмана? Како могу знати да онај ко се боји смрти није налик детету које се изгубило и не зна да је на путу кући? [4]


Небо, Земља и ја настали смо заједно, све ствари са мном чине једно.[6]


Напомене[уреди]

Википедија
Википедија има чланак везан за:

Шаблон:Напомене

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Zbornik radova „San, java i buđenje“ (priredio Dušan Pajin), Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.
  2. 2,0 2,1 Dušan Pajin, Filozofija umetnosti Kine i Japana, BMG, Beograd, 1998.
  3. Te, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 4,8 Čedomil Veljačić, Razmeđa azijskih filozofija (str. 301-309), Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1978.
  5. Te, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 6,8 6,9 Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije, Nolit, Beograd, 1977, str. 124-138.