Михаил Бакуњин

Цитати из књижевних дела

Бог и Држава (1882.)

Док год верујемо да му дугујемо апсолутну послушност, а покрај Бога и нема друге апсолутне послушности, неминовно ћемо се морати пасивно и без икаква отпора подврћи светом ауторитету његових посредника и изабраника: месијама, пророцима, божјом вољом надахнутим законодавцима…, представницима и службеницима двеју највећих институција које нам се намећу као одређене божјом вољом да управљају људима: цркве и државе.

Држава је ауторитет, снага, она је разметање и опчињеност снагом. Она се не додворава и не настоји преобратити: сваки пут кад се умеша чини то нерадо; у њеној природи није да уверава, него да се намеће и присиљава. Ма колико се трудила, не може прикрити своје деловање законитог оскрвнитеља људске воље, сталну негацију људске слободе. Чак и кад наређује добро, шкоди му и упропаштава га управо зато што то наређује, а свака наредба изазива и подстиче оправдан отпор.

Није ли основа хришћанског култа и први услов спасења одрицање људског достојанства и презирање тог достојанства у присутности божанске величине? Хришћанин није човек у том смислу да нема свести о људскости и будући да не поштује људско достојанство у себи, не може га поштовати ни у другоме.

Хришћанин може бити пророк, светац, свештеник, краљ, генерал, министар, функционар, представник било које власти, жандар, крвник, племић, буржуј који израбљује или подређени сељак, силник или потичињени, али нема права да се назива човеком, зато што човек стварно постаје тек онда кад поштује и воли људскост и слободу свих, и кад његову слободу и људскост поштују, воле, подстичу и стварају сви остали.

Божји је закон савршено изражен овом хришћанском максимом: “Волећеш Бога више него самога себе, а ближњега исто као себе,” што имплицира жртвовање себе и свог ближњега Богу. Можда је жртвовање себе лудост; али жртвовање свог ближњег је с људског гледишта апсолутно неморално.

Револуционарни катекизам (1866.)

Револуционар је раскинуо сваку везу с грађанским поретком и с целокупношћу цивилизованог света, као и са законима, традицијама, моралом и обичајима који у том друштву постоје. Он је непомирљиви непријатељ тога друштва, а ако уза све то и даље у њему живи, то чини једино с циљем да га што темељитије уништи.

Револуционар презире јавно мнење. Према постојећем друштвеном моралу и према његовим нормама гаји искључиво мржњу.

Природа правога револуционара искључује сваку врст романтичности, сензибилности, заноса или одушевљења. Она исто тако искључује сваки осећај личне мржње или освете.

Револуционар може и мора често живети у крилу друштва, с циљем да придонесе његовој немилосрдној деструкцији. У том случају нужно је да створи о себи такву слику која ће бити потпуно другачија од онога што он у ствари јест.

Цело то срамотно друштво дели се на неколико категорија. Прва категорија обухвата оне које треба одмах и без одлагања уклонити. Друга категорија обухвата оне које ћемо привремено оставити на животу, а којих ће деловање изазвати у народу бес и неминовну побуну. Трећој категорији припадају многобројне звери на високим положајима, индивидуе које се не истичу ни интелигенцијом ни енергијом, но које захваљујући својем положају поседују богатства, везе, утицај и моћ. Њих треба искориштавати свим могућим средствима, ухватити их у наше мреже, лишити их присебности духа, продрети у срж њихових прљавих тајни и тиме их претворити у наше робове.

Паришка комуна и појам државе (1871.)

Држава никада ништа друго не заступа него првенство појединаца, темељено на робовању свих осталих.

Поштовање ауторитета је судбоносни производ религијског одгоја, тог историјског извора све несреће, изопачености и слуговања народа.

Човек увек лако верује ономе што жели и што се не супротставља његовим интересима. Свеједно колико он интелигентан и образован био, његова љубав према самом себи и жеља да живи са својим суседима и ужива њихово поштовање увек ће деловати тако да верује оно што му је угодно и корисно.

Политика се може сажети у следећем правилу: “Народ треба држати у јарму на такав начин и опљачкати га да он не јадикује гласно о свом усуду, да не заборави да слуша и да нема времена да мисли на отпор и побуну.

Огромна већина људи живи у опозицији са самим собом и у сталном неспоразуму; они то најчешће не примећују, док их неки изванредан догађај не откине из њихове уобичајене опуштености и присили их да посматрају сами себе и своју околину.

Федерализам, социјализам и антитеологизам

Две силе сличне по јакости, а истовремено туђе једна другој не могу коегзистирати а да се међусобно не уништавају.

Неког можемо уверити само у оно у што смо и сами чврсто уверени, а најбољи су људи управо они који су најмање уверени у своју властиту вредност. Но и кад су тога свесни, обично им је мрско да у то друге уверавају. Напротив, зли и слабо надарени људи, који су увек задовољни собом, не штеде речи којима би себе глорифицирали.

Ауторитет који масе признају и поштују може имати само три порекла: силу, религију или деловање неког надмоћног ума.

Нема ништа опаснијег за човеков лични морал од навике заповедања. Најбољи, најинтелигентнији, најнесебичнији, најплеменитији и најпоштенији човек неизбежно и увек ће се покварити при том послу.

У интелектуалном и моралном свету, као и у физичком свету, постоји само позитивно; негативно не постоји, оно не сачињава неко засебно биће и није ништа друго него више или мање знатно смањење позитивног. Тако, нпр., хладно је тек једно својство топлине, оно није ништа друго него релативна одсутност, односно велико смањење топлине! У интелектуалној сфери глупост је тек слабост ума, а у моралу злонамерност, похлепа и кукавичлук нису ништа друго доли добронамерност, дарежљивости и храброст сведени, не на нулу, већ на једну врло малу количину.

Државност и анархија

Народни устанак, по самој својој природи стихијски, каотичан и окрутан, увек претпоставља велико уништавање и жртвовање својега и туђега власништва.

Такво је рушење неспојиво с буржоаском свешћу, с буржоаском цивилизацијом јер је читава изграђена на фанатичном обожавању власништва.

Очајање је једак, помаман осећај. У очајању нико не може дуго остати, оно брзо доводи човека било до смрти, било до акције.

Буржоазија се у свим европским земљама више од свега осталог боји социјалне револуције те зна да од те олује за њу нема другог уточишта осим државе, па зато увек жели и тражи по могућности што јачу државу или, једноставно речено, војну диктатуру; а како би лакше преварила народне масе, она жели да та диктатура буде заодјевена у форме народног представништва које би јој омогућиле израбљивање народних маса у име самог народа.

Научник је већ по својој бити склон свакој умној и моралној покварености, а његов главни порок јест претерано уздизање свог знања, своје властите памети и презир према свима који не знају.

Власт утиче једнако неморално на оне који је носе, као и на оне који су приморани да јој се покоравају. Под њеним кужним упливом једни постају частохлепни и грамзљиви деспоти, експлоататори друштва у своју или сталешку корист, а други постају робови.

Једном изнесена идеја престаје бити власништво појединца. Друга је ствар ако би се преписивале једна или неколико страница – то би била крађа и доказ умне неспособности писца који није могао пробавити преузете идеје и репродуковати их властитим умним радом у самосталном облику. Тако раде само људи без умних способности и славохлепно-непоштени, вране у пауновом перју.